Нестајање пчела

Претходних година дошло је до масовних и мистериозних угинућа пчелињих заједница која су успаничила свет. Од чега пчеле болују?

Текст: Иван Умељић

Мед је био једини доступан заслађивач у раним афричким, блискоисточним и европским цивилизацијама. Како се наводи у књизи Хилде Ренсом Sacred Bee (1937), класичној историјско-антрополошкој студији о пчелама и култури узгајања пчела, велика потражња за овим природним производом довела је око 2600. године п.н.е. до демистификације пчела у Египту. Око 650. године п.н.е. пракса узгајања пчела пренета је у античку Грчку, да би Римљани, који су око 150. године п.н.е. почели да се баве овом племенитом вештином, раширили пчеларство по читавој средњовековној Европи. Западна медоносна пчела Apis mellifera L. најчешће је гајена врста пчела, од преко 20.000 колико се процењује да тренутно настањује нашу планету. Природно се простире од јужних делова Скандинавије, преко централне Азије до Африке, а почетком 17. века, захваљујући интензивирању поморског саобраћаја интродукована је и у остатак света, прво у Северну Америку, а затим и у већи део Азије и Океаније.

Пчелиња статистика

Према званичним подацима FAO-а, Светске организације за пољопривреду и храну, процењује се да у целом свету данас има 72,6 милиона пчелињих заједница. У поређењу са ситуацијом из 1961. године, укупан број пчелињих заједница увећао се за 64 одсто. И мада је на глобалном нивоу број пчелињих заједница несумњиво у порасту, у многим деловима света ситуација није ни изблиза тако сјајна. Баш напротив, у периоду од 1961. до 2007. године број гајених пчелињих заједница знатно је опао у Европи и Северној Америци. У САД број заједница смањио се са 5,9 милиона (колико је било 1947. године) на само 2,3 милиона (2008. године), а од 21 милиона кошница, колико је у Европи било 1970. године, данас је остало око 15,5 милиона. С друге стране, у Азији се пчелињи фонд увећао чак за 426 одсто, у Африци за 130, Јужној Америци за 86, а у Океанији за 39 одсто.

Масовна угинућа пчелињих заједница

Одређени губици пчела током зиме нормална су ствар и то је познато свим пчеларима. Број угинулих пчелињих заједница варира од године до године, па је тешко рећи када је наступила неуобичајена криза, а када су губици део нормалног тока ствари. Међутим, у пролеће 2007. године многи пчелари суочили су се са катастрофалним губицима. Алармантни извештаји пристизали су из читавог света. Посебно забрињавајућа ситуација била је у САД, где је само током зиме 2006–2007. угинуло 32 одсто пчелињих заједница. Наредне зиме 2007–2008. било је још горе када је под веома мистериозним околностима нестало још 36 одсто пчелињих заједница. И следеће две године било је слично. У кошницама или њиховој близини није било угинулих пчела, а још је већа мистерија што није било никаквих спољашњих знакова присуства познатих, иначе бројних штеточина или паразита медоносних пчела. Кошнице су, што је крајње неуобичајено, биле пуне хране и легла. Примећена је још једна чудна ствар, наиме, угинула друштва нису нападала два клептопаразита која обично преплаве пчелиње заједнице након угинућа: воштани мољац (Gallaria mellonella) и мала кошничина буба (Aethina tumida). Нестајање пчела добило је нарочито велики публицитет нанјпре у Америци, а касније и у читавом свету. Синдром је назван Colony Collapse Disorder или скраћено CCD. Иако је овај термин у почетку коришћен само у Америци да би се описао прецизно дефинисан скуп симптома, по инерцији је почео да се употребљава у целом свету као синоним за угинућа пчелињих заједница.

