Na 12. februar, dan rođenja Čarlsa Darvina, podsećamo se jezika koji je koristio autor dela O poreklu vrsta putem prirodne selekcije
Piše: Marija Nikolić
Evolucija je jedan od najčešće korišćenih naučnih pojmova u svakodnevnom