Међу римским цифрама нема нуле, пошто старим Римљанима није било познато да ли је и нула број
Стари Римљани су од Грка научили да броје. Како се у њихово доба убрзано развијала трговина, расла је потреба и да се бројеви записују на што једноставнији начин. Тадашњи начин записивања бројева дошао је из Грчке, али је потекао са истока, а Римљани су га знатно усавршили. Зато је седам симбола у овом бројном систему, I, V, X, L, C, D и M названо римске цифре.
Ознака за један обележавала се знаком I, што одговара једном људском прсту. Цифра пет, V, настала је по лику људске шаке са пет прстију, где је палац растављен од осталих. Цифра десет, X, која одговара броју прстију на обе руке, добијена је као лик две прекрштене шаке. Остале цифре L (50), C (100), D (500) и М (1000) настале су као прва слова латинских назива за ове бројеве.
Римске цифре се и данас користе, најчешће при набрајању или записивању година. Вредности римских бројева добијају се једноставно. Када се нови симбол додаје са десне стране веће цифре, он се сабира, када се додаје са леве, он се одузима. Тако је VI=6, XI=11, а LX=60, док је IV=4, XL=40, а CD=400.
Међу римским цифрама нема нуле, пошто некада није било познато да је и нула број. Да би се римске цифре у неком тексту разликовале од великих латиничних слова, најчешће се писала и црта изнад њих. Овај начин писања користили су касније и Византијци, али се данас више тако не пише.