Šta je bilo pre Velikog praska?
Tekst: Marija Nikolić
Pitajte to kosmologe i oni će vam skoro jednoglasno odgovoriti da je to pitanje besmisleno. Stiven Hoking je jednom prilikom ponudio odgovor: „Šta je severno od Severnog pola?“
U dvadesetom, a i početkom ovog veka, opšte je prihvaćena teorija koja kaže da se svemir širi. I ukoliko se nešto širi, trebalo bi da je prethodno bilo uže, odnosno manje. Drugim rečima, nezaobilazna je pomisao da je svemir nekada bio manji. Zamislite kada bismo to širenje pokušali da vratimo unazad u vreme kada je sve bilo kompresovano na najmanju moguću zapreminu – bio bi to Veliki prasak.
Teorija Velikog praska opisuje evoluciju svemira od vrelog, gustog stanja, ali ne govori ništa o tome šta je dovelo do pojave istog. To krucijalno pitanje još ostaje nerešeno – šta se dogodilo pre Velikog praska i da li je uopšte bilo Početka?
RAZVOJNI PUT KOSMOLOGIJE
Moderna kosmologija počinje 1916, kada je Ajnštajn formulisao teoriju opšte gravitacije, ali o najvećoj mogućoj gravitaciji jedne mase nije mogao da razmišlja: reč je o gravitaciji čitavog univerzuma. Kao i Njutn, Ajnštajn je podrazumevao nepromenljiv svemir – svemir koji je oduvek postojao i koji je večan. Krenuo je od početne ideje da gravitacija koja privlači sve stvari u univerzumu mora biti suprotstavljena čudnom kosmičkom odbijanju praznog prostora. Nažalost, Ajnštajnov statičan svemir se ispostavio kao neodrživ. Kako je to engleski fizičar Artur Edington istakao, ovakav svemir se klackao na oštrici noža između širenja i kontrakcije.
Sledeći prodor došao je 1929. kada je američki astronom Edvin Habl, posmatrajući galaksije, zaključio da se iste rasprsnu kao delovi kosmičke bombe. Zaključak je: da se svemir širi.
Potom je usledio period u kom je ova teorija o večnom svemiru bila vrlo popularna, te se ni pitanje iz naslova teksta nikada nije zapravo ni postavljalo. Već su 1948. Fred Hojl, Herman Bondi i Tomi Gold predložili tezu da, budući da se svemir širi, nova materija koja tom prilikom nastaje i koja se stvara između galaksija praktično srasta u nove galaksije. Prema ovoj stabilnoj slici svemira, on izgleda upravo onako kako je oduvek izgledao, a takav će zauvek i ostati. On nema početak, jednostavno postojao je oduvek.
Međutim, ovu postojanu teoriju ubrzo urušavaju dva posmatranja. Prvo, putem otkrića iz 1960ih o tome kako udaljen i kao takav, rani svemir ne može ličiti na današnji. Drugo, istraživanje kosmičkih mikrotalasa iz 1964. podrazumevalo je da su kosmički mikrotalasi u stvari vrući odsjaj eksplozije Velikog praska. Novija istraživanja NASA ViMAP satelita kosmičke pozadine pokazuje da se Veliki prasak dogodio pre 13,7 milijardi godina.
Dalji prodor teorije o beskonačnom svemiru dolazi šezdesetih godina 20. veka od tada dvojice mladih teoretičara sa Univerziteta u Kembridžu, Rodžera Penrouza i Stivena Hokinga. Njihov rad je pokazao da ukoliko obrnete ekspanziju svemira, nemoguće je da zaobiđete tačku poznatu pod nazivom singularitet – kada fizički parametri kao što su gustina i temperatura odlete do beskonačnosti. Suštinska stvar ovde za razumevanje je da ukoliko bi došlo do tog fenomena, fizika bi se jednostavno raspala u nemogućnosti da predvidi šta leži sa druge strane singulariteta. Prema ovom mišljenju Penrouza i Hokinga, Veliki prasak mora biti jedini Početak.
ŠIRENJE SVEMIRA?
I tu se priča završava? E, pa ne. Ispostavilo se da ima nekih rupa u teoriji singulariteta ova dva naučnika. Po Njutnovim zakonima, gravitaciona sila nekog objekta zavisi jedino od njegove mase. Ajnštajnov uvid dodaje da snaga gravitacije takođe zavisi od gustine energije tog objekta, ali, i najbitnije, od njegovog pritiska. U izvođenju svojih moćnih teorema, Penrouz i Hoking su pretpostavljali da je pritisak svemira uvek mali i pozitivan. Ali šta ako su oni pogrešili? „Upravo je to mogućnost koja se otvorila modernim kosmološkim teorijama prema kojima Veliki prasak uopšte nije početak ničega“, rekao je kosmolog Aleks Vilenkin, direktor Instituta za kosmologiju pri Tafts univerzitetu, „ključna stvar je upravo ta inflacija“.
Teoriju inflacije (širenja) konstruisao je Vilenkin, a ona podrazumeva zvezde u vakuumu sa neobično visokim nivoom energije stanja i sa negativnim pritiskom. Udruženo, ove stvari čine da vakuum odbija gravitaciju i da tako razdvaja stvari pre nego što ih uvezuje. Ovo širi vakuum, čineći ga više odbojnim, što rezultira još bržim širenjem. Ali šireći vakuum je takođe kvantne prirode, što znači da je i on nestabilan.
Prema kvantnoj teoriji, univerzum ne može večno ostati u svojoj minimalnoj fazi – postoji rizik da se spontano uruši. „Iako je verovatnoća vrlo mala, ukoliko mi uopšte živimo u pojavnom svemiru, on ne može postojati zauvek.“ Prema rečima drugog kosmologa Marensa, ovako kvantno nestabilni rezultat uopšte nije nerazuman. Ali to svakako ne podrazumeva nužno postojanje početka svemira. „Ono što me mnogo više uzbuđuje je malo dublje pitanje, koje svakako zahteva zreliju kvantnu teoriju gravitacije, ali je mi, nažalost, još nemamo.“
I dok kosmolozi odbijaju da odgovore na ovo pitanje, ili prosto ne stižu da odgovore pod naletom drugih složenih pitanja o svemiru, imamo metafizičare, pre svega ontologe, koji sigurno imaju nešto zanimljivo da kažu na ovu temu. Ali prethodno ćemo morati da im postavimo pitanje.
Istražite više o Kraju.