Да ли је могуће објективно измерити колико је која нација срећна? Који су параметри кључни за овакву студију и, уколико постоје, на ком би се месту обрела наша земља?
Текст: Слађана Шимрак
Пре неколико недеља, један Британац је, на сајту Indiegogo, покренуо иницијативу у којој је покушао да скупи новац за отплату грчког дуга, под паролом: Од људи за људе.
Циљ је, наравно, остао неостварен, с обзиром на рок од само осам дана и потребну суму од милијарду и по евра.
Коме су биле блиске свакодневне новости о овој теми, сигурно су се, као и поменутом Британцу Тому Финију, у неком тренутку појавила и питања: Јесу ли Грци тренутно најнесрећнији народ на свету? Да ли је дуг државе потребан и довољан услов за проглашавање народа несрећним? Да ли је наша држава у пат позицији већ деценијама? Да ли је реч о колективној друштвеној неосвешћености када су у питању наши најближи који нам са грчких излетишта ових дана узбуђено пишу о тамошњем предивном вајбу, или је мерило среће нешто релативнији појам? Ко се то усуђује да мери срећу, и како?
Краљева формула
Када је 1972. на престо у Бутану ступио краљ Џигме Синге Вангчук, одмах се посветио индикатору развоја који се ослања само на економску компоненту и његовим недостацима. У државама које су према овом критеријуму у самом врху, које су економски стабилне, богате, такође постоји и велики проценат сиромашних, као и значајније уништавање животне средине.
Вођен идејом да би напредак земље, уместо њеном економијом, требало више да се прати субјективном срећом становника, краљ је, као противтежу БДП-у (бруто домаћем производу) увео концепт БНС-а (бруто национална срећа). БНС се ослања на четири стуба: добра управа, одржив социо-економски развој, очување културе и заштита животне средине.
Оваква економска политика Бутана траје и данас, а кулминирала је даљом класификацијом стубова у девет поддомена: психолошко благостање, здравље, образовање, употреба времена, културна разноврсност, добра управа, виталност друштва, еколошка разноврсност и животни стандарди.
Мерење је дуго времена било посматрано као спољна, објективна процена. Из досадашњих истраживања закључено је да поуздане чврсте везе између унутрашњег задовољства и отвореног понашања нису откривене и вероватно никада неће бити. Пример за ово је суицидно понашање: иако је већина особа склона суициду несрећна, само мали део њих се заправо понаша суицидно.
Индекс срећне планете
По већини дефиниција, срећа је стање ума, према чему се намеће закључак да је могуће мерити је једноставно: питањима. Филозоф Џереми Бентам, који се бавио овом облашћу, сматрао је и препоручивао да срећу треба мерити и по дужини трајања, а не само по интензитету, комбинујући информације о дужини живота са подацима о оцени квалитета живота добијеној у упитницима.
Нешто слично бутанском БНС-у представила је 2006. године група New Economics Foundation са Ником Марксом на челу. Тиме је покренула једну од тренутно најкоришћенијих метода за мерење среће: HPI (Happy Planet Index – индекс срећне планете).
Имајући у виду да су социолози широм света већ приказивали резултате испитивања људи који говоре о потреби за личном срећом, поставили су питање: зашто о напретку нације не размишљамо у овим терминима, уместо само у стварима које поседујемо?
HPI истраживања заснивају се на веровању да је крајњи резултат нације њен успех у стварању срећних и здравих живота њених грађана, уз свест о томе да је предуслов за то количина ресурса који се користе. Подаци које притом укључују су: глобални подаци о очекиваној дужини живота, досадашњи степен благостања и еколошки отисак.
Рачун је једноставан. Најпре се посматра генерално благостање користећи методу животна лествица која тражи од људи да оцене свој живот оценом од 0 до 10. Затим добијени број множе очекиваном дужином живота у свакој држави понаособ, и коначно, добијени резултат деле статистичким податком о еколошком отиску.
Последње је нарочито важно због једноставне импликације: загађенија земља мање производи ресурсе попут хране, те вероватно неће имати квалитетан или дуг живот.
HPI ≈ Life Expectancy ∙ Expeienced Well-being ∕ Ecological Footprint
Лествица среће
HPI резултати нам потврђују да још не живимо на срећној планети. Ниједна земља није постигла успех на сва три поља. Богате земље постижу лош укупни резултат због високог еколошког отиска, а најсиромашније, подсахарска Африка, рецимо, због прва два фактора. Циљ је да нације до 2050. године достигну HPI у вредности од 89, на скали од 1 до 100.
У последњем мерењу у којем је учествовала 151 држава света, Србија је заузела 79. место. Грчка је била недалеко иза ње, на 83. позицији. Србија је најлошији скор показала у досадашњем степену благостања, а Грчка у степену уништене животне средине.
Изненађујуће је, дакле, да су, према субјективном осећају становника, обе међу просечним државама. Најсрећнија земља је, према овим подацима, Костарика.
Наравно, опет је потребно вратити се на релативност и неексклузивност мерења. Организација за економску сарадњу и развој тврди да је Аустралија најсрећнија, судећи по истраживању заснованом на 11 статистика о образовању, личној сигурности и примањима.
Извештај УН-а из 2013. навео је Данску као прву на листи, користећи, између осталог, БДП, очекивану дужину живота и ниво корупције. Или, пак, постојале су и процене на основу других фактора: стопе убистава, незапослености итд.
Сви се слажу у једном: праћење и унапређивање среће људи једно је од круцијалних тежњи сваке државе. Или то мора постати.