Бумбари су једна од 25.000 врста пчела. Зашто су ови „крзном“ прекривени инсекти омиљени биљкама, како живе и ко управља њиховим краљевством
Текст: Иван Умељић
Фотографије: Александар Узунов, Верољуб Умељић
Бумбари (Bombus) се у литератури најчешће описују као примитивније социјалне пчеле са једноставнијом организацијом од медоносних пчела (Apis). За разлику од њих, заједнице бумбара живе само годину дана.
Бумбари који настањују хладније и умерене климатске регије прецизно регулишу температуру гнезда, а пре неколико година откривено је да радилице размењују информације о изворима хране, што су све особине које се стандардно приписују напредном облику социјалног живота.
Ако се упореде са већином осталих врста пчела, па и већином инсеката, бумбари су прилично велики, а њихово тело прекривено је необично густим „крзном“, што им омогућава да буду ендотермична створења (да активно производе топлоту), одлично прилагођена активностима у хладним условима.
Због тога, многе врсте насељавају умерени, алпски или арктички климатски појас. Бумбари се могу наћи широм Европе, Северне Америке и Азије, знатно ређе у медитеранском појасу, мада су неке нетипичне врсте присутне и у тропским регијама Југоисточне Азије и Јужне Америке.
Планински венци омогућили су овим, превасходно према севернијим крајевима оријентисаним организмима да пређу екватор, а на Хималајима насељавају пространства од 1000 мнв до 5600 мнв.
ЕВОЛУЦИЈА БУМБАРА
Међу научницима је широко прихваћено становиште да су пчеле еволуирале од једне предаторске месождерске врсте оса у периоду ране креде, пре око 130 милона година, заједно са појавом првих биљака скривеносеменица.
У једном комаду ћилибара пронађен је најстарији фосил пчеле који припада врсти Тригона присца (Meliponinae) за кога се претпоставља да је стар између 74 и 94 милиона година, али пошто jе реч о напреднијој социјалној врсти пчела, верује се да је до њихове појаве дошло око 50 милиона година раније.
Процењује се да је најстарији пронађени фосил бумбара живео пре 26-38 милона година. Међутим, пошто су фосили бумбара веома ретки, јер није уобичајено за једног тако великог инсекта да се задржи у ћилибару, уз помоћ модерних молекуларних метода процењено је да је до раног раздвајања више линија бумбара дошло пре 25-40 милиона година, и то на територији Азије. Претпоставља се да су се одатле пре око 20 милиона година раширили ка Европи и Северној Америци, а да су, на крају, пре неких четири милиона година, настанили Јужну Америку.
Светска фауна бумбара састоји се од око 250 врста. Према скорашњој класификацији све познате врсте смештене су у род Bombus (што значи брујање). Већина ових врста класификована је као „прави“ бумбари и садржи касту мање или више стерилних радилица (које не могу да се спаре, али могу да полажу неоплођена јаја из којих се развијају мужјаци).
Преосталих 45 врста су бумбари „кукавице“, који су донедавно сврставани у посебан род Psithurus (што значи шаптање). Они насељавају гнезда „правих“ бумбара и најчешће се описују као паразити, што и није баш дословно тачно, јер се не хране домаћином, већ само хранљивим материјама које је овај сакупио, односно нектаром и поленом.
Ипак, утврђено је да бумбари „кукавице“ имају исто порекло као и „прави“ бумбари, тако да су сврстани у исти род (Bombus).
БУМБАР И ЦВЕТ
Дарвин је био фасциниран опрашивањем и пчелама, нарочито бумбарима. Његови текстови и преписке које је водио са многим научницима обилују описима запажања о интеракцији између пчела и цветова. И не само то, велики део онога што се данас зна о опрашивању базирано је на Дарвиновим донекле опсесивним истраживањима биљака и инсеката која је спроводио у свом врту у Кенту. Пчеле због своје марљивости представљају изузетне опрашиваче и због тога се велики број биљака прилагодио управо њиховим животним навикама, а бумбари су у највећем броју области које насељавају (умерени климатски појас северне хемисфере) најмногобројнији аутохтони опрашивачи, како усева тако и дивљих цветова. Последица тога је да су се многе биљке првенствено, а понекад и искључиво, адаптирале на опрашивање бумбарима. Другим речима одликује их такозвани синдром опрашивања, што треба разумети као„указивање“ на њиховог омиљеног опрашивача. Цветови које бумбари опрашују најчешће су велики и јарко обојени (нарочито плавољубичасто или жуто) и пружају обилну нектарску награду, смештену углавном дубоко у цвету.
ЖИВОТНИ ЦИКЛУС
У принципу, бумбаре одликује једногодишњи животни циклус. Матице излазе из хибернације (зимска неактивност) касно у зиму, или у пролеће, а у ово доба године могу се опазити како трагају за прикладним локацијама за гнездо.
Тренутак изласка из хибернације прилично се разликује од врсте до врсте. Код неких, као што је Bombus terestris, то је почетак фебруара или марта, док код других, као што је Bombus sulvarum, крај маја. Матица у гнездо доноси полен који обликује у грудву унутар које полаже између 8 и 16 јаја. Након тога, ову грудву прекрива омотачем од мешавине воска (који је сама излучила) и полена. Матица, такође, формира и воштани ћупић на улазу у гнездо у које складишти нектар.
Наредних неколико дана провешће тако што ће „седети“ на леглу како би одржала одговарајућу температуру за његов развој.
Матица генерише веома велику количину топлоте током овог периода, што јој омогућава да одржава температуру легла у распону од 30°C до 32°C.
Јаја се након четири дана преображавају у ларвице које почињу да конзумирају полен. На овом раном стадијуму ларвице живе заједно унутар шупљине у поленској грудви. Матица је принуђена да повремено излеће из гнезда како би сакупила довољно полена неопходног за инкубацију легла, а ово је један од најризичнијих периода у животном циклусу бумбара јер и краткотрајно напуштање гнезда од стране матице може имати фаталне последице по потомство.
Јаја ће се преобратити у ларвице које ће се директно хранити својом „постељом“ од полена, као и мешавином нектара и полена коју ће им њихова мајка достављати кроз отвор који је направила на омотачу од воска. Након десетог дана ларве ће се преобратити у лутке. Тада ће престати да конзумирају храну и почеће да прогризају излаз из кокона који ће се потом користити за складиштење меда и полена.
Развојни период од стадијума јајета до одрасле јединке код бумбара траје 4-5 недеља. Непосредно након извођења, млади бумбари изгледају као духови, а карактеристичне шаре појављују им се тек након 24 часа. У међувремену, матица ће положити следећу генерацију јаја у ћелије које је изградила на овим коконима.
Из прве генерације легла извешће се само радилице. После 2-3 дана, почеће, слично медоносним пчелама, да обављају неговатељске послове – да хране ларве које су се извеле из друге генерације јаја. Већ наредног, четвртог дана радилице могу да почну са излетањем, а оног тренутка када буду у стању да прикупе довољно хране, матица престаје са сакупљањем и више не напушта своје гнездо.
МАЛО КРАЉЕВСТВО
Матица „своди“ број положених јаја на број расположивих радилица које о њима могу да се брину током развојног периода, тако да заједница расте на стабилан и организован начин. С обзиром на све већи број бумбара и потребу за складиштењем више хране, грудва сачињена од воштаних ћупића постаје све већа да би на врхунцу развоја добила готово сферни облик.
Када је реч о величини радилица, у једној истој заједници може бити великих одступања. Генерално, оне крупније започињу излетничке послове раније, јер могу сакупити више нектара и полена, а њихови дужи језици омогућавају им да досегну до нектара у дубоким цветовима, недоступног мањим бумбарима.
Врсте бумбара разликују се и у погледу максималне величине заједнице на врхунцу развоја. Рецимо, гнездо врсте Bombus terestris, са пречником од око 20 центиметара и са 350 радилица, једно је од највећих у свету бумбара. Просечна дужина живота радилица креће се од 13,2 дана (Bombusterricola) до 41,3 дана (Bombusmorio).
На врхунцу развоја, престаје се са узгојем радилица. Тада заједница почиње да одгаја матице и мужјаке. Претпоставља се да матица „одлучује“ о томе, а да је разлог, пре свега, економске природе, јер је новим матицама неопходно више хране током дужег временског периода.
Број матица и мужјака у једном гнезду разликује се од врсте до врсте и зависи од величине гнезда. Када је реч о мужјацима, они се веома кратко задржавају у гнезду и не играју битну улогу у животу заједнице, осим што само на пар дана учествују у терморегулацији. Врло брзо након извођења заувек напуштају гнездо. У почетку само посећују цветове како би се прехранили поленом и нектаром, а онда крећу у потрагу за матицом с којом би се спарили.
СЕСТРЕ И КЋЕРКЕ
Код готово свих врста бумбара, мужјаци рано ујутру остављају феромоне на разним местима, као што су листови, камење или стабла, да би касније током дана кружећи патролирали изнад ових локација ишчекујући партнерку. Њихов сексуални феромон представља комплекс више органских супстанци, а свака врста бумбара има своју карактеристичну мешавину – неке мирисе може чак и човек да детектује.
Директним посматрањем и дисекцијом матица утврђено је да се код највећег броја врста матице спарују само једном, што значи да су све радилице у заједници рођене сестре, за разлику од медоносних пчела, где се матица у просеку спарује са 12 трутова. Након спаривања, младе матице крећу полако да трагају за одговарајућом локацијом за хибернацију.
Неке врсте преферирају локације окренуте према северу, а неке које насељавају изузетно хладне крајеве склоније су склоништима оријентисаним према југу. Када пронађе одговарајуће место, матица се „укопава“ неколико центиметара у земљу, где образује малу овалну одају у којој ће остати до наредног пролећа. Током овог периода вишемесечне неактивности матица опстаје само захваљујући калоричним резервама у свом организму.
Када мужјаци и младе матице напусте гнездо долази до његове нагле дегенерације. Преостале радилице су већ старе, летаргичне и изнурене. Паразити и симбиотске бактерије и организми уништавају оно што је преостало од саћа, које ће ускоро готово у потпуности нестати.
Један мањи број врста бумбара које насељавају југоисток Азије и Јужну Америку одликује нетипичан животни циклус, веома сличан медоносним пчелама. Једна бразилска врста бумбара (Bombus incarum) образује велика гнезда са заједницама до 2500 јединки, док се друга такође бразилска врста роји, а нове матице наслеђују стару након тихе смене.
ПЧЕЛАРСКИ ЖУРНАЛ
Текст је преузет из последњег броја ПЧЕЛАРСКОГ ЖУРНАЛА, научнопопуларног магазина за пчеларску културу, који је један од 88 пројеката промоције науке које је ЦПН финансијски подржао у 2012. Истражите више на сајту pcelarskizurnal.com