Jedinica za kosmička istraživanja pri Astronomskoj opservatoriji u Beogradu pred sobom ima važan zadatak. Krajem 2025. ili početkom 2026. godine, u zavisnosti od ciklusa aktivnosti Sunca, prvi srpski satelit „Mozaik“ trebalo bi da bude lansiran u orbitu, gde će ostati dve do tri godine. „Mozaik“, koji je, zapravo, CubeSat, pošto je u obliku kocke dimenzija 30x10x10 – posmatraće Sunce u njegovom maksimumu, ali i u opadanju, a u planu je i da snima Srbiju iz svemira. Naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu dr Milan Stojanović, koji predvodi Jedinicu za kosmička istraživanja, za Centar za promociju nauke objašnjava da se Sunce posmatra u rendgenskom domenu, i da se ono ne može snimiti sa Zemlje jer ga blokira atmosfera, „što je za nas, kao bića na Zemlji, dobro, pošto u suprotnom možda ne bi bilo života na Zemlji“.
Dr Stojanović, u čijem je timu desetak ljudi sa Mašinskog i Elektrotehničkog fakulteta, Instituta „Mihajlo Pupin“ i Astronomske opservatorije u Beogradu, kaže da je drugi cilj misije „učenje i ovladavanje tehnologijama za izradu malih satelita kako bismo se kao zemlja uključili u kosmička istraživanja“. To znači da je cilj da Srbija, odnosno srpska naučna zajednica, u budućnosti ima dovoljno znanja, iskustva i mogućnosti da ceo proces – od konstrukcije satelita do lansiranja – izvede sama od početka do kraja. Što se „Mozaika“ tiče, dr Stojanović objašnjava da će se od tri ključne komponente jedna razviti u Srbiji, a dve će se kupiti:
„Oprobaćemo se i u pravljenju komponenti. U Srbiji će se sve spojiti, testirati, i integrisati.“
Spajanje nekoliko fakulteta i instituta bilo je neophodno jer je reč o multidisciplinarnom projektu. Inače, inicijalna ideja o ,,Mozaiku” potekla je od aktuelnog direktora Astronomske opservatorije u Beogradu, prof. dr Luke Popovića, kao i od kolege Dušana Marčete sa Matematičkog fakulteta, koji se bave astronomijom. Posao među partnerima jednako je podeljen, kaže dr Stojanović: na Institutu „Mihajlo Pupin“ rade na razvijanju jedine komponente koja će se napraviti u Srbiji; na Mašinskom fakultetu fokus je na dizajnu i mašinskim delovima, dok kolege sa ETF-a rade na solarnim panelima, struji, baterijama i napajanju. Dr Stojanović kaže da je timu trenutno najslabija karika softverski inženjering: „Mi još uvek radimo na širenju našeg tima i raspoloženi smo da prihvatimo sve koji žele da učestvuju u našem pionirskom poduhvatu.“
Samo lansiranje, međutim, neće biti moguće u Srbiji, jer mi nemamo rakete koje mogu da pošalju satelit u orbitu oko Zemlje. Zato će se tim predvođen dr Stojanovićem obratiti nekoj od zemalja koje komercijalno lansiraju satelite poput Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Kine, Japana, Indije i Evropske svemirske agencije sa sedištem u Francuskoj.
„Nabavka samog lansiranja će biti kroz tender. Te cene su najotvorenijeg tipa, lansiranje može da košta od 0 evra do 100.000 evra, to zavisi od mnogo parametara. Recimo, koliko će satelit biti težak, kada će biti lansiran i u kom roku“, kaže dr Stojanović.
Inače, CubSat sateliti su među najpopularnijim i najkorišćenijim satelitima upravo jer su male mase, a najveću pogodnost predstavlja činjenica da ovakav satelit prilikom povratka na površinu Zemlje u potpunosti sagoreva, ne ostavljajući nikakav kosmički otpad.
Finansiranje ovakvog projekta jeste teško, kaže dr Stojanović. Preciznu cifru ne može da da još uvek jer je rad na satelitu u toku. U svakom slučaju, glavna podrška – i u finansijskom i u moralnom smislu – jeste Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, gde je projekat „Mozaik“ prepoznat „kao jedna lepa ideja koja je ostvarljiva u sklopu naših budžeta, i mi smo prilično sigurni da će se sve ovo realizovati do kraja“. Deo troškova snosi i sama Astronomska opservatorija u Beogradu.
Na pitanje zašto je lansiranje satelita „Mozaik“ važno za nauku u Srbiji, Stojanović odgovara da bi „Mozaik“ zaista mogao da u Srbiji podstakne razmišljanje na temu kosmičkih istraživanja. Osim toga, plan je da se u sam proces uključe svi zainteresovani, a pre svega studenti, koji bi najpre prošli obuku, a onda i učestvovali u obradi dobijenih podataka.
„Primarni cilj jeste naučni, ali sama misija nije zatvorena, pošto mi planiramo da naše nalaze objavimo u formatu otvorenog pristupa. Tako da cilj jeste da se zaista ovlada tim tehnologijama i da se u budućnosti slične misije lakše ostvaruju. Jedan od ciljeva naše jedinice za kosmička istraživanja jeste priključivanje privrede nauci kroz ovakve projekte, kako bi naše naredne misije mogle da budu bolje i inovativnije.“