Вароа

У суштини, пчелиње заједнице могу угинути на више начина, а CCD је само један од њих. Штавише, пошто су и пчеле и њихови патогени генетски симптоми разноврсни и узроци губитака пчелињих заједница могу бити различити од региона до региона. Вероватно најпознатији паразит медоносних пчела, Varroa destructor, један је од главних чинилаца одговорних за масовна угинућа пчела. Овај паразит прешао је са свог изворног домаћина, азијске пчеле Apis cerana, на европску медоносну пчелу Apis mellifera кад је ова интродукована у Азију. У почетку, када је пре неколико деценија стигла у Европу и Америку, вароа није причињавала већу штету пчелама и могла је врло лако да се сузбије са једним или два хемијска третмана. Тада су губици 5 одсто пчелињих заједница били прихватљиви за пчеларе. Данас, када је вароа
присутна скоро у свакој кошници на свету, у многим областима просечни губици прелазе 20 одсто заједница. Овај крпељ изазива физичке и физиолошке поремећаје код пчела. Храни се њиховом хемолимфом, чиме се оне исцрпљују, а ниво протеина у њиховом телу смањује. Вароа је такође и преносилац неких вируса који узрокују бројне морфолошке деформитете код пчела (мање тело, краћи абдомен, деформитет крила, неправилан развој органа). Овај паразит знатно слаби имуни систем пчела, спречавајући експресију гена повезаних са имунитетом, што за последицу има краћи животни век пчела и, коначно, угинуће пчелиње заједнице у целини.

Нозема

Друго место (по многима прво) на листи потенцијалних узрочника нестајања пчела заузима микроспоридија Nosema ceranae, односно ноземоза, болест коју она изазива. Деценијама уназад ноземоза је приписивана само једној врсти Nosema apis, која је 1906. године први пут идентификована код западне медоносне пчеле Apis mellifera. Међутим, шведски научник Ингемар Фрис открио је 1996. године на Тајвану нову врсту Nosema ceranae на азијској пчели Apis cerana, а 2005. године утврђен је први случај заражености западне пчеле микроспоридијом Nosema ceranae у Европи и Америци. Овај патоген поново је привукао велику пажњу епидемиолога 2009. године када је саопштено да се проширио и на популацију бумбара у Јужној Америци. У угледном научном часопису Apidology 2010. објављен је рад наших познатих стручњака, професора Зорана Станимировића и Јевросиме Стевановић са Факултета ветеринарске медицине, у којем су изнети резултати истраживања присуства Nosema ceranae у региону Балкана из којих се види да је Nosema ceranae у потпуности заузела еколошку нишу која је претходно припадала патогену Nosema apis. Нозема је микроспоридија која инфицира црева медоносне пчеле и изазива низ метаболичких промена у домаћину. Познато је да инфициране пчеле имају нижи ниво протеина и масних киселина у хемолимфи, а да им је животни век краћи за 25 до 85 одсто. Нозема користи и угљене хидрате из епителних ћелија црева. Захтев према домаћину у односу на угљене хидрате посебно је занимљив због високих метаболичких потреба који се јављају током летења јер су они главни извор енергије за пчеле. Резултати недавних истраживања показали су да микроспоридија N. ceranae намеће енергетски стрес инфицираним пчелама, који се огледа у повећању апетита и нивоа глади, а сваки патоген који намеће енергетски стрес може бити узрок бројних инфекција. Њихово синергијско дејство погубно утиче на здравље и дужину животног века пчела. N. ceranae се сматра главним узрочником масовних угинућа у пчела у Шпанији.

Неоникотиноиди

Загађеност животне средине, као и „хемизација“ пољопривредне производње, имају за последицу поремећаје у екосистемима, смањену и многим проблемима оптерећену биљну продукцију, па самим тим и поремећај у стварању довољне количине квалитетне природне хране за пчелиње заједнице. Интензивном применом пестицида загађују се полен и нектар, основни извори протеина и угљених хидрата за пчеле. У последње време све више се користе и инсектициди из групе неоникотиноида који су отровни за пчеле: имидаклоприд, клотианидин и тиаметоксам. Они делују контактно и дигестивно, а усвајају се преко корена биљке и преносе се проводним системом у више биљне органе: цвет (где се акумулирају у нектару и полену), плод, листове и семе (где се веома дуго задржавају). У једном скоријем истраживању публикованом у часопису PloS ONE наводи се да је у САД на 887 узорака воска, полена и пчела пронађена чак 121 врста разних пестицида и метаболита. Иако већина ових неуротоксиканата не изазива директну смрт код пчела, заједно са осталим неповољним чиниоцима, као што су вароа, нозема и вируси, неминовно доводи до угинућа пчела. Многи научници истичу погубно дејство пестицида и инсектицида на систем за оријентацију пчела, услед чега оне нестају у пољу далеко од својих кошница. Неоникотиноиди су најчешће спомињани као главни узрочници нестајања пчела у Француској, Немачкој, Италији и још неким европским државама. Прошле године многи пчелари који су своје кошнице селили у Војводину на сунцокретову пашу такође су се пожалили на погубно дејство неоникотиноида, а неки су чак и изгубили већину својих пчелињих заједница.

Вируси

Од 1963. године, када су изоловани хронични вирус парализе и акутни вирус парализе, до данас, откривено је укупно 19 вируса карактеристичних за медоносне пчеле. Све до касних осамдесетих прошлог века вирусне инфекције пчела сматране су занемарљивим. Међутим, ствари су се промениле, када је ширењем ектопаразита Varroa destructor здравље пчелињих заједница почело све више да се нарушава. Епидемиолошка истраживања и лабораторијски експерименти показали су да је неколико вируса из фамилије Dicistroviridae (акутни вирус парализе, кашмирски вирус и израелски вирус акутне парализе) директно повезано са вароом која делује као њихов преносилац унутар пчелиње заједнице, али и између различитих кошница. Вароа је, такође, биолошки и механички преносилац вируса деформисаних крила којег многи научници означавају као једног од главних узрочника колапса пчелињих заједница. Већина ових вируса може да егзистира, па чак и коегзистира у пчелама, а да притом никакви спољашњи симптоми не указују на њихово присуство. Једно време је израелски вирус акутне парализе најчешће апострофиран као главни узрочник CCD-а.

Методологија

Оно што у великој мери отежава утврђивање дефинитивног узрока губитака пчелињих заједница јесте различита вирулентност патогена у различитим деловима света, али и неусаглашеност методологије у досадашњим истраживањима и експериментима. Последњих година интензивно се ради на међународној стандардизацији методологије истраживања губитака пчелињих заједница. Због тога је у јулу 2008. године покренута иницијатива за формирање међународне мреже експерата на научном, стручном и практичном нивоу COLOSS (Prevention of honey bee COlony LOSSes), коју финансира организација COST (Организација за европску сарадњу из области науке и технологије), са основним циљем да се идентификују фактори и њихова интеракција који су повезани са изумирањем пчела у свету.

Епилог

Вишеструке инфекције патогенима као и њихова међусобна интеракција готово да су неизбежне, барем у областима у којима је присутна Varroa destructor. Иако побројани штетни чиниоци нису никаква новост за пчеларство, o њиховом умрежавању и разним начинима интеракције донедавно се није много знало. Ово међудејство је посебно забрињавајуће, јер један штетан чинилац који не изазове моментално угинуће пчела, на пример пестициди, може омогућити другом штетном чиниоцу, рецимо неком патогену, да их докрајчи. Својевремено су као потенцијални узрочници нестајања пчела навођени мобилни телефони, генетски модификоване културе, па чак и нанотехнологије, који су у почетку засенили много вероватнија објашњења која су се тицала паразита, болести, пестицида и лоше пчеларске праксе. Готово да није било медија који се није бавио овом темом. О нестајању пчела писало се у најреномиранијим научним часописима као што су „Nature“, „Science“ и „PNAS“, али и у готово свим дневницима и недељницима, због чега је овај проблем добио велики публицитет. У сваком случају, према званичној процени FAO-а, годишња вредност опрашивања пољопривредних култура које пчеле обављају прелази 153 милијарде евра, односно 9,5 одсто вредности укупне пољопривредне производње. Имајући у виду званичну пројекцију Уједињених нација према којој ће 2050. године број становника Земље премашити девет милијарди и, с тим у вези, све интензивније претварање природних предела у пољопривредно земљиште, значај пчела за људски опстанак као и за очување доброг дела копненог биодиверзитета може само да порасте у годинама које су пред нама.