Шта је заједничко класицима светске књижевности и броколију?

Текст: Никола Здравковић

Када сте последњи пут јели броколи? Можда сте приметили да, ако одломите једну „гранчицу“, добијате мању копију целог броколија. Структура броколија – дршка и глава – понавља се у његовим деловима. Када би ми били такви, наше ноге би имале своју главу, труп и ноге. Ово значи да је структура броколија фрактална, а да наша (срећом) није.

Један од најскорије откривених (и најнеобичнијих) носилаца фракталних структура је – белетристика. И то не било која: Институт за нуклеарну физику Пољске академије наука открио је да су, од свих романа, најфракталнији романи тока свести. Ово необично откриће произашло је из анализе фракталности око стотину најпознатијих дела западне књижевности, од Шекспира и Библије до Џојса и Хенрија Џејмса. 

Бесконачност структуре

Фрактал је математички објекат чији поједини делови понављају структуру целине. Идеални математички фрактали се бескрајно понављају – као да се са сваке одломљене гранчице броколија може одломити мини гранчица са које се опет може одломити још мања… и тако унедоглед. 

У односу на математичке фрактале, они „природни“ као што је броколи ограничени су на најчешће једно или два понављања. И нису ретки уопште. Крвни судови, посебно у плућима, имају фракталну структуру, као и мреже речних токова. Математичари нису баш сигурни зашто је то тако.

У случају крвних судова, таква структура може имати еволутивне предности: олакшава доток и проток крви у органе. Код појава као што су мреже речних токова, други природни закони могу бити у игри. Беноа Манделброт, чувени математичар који је први увео појам „фрактал“ седам десетих година прошлог века, бавио се фракталном структуром морске обале Велике Британије.

Фрактали су врло еклектично поље математике, али нису само „игра стаклених перли“. Имају широку практичну примену. Довели су до изума фракталне антене, која би због примопредајних предности могла постати стандардни део опреме мобилних телефона. Фракталне структуре користе се у свакаквим компјутерским моделовањима, као што је нпр. случај са моделовањем планинских венаца.

Фрактални портрет једне леди

Пољски научници су статистичким прорачуном мерили фрактално понављање дужина реченица у великим делима. Ово понављање је фрактално уколико се однос дужина реченица у једном пасусу понавља на нивоу поглавља, па опет на нивоу целе књиге. Значи да, ако је нека реченица у просеку дужа од осталих реченица у једном пасусу романа за одређену вредност, она ће бити дужа од осталих реченица у једном поглављу такође за макар приближну вредност. Истраживачи су заправо открили сличност између структура пасуса, поглваља и целе књиге.

Истраживачи су „дужину реченице“ дефинисали бројем речи, али су испитивањем другачијих мера, као што је број карактера, добили исте резултате: нека од највећих дела западне књижевности су на овај начин фрактална. Нису сва; У потрази за изгубљеним временом Марсела Пруста и није баш импресивна у том пољу, али зато Стари завет и Портрет једне леди и те како јесу. 

Истраживање је показало да су „најфракталнији“ романи тока свести, као што су Уликс или Тристрам Шенди. Штавише, романи тока свести су показивали особине тзв. мултифрактала – структура са више од једне фракталне димензије. Апсолутни шампион је Финеганово бдење Џејмса Џојса, по многима такође и једна од најтежих књига досад написаних. 

Чињеница да су некa од најцењенијих дела западне књижевности фрактали нам можда може нешто рећи о корену нашег укуса када је у питању писана реч. Наравно да ни Џојс ни Шекспир нису планирали своје реченице тако да из дела извире фрактална структура. Али да ли су пратили нешто дубље – некакву квржицу у глави која нам понављајуће обрасце чини привлачним и лепим – то је већ могуће.

 

подели
повезано
Творац Сретењског устава
Астероид Дејвид Боуви