INTERVJU: DR ZORANA KURBALIJA-NOVIČIĆ, VD DIREKTOR CPN-a

Kako se postiže nemoguće?

U ponedeljak, 9. marta, prema odluci novog upravnog odbora, izabrana je v. d. direktorka Centra Zorana Kurbalija Novičić

Tekst: Ivana Horvat

Novi vršilac dužnosti direktora Centra za promociju nauke, Zorana Kurbalija Novičić rođena je 1979. godine. Već sa 30 godina je doktorirala u oblasti populacione genetike na Biološkom fakultetu u Beogradu. Ubrzo nakon toga postala je naučni saradnik na Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“.

Njena istraživanja joj omogućuju da prati kako klimatske promene utiču na žive organizme. Zahvaljujući ovome, nedavno je osvojila prestižni evropski grant za izuzetne naučnike „Marija Kiri“, koji će joj od jeseni omogućiti boravak u Centru za evolucionu biologiju u Švedskoj. 

Jedan je od pionira naučne komunikacije u Srbiji. Dugi niz godina, uporedo sa veoma zahtevnom naučnom karijerom i ulogom majke, Zorana je jedna od najaktivnijih popularizatora nauke u našoj zemlji. Za to nalazi inspiraciju, kako kaže, u našem najvećem resursu – klincima. 

„Moja poruka je: teško je biti najbolji i među najboljima, ali nije nemoguće“, kaže Zorana Kurbalija Novičić za Elementarijum. „I nije nemoguće dobiti ‘Mariju Kiri’, kao što većina mojih kolega smatra.“

Kako se postiže nemoguće?

Možda spolja izgleda pomalo blesavo, ali to je zapravo jako fokusiran proces. Iz dana u dan se svodi na to da ponavljaš sebi „ja to mogu“, ali i da marljivo radiš na tome. Moja omiljena izreka je Nulla dies sine linea. Ne želim da mi ijedan dan prođe, a da nešto novo nisam uradila, što će mom obrazovanju, mom napretku ili mojoj laboratoriji doneti nešto novo. Tako živim, i tako se dobija grant „Marija Kiri“. I pre pet godina sam aplicirala za ovaj grant, ali sam dobila loše ocene. Međutim, nisam odustala. Shvatila sam da su recenzenti zapravo bili poput prijatelja, koji su mi ukazali na to gde grešim. 

Zašto nauka?

Biologija me zanimala od malih nogu. Došao je trenutak da krenem u srednju školu. Moji kažu „ekonomija“, ja kažem „gimnazija“, jer ne postoji srednja škola za biologiju. I zaista, krenem sa papirima da upišem ekonomsku školu, međutim, odem i upišem gimnaziju – krišom. Sećam se da su moji bili jako ljuti. 

Kako ste otkrili težnju ka nauci?

Nisam znala da je to nauka kad sam se prvi put zainteresovala za „eksperimentisanje“. Kada sam shvatila da mogu sama da uđem u kupatilo i ukradem mamine deterdžente za pranje veša, počela sam da ih mućkam sa vodom i svim što mi je bilo dostupno, da vidim šta će da šišti i da prska. Roditelji su mi, naravno, čim su videli šta radim, zabranili da se igram s hemikalijama. Onda sam prešla u kuhinju. Počela sam da otkrivam kako se zgušnjava brašno. Sipala sam u njega i vodu i alkohol koji sam našla u bifeu, sve što mi je padalo pod ruku. To su bili moji resursi. 

Danas vaša istraživanja sprovodite na organizmu Drosophila subobsura, poznatom i kao vinska mušica?

Da. Moje istraživanje se sprovodi na vinskoj mušici. To je mali, ali fascinantan organizam koje se lako održava i na kom možeš da pratiš razvoj čitave populacije. Imaš mogućnost da u hiljadama replika pratiš isti proces. Možeš da testiraš kako populacija reaguje na šećere, na zračenje, teške metale itd. To radiš u okviru prodica mušica i to je ono što se zove populaciona genetika.

Šta posmatrate kod ovih populacija?

Proučavam specifične hromozome ovih mušica koji se izoluju iz njihovih pljuvačnih žlezda. Radim na istraživanju njihovih genoma, odnosno skupa gena. Vinske mušice imaju takozvane politene hromozome i to je nešto najlepše što možeš da vidiš u prirodi. Oni se ne odvajaju u toku ćelijske deobe i stvaraju ogromne petlje koje čuvaju gene u okviru tog hromozoma. Javljaju se predivne strukture, neke su čak u obliku mašne. Postavlja se pitanje zašto bi neki organizam trošio toliko energije na čuvanje gena? Oni ostaju evolutivno zaključani, zarobljeni su i ne rekombinuju se. To mora biti u vezi sa nekom adaptacijom – i to je polje mog istraživanja. 

Kako su geni povezani sa sredinom?

Jedan tip aranžmana gena je karakterističan za određeni region. Postoje distribucije ovih mušica od Maroka, Španije, do severa Evrope. U južnim predelima ti aranžmani su komplikovani, dok su u severnim standardniji. Šta se iz ovoga zaključuje? Očigledno da su aranžmani gena povezani sa određenim uslovima staništa. Pre nekoliko godina primetili smo da su se neki aranžmani sa juga Grčke pojavili u Srbiji. Ovo nam govori da možemo da pratimo fine mikroklimatske promene na nivou genoma. Nove metode iz oblasti molekularne genetike daju još bolju rezoluciju.

Kako se izdvoji porodica mušica?

Izađeš napolje i postaviš mamac, od jabuka ili, na primer, piva. Zatim, pokupiš mušice uz pomoć entomološke mrežice. Uhvatiš ženku koja je već oplođena. Njeno potomstvo predstavlja jednu porodicu. Vreme generacije je dve-tri nedelje, što ti daje mogućnost da pratiš efekte na nivou od trideset generacija u toku samo jedne godine. 

Zašto ste odlučili da za svoje istraživanje tražite sredstva u EU?

Novi program finansiranja Evropske unije, Horziont 2020, u okviru kog se nalazi i „Marija Kiri“ grant, nudi nam sredstva za sprovođenje eksperimenata koje u Srbiji ne možemo da dobijemo. Srbija ima šanse u Horizontu, i to pokazuju uspesi naših naučnika. Međutim, iako imamo ravnopravan status, mi nemamo ravnopravnu startnu poziciju. 

U Srbiji nema novca, ali ne treba odustati. Piši projekte, bori se, ako ne uspeš – kreni ponovo. To je moj algoritam. S druge strane, nedostaje nam mnogo obuke za pisanje projekata. Neophodno je da na konkretnim primerima vidimo gde smo pogrešili. 

Šta je drugačije u evropskoj nauci?

Nauka je krenula putem krajnje primene, postaje uslužna delatnost. Moja jedina kritika Horizontu 2020 je krajnja i izuzetno uska primena, koja nam ne ostavlja dovoljno vremena za osnovne nauke.

Koliko je promocija nauke važna?

Iznenadi me kad čujem da se ljudi pitaju zašto Centar za promociju nauke postoji. Upravo u ovakvim zemljama kao što je Srbija, promocija naučnih rezultata je jako važna. Suviše smo opterećeni dnevnim problemima. Kako ćemo preživeti, platiti struju ili otići na odmor? Nešto što je u svetu normalno, nama predstavlja dodatni napor. Ne ostaje nam mnogo vremena za istraživanje i proučavanje drugih sadržaja. Upadamo u zamku kratkih informacija sa društvenih mreža tipa „nikako nemojte vakcinisati svoju decu“. 

Upravo zbog ovoga je važno da sačuvamo egzaktnost i ponudimo pravu informaciju, da imamo dovoljno resursa da izađemo u javnost kad se pojave sumanute kampanje o pomračenju Sunca, genetički modifikovanim organizmima ili vakcinaciji. S druge strane, moramo da osvestimo naučnike da budu aktivni i shvate da u nauci ne rade samo zbog sebe, nego i za dobrobit Srbije. Upravo zato pravimo naučnopopularne manifestacije.

Zašto ste prihvatili da rukovodite Centrom?

Nikad nisam maštala da budem direktor, i ne bih prihvatila ovu funkciju da nije u vezi sa promocijom nauke. Naš glavni resurs jesu klinci. Ako njima kroz primere i praksu pružimo prave koncepte i stvorimo prve sinapse kako valja, uradili smo pravu stvar. Preko Centra imamo mnogo više mogućnosti da klincima pokažemo pravu nauku. Ali, nikako ne umanjujem važnost mojih eksperimenata u kupatilu (smeh).

Kroz dobar dizajn, lep kolorit i na prijemčiv način, Centar plasira pouzdanu informaciju koju širi auditorijum treba samo da prihvati. U tome vidim snagu koja menja društvo. To je ono što nam nedostaje.

Istražite više o imenovanju direktora CPN

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs