ИНТЕРВЈУ: ДР ЗОРАНА КУРБАЛИЈА-НОВИЧИЋ, ВД ДИРЕКТОР ЦПН-а

Како се постиже немогуће?

У понедељак, 9. марта, према одлуци новог управног одбора, изабрана је в. д. директорка Центра Зорана Курбалија Новичић

Текст: Ивана Хорват

Нови вршилац дужности директора Центра за промоцију науке, Зорана Курбалија Новичић рођена је 1979. године. Већ са 30 година је докторирала у области популационе генетике на Биолошком факултету у Београду. Убрзо након тога постала је научни сарадник на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“.

Њена истраживања јој омогућују да прати како климатске промене утичу на живе организме. Захваљујући овоме, недавно је освојила престижни европски грант за изузетне научнике „Марија Кири“, који ће јој од јесени омогућити боравак у Центру за еволуциону биологију у Шведској. 

Један је од пионира научне комуникације у Србији. Дуги низ година, упоредо са веома захтевном научном каријером и улогом мајке, Зорана је једна од најактивнијих популаризатора науке у нашој земљи. За то налази инспирацију, како каже, у нашем највећем ресурсу – клинцима. 

„Моја порука је: тешко је бити најбољи и међу најбољима, али није немогуће“, каже Зорана Курбалија Новичић за Елементаријум. „И није немогуће добити ‘Марију Кири’, као што већина мојих колега сматра.“

Како се постиже немогуће?

Можда споља изгледа помало блесаво, али то је заправо јако фокусиран процес. Из дана у дан се своди на то да понављаш себи „ја то могу“, али и да марљиво радиш на томе. Моја омиљена изрека је Nulla dies sine linea. Не желим да ми иједан дан прође, а да нешто ново нисам урадила, што ће мом образовању, мом напретку или мојој лабораторији донети нешто ново. Тако живим, и тако се добија грант „Марија Кири“. И пре пет година сам аплицирала за овај грант, али сам добила лоше оцене. Међутим, нисам одустала. Схватила сам да су рецензенти заправо били попут пријатеља, који су ми указали на то где грешим. 

Зашто наука?

Биологија ме занимала од малих ногу. Дошао је тренутак да кренем у средњу школу. Моји кажу „економија“, ја кажем „гимназија“, јер не постоји средња школа за биологију. И заиста, кренем са папирима да упишем економску школу, међутим, одем и упишем гимназију – кришом. Сећам се да су моји били јако љути. 

Како сте открили тежњу ка науци?

Нисам знала да је то наука кад сам се први пут заинтересовала за „експериментисање“. Када сам схватила да могу сама да уђем у купатило и украдем мамине детерџенте за прање веша, почела сам да их мућкам са водом и свим што ми је било доступно, да видим шта ће да шишти и да прска. Родитељи су ми, наравно, чим су видели шта радим, забранили да се играм с хемикалијама. Онда сам прешла у кухињу. Почела сам да откривам како се згушњава брашно. Сипала сам у њега и воду и алкохол који сам нашла у бифеу, све што ми је падало под руку. То су били моји ресурси. 

Данас ваша истраживања спроводите на организму Drosophila subobsura, познатом и као винска мушица?

Да. Моје истраживање се спроводи на винској мушици. То је мали, али фасцинантан организам које се лако одржава и на ком можеш да пратиш развој читаве популације. Имаш могућност да у хиљадама реплика пратиш исти процес. Можеш да тестираш како популација реагује на шећере, на зрачење, тешке метале итд. То радиш у оквиру продица мушица и то је оно што се зове популациона генетика.

Шта посматрате код ових популација?

Проучавам специфичне хромозоме ових мушица који се изолују из њихових пљувачних жлезда. Радим на истраживању њихових генома, односно скупа гена. Винске мушице имају такозване политене хромозоме и то је нешто најлепше што можеш да видиш у природи. Они се не одвајају у току ћелијске деобе и стварају огромне петље које чувају гене у оквиру тог хромозома. Јављају се предивне структуре, неке су чак у облику машне. Поставља се питање зашто би неки организам трошио толико енергије на чување гена? Они остају еволутивно закључани, заробљени су и не рекомбинују се. То мора бити у вези са неком адаптацијом – и то је поље мог истраживања. 

Како су гени повезани са средином?

Један тип аранжмана гена је карактеристичан за одређени регион. Постоје дистрибуције ових мушица од Марока, Шпаније, до севера Европе. У јужним пределима ти аранжмани су компликовани, док су у северним стандарднији. Шта се из овога закључује? Очигледно да су аранжмани гена повезани са одређеним условима станишта. Пре неколико година приметили смо да су се неки аранжмани са југа Грчке појавили у Србији. Ово нам говори да можемо да пратимо фине микроклиматске промене на нивоу генома. Нове методе из области молекуларне генетике дају још бољу резолуцију.

Како се издвоји породица мушица?

Изађеш напоље и поставиш мамац, од јабука или, на пример, пива. Затим, покупиш мушице уз помоћ ентомолошке мрежице. Ухватиш женку која је већ оплођена. Њено потомство представља једну породицу. Време генерације је две-три недеље, што ти даје могућност да пратиш ефекте на нивоу од тридесет генерација у току само једне године. 

Зашто сте одлучили да за своје истраживање тражите средства у ЕУ?

Нови програм финансирања Европске уније, Хорзионт 2020, у оквиру ког се налази и „Марија Кири“ грант, нуди нам средства за спровођење експеримената које у Србији не можемо да добијемо. Србија има шансе у Хоризонту, и то показују успеси наших научника. Међутим, иако имамо равноправан статус, ми немамо равноправну стартну позицију. 

У Србији нема новца, али не треба одустати. Пиши пројекте, бори се, ако не успеш – крени поново. То је мој алгоритам. С друге стране, недостаје нам много обуке за писање пројеката. Неопходно је да на конкретним примерима видимо где смо погрешили. 

Шта је другачије у европској науци?

Наука је кренула путем крајње примене, постаје услужна делатност. Моја једина критика Хоризонту 2020 је крајња и изузетно уска примена, која нам не оставља довољно времена за основне науке.

Колико је промоција науке важна?

Изненади ме кад чујем да се људи питају зашто Центар за промоцију науке постоји. Управо у оваквим земљама као што је Србија, промоција научних резултата је јако важна. Сувише смо оптерећени дневним проблемима. Како ћемо преживети, платити струју или отићи на одмор? Нешто што је у свету нормално, нама представља додатни напор. Не остаје нам много времена за истраживање и проучавање других садржаја. Упадамо у замку кратких информација са друштвених мрежа типа „никако немојте вакцинисати своју децу“. 

Управо због овога је важно да сачувамо егзактност и понудимо праву информацију, да имамо довољно ресурса да изађемо у јавност кад се појаве сумануте кампање о помрачењу Сунца, генетички модификованим организмима или вакцинацији. С друге стране, морамо да освестимо научнике да буду активни и схвате да у науци не раде само због себе, него и за добробит Србије. Управо зато правимо научнопопуларне манифестације.

Зашто сте прихватили да руководите Центром?

Никад нисам маштала да будем директор, и не бих прихватила ову функцију да није у вези са промоцијом науке. Наш главни ресурс јесу клинци. Ако њима кроз примере и праксу пружимо праве концепте и створимо прве синапсе како ваља, урадили смо праву ствар. Преко Центра имамо много више могућности да клинцима покажемо праву науку. Али, никако не умањујем важност мојих експеримената у купатилу (смех).

Кроз добар дизајн, леп колорит и на пријемчив начин, Центар пласира поуздану информацију коју шири аудиторијум треба само да прихвати. У томе видим снагу која мења друштво. То је оно што нам недостаје.

Истражите више о именовању директора ЦПН

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs