Јединица за космичка истраживања при Астрономској опсерваторији у Београду пред собом има важан задатак. Крајем 2025. или почетком 2026. године, у зависности од циклуса активности Сунца, први српски сателит „Мозаик“ требало би да буде лансиран у орбиту, где ће остати две до три године. „Мозаик“, који је, заправо, CubeSat, пошто је у облику коцке димензија 30x10x10 – посматраће Сунце у његовом максимуму, али и у опадању, а у плану је и да снима Србију из свемира. Научни сарадник Астрономске опсерваторије у Београду др Милан Стојановић, који предводи Јединицу за космичка истраживања, за Центар за промоцију науке објашњава да се Сунце посматра у рендгенском домену, и да се оно не може снимити са Земље јер га блокира атмосфера, „што је за нас, као бића на Земљи, добро, пошто у супротном можда не би било живота на Земљи“.
Др Стојановић, у чијем је тиму десетак људи са Машинског и Електротехничког факултета, Института „Михајло Пупин“ и Астрономске опсерваторије у Београду, каже да је други циљ мисије „учење и овладавање технологијама за израду малих сателита како бисмо се као земља укључили у космичка истраживања“. То значи да је циљ да Србија, односно српска научна заједница, у будућности има довољно знања, искуства и могућности да цео процес – од конструкције сателита до лансирања – изведе сама од почетка до краја. Што се „Мозаика“ тиче, др Стојановић објашњава да ће се од три кључне компоненте једна развити у Србији, а две ће се купити:
„Опробаћемо се и у прављењу компоненти. У Србији ће се све спојити, тестирати, и интегрисати.“
Спајање неколико факултета и института било је неопходно јер је реч о мултидисциплинарном пројекту. Иначе, иницијална идеја о ,,Мозаику” потекла је од актуелног директора Астрономске опсерваторије у Београду, проф. др Луке Поповића, као и од колеге Душана Марчете са Математичког факултета, који се баве астрономијом. Посао међу партнерима једнако је подељен, каже др Стојановић: на Институту „Михајло Пупин“ раде на развијању једине компоненте која ће се направити у Србији; на Машинском факултету фокус је на дизајну и машинским деловима, док колеге са ЕТФ-а раде на соларним панелима, струји, батеријама и напајању. Др Стојановић каже да је тиму тренутно најслабија карика софтверски инжењеринг: „Ми још увек радимо на ширењу нашег тима и расположени смо да прихватимо све који желе да учествују у нашем пионирском подухвату.“
Само лансирање, међутим, неће бити могуће у Србији, јер ми немамо ракете које могу да пошаљу сателит у орбиту око Земље. Зато ће се тим предвођен др Стојановићем обратити некој од земаља које комерцијално лансирају сателите попут Сједињених Америчких Држава, Русије, Кине, Јапана, Индије и Европске свемирске агенције са седиштем у Француској.
„Набавка самог лансирања ће бити кроз тендер. Те цене су најотворенијег типа, лансирање може да кошта од 0 евра до 100.000 евра, то зависи од много параметара. Рецимо, колико ће сателит бити тежак, када ће бити лансиран и у ком року“, каже др Стојановић.
Иначе, CubSat сателити су међу најпопуларнијим и најкоришћенијим сателитима управо јер су мале масе, а највећу погодност представља чињеница да овакав сателит приликом повратка на површину Земље у потпуности сагорева, не остављајући никакав космички отпад.
Финансирање оваквог пројекта јесте тешко, каже др Стојановић. Прецизну цифру не може да да још увек јер је рад на сателиту у току. У сваком случају, главна подршка – и у финансијском и у моралном смислу – јесте Министарство науке, технолошког развоја и иновација, где је пројекат „Мозаик“ препознат „као једна лепа идеја која је остварљива у склопу наших буџета, и ми смо прилично сигурни да ће се све ово реализовати до краја“. Део трошкова сноси и сама Астрономска опсерваторија у Београду.
На питање зашто је лансирање сателита „Мозаик“ важно за науку у Србији, Стојановић одговара да би „Мозаик“ заиста могао да у Србији подстакне размишљање на тему космичких истраживања. Осим тога, план је да се у сам процес укључе сви заинтересовани, а пре свега студенти, који би најпре прошли обуку, а онда и учествовали у обради добијених података.
„Примарни циљ јесте научни, али сама мисија није затворена, пошто ми планирамо да наше налазе објавимо у формату отвореног приступа. Тако да циљ јесте да се заиста овлада тим технологијама и да се у будућности сличне мисије лакше остварују. Један од циљева наше јединице за космичка истраживања јесте прикључивање привреде науци кроз овакве пројекте, како би наше наредне мисије могле да буду боље и иновативније.“