Da li je moguće objektivno izmeriti koliko je koja nacija srećna? Koji su parametri ključni za ovakvu studiju i, ukoliko postoje, na kom bi se mestu obrela naša zemlja?
Tekst: Slađana Šimrak
Pre nekoliko nedelja, jedan Britanac je, na sajtu Indiegogo, pokrenuo inicijativu u kojoj je pokušao da skupi novac za otplatu grčkog duga, pod parolom: Od ljudi za ljude.
Cilj je, naravno, ostao neostvaren, s obzirom na rok od samo osam dana i potrebnu sumu od milijardu i po evra.
Kome su bile bliske svakodnevne novosti o ovoj temi, sigurno su se, kao i pomenutom Britancu Tomu Finiju, u nekom trenutku pojavila i pitanja: Jesu li Grci trenutno najnesrećniji narod na svetu? Da li je dug države potreban i dovoljan uslov za proglašavanje naroda nesrećnim? Da li je naša država u pat poziciji već decenijama? Da li je reč o kolektivnoj društvenoj neosvešćenosti kada su u pitanju naši najbliži koji nam sa grčkih izletišta ovih dana uzbuđeno pišu o tamošnjem predivnom vajbu, ili je merilo sreće nešto relativniji pojam? Ko se to usuđuje da meri sreću, i kako?
Kraljeva formula
Kada je 1972. na presto u Butanu stupio kralj Džigme Singe Vangčuk, odmah se posvetio indikatoru razvoja koji se oslanja samo na ekonomsku komponentu i njegovim nedostacima. U državama koje su prema ovom kriterijumu u samom vrhu, koje su ekonomski stabilne, bogate, takođe postoji i veliki procenat siromašnih, kao i značajnije uništavanje životne sredine.
Vođen idejom da bi napredak zemlje, umesto njenom ekonomijom, trebalo više da se prati subjektivnom srećom stanovnika, kralj je, kao protivtežu BDP-u (bruto domaćem proizvodu) uveo koncept BNS-a (bruto nacionalna sreća). BNS se oslanja na četiri stuba: dobra uprava, održiv socio-ekonomski razvoj, očuvanje kulture i zaštita životne sredine.
Ovakva ekonomska politika Butana traje i danas, a kulminirala je daljom klasifikacijom stubova u devet poddomena: psihološko blagostanje, zdravlje, obrazovanje, upotreba vremena, kulturna raznovrsnost, dobra uprava, vitalnost društva, ekološka raznovrsnost i životni standardi.
Merenje je dugo vremena bilo posmatrano kao spoljna, objektivna procena. Iz dosadašnjih istraživanja zaključeno je da pouzdane čvrste veze između unutrašnjeg zadovoljstva i otvorenog ponašanja nisu otkrivene i verovatno nikada neće biti. Primer za ovo je suicidno ponašanje: iako je većina osoba sklona suicidu nesrećna, samo mali deo njih se zapravo ponaša suicidno.
Indeks srećne planete
Po većini definicija, sreća je stanje uma, prema čemu se nameće zaključak da je moguće meriti je jednostavno: pitanjima. Filozof Džeremi Bentam, koji se bavio ovom oblašću, smatrao je i preporučivao da sreću treba meriti i po dužini trajanja, a ne samo po intenzitetu, kombinujući informacije o dužini života sa podacima o oceni kvaliteta života dobijenoj u upitnicima.
Nešto slično butanskom BNS-u predstavila je 2006. godine grupa New Economics Foundation sa Nikom Marksom na čelu. Time je pokrenula jednu od trenutno najkorišćenijih metoda za merenje sreće: HPI (Happy Planet Index – indeks srećne planete).
Imajući u vidu da su sociolozi širom sveta već prikazivali rezultate ispitivanja ljudi koji govore o potrebi za ličnom srećom, postavili su pitanje: zašto o napretku nacije ne razmišljamo u ovim terminima, umesto samo u stvarima koje posedujemo?
HPI istraživanja zasnivaju se na verovanju da je krajnji rezultat nacije njen uspeh u stvaranju srećnih i zdravih života njenih građana, uz svest o tome da je preduslov za to količina resursa koji se koriste. Podaci koje pritom uključuju su: globalni podaci o očekivanoj dužini života, dosadašnji stepen blagostanja i ekološki otisak.
Račun je jednostavan. Najpre se posmatra generalno blagostanje koristeći metodu životna lestvica koja traži od ljudi da ocene svoj život ocenom od 0 do 10. Zatim dobijeni broj množe očekivanom dužinom života u svakoj državi ponaosob, i konačno, dobijeni rezultat dele statističkim podatkom o ekološkom otisku.
Poslednje je naročito važno zbog jednostavne implikacije: zagađenija zemlja manje proizvodi resurse poput hrane, te verovatno neće imati kvalitetan ili dug život.
HPI ≈ Life Expectancy ∙ Expeienced Well-being ∕ Ecological Footprint
Lestvica sreće
HPI rezultati nam potvrđuju da još ne živimo na srećnoj planeti. Nijedna zemlja nije postigla uspeh na sva tri polja. Bogate zemlje postižu loš ukupni rezultat zbog visokog ekološkog otiska, a najsiromašnije, podsaharska Afrika, recimo, zbog prva dva faktora. Cilj je da nacije do 2050. godine dostignu HPI u vrednosti od 89, na skali od 1 do 100.
U poslednjem merenju u kojem je učestvovala 151 država sveta, Srbija je zauzela 79. mesto. Grčka je bila nedaleko iza nje, na 83. poziciji. Srbija je najlošiji skor pokazala u dosadašnjem stepenu blagostanja, a Grčka u stepenu uništene životne sredine.
Iznenađujuće je, dakle, da su, prema subjektivnom osećaju stanovnika, obe među prosečnim državama. Najsrećnija zemlja je, prema ovim podacima, Kostarika.
Naravno, opet je potrebno vratiti se na relativnost i neekskluzivnost merenja. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj tvrdi da je Australija najsrećnija, sudeći po istraživanju zasnovanom na 11 statistika o obrazovanju, ličnoj sigurnosti i primanjima.
Izveštaj UN-a iz 2013. naveo je Dansku kao prvu na listi, koristeći, između ostalog, BDP, očekivanu dužinu života i nivo korupcije. Ili, pak, postojale su i procene na osnovu drugih faktora: stope ubistava, nezaposlenosti itd.
Svi se slažu u jednom: praćenje i unapređivanje sreće ljudi jedno je od krucijalnih težnji svake države. Ili to mora postati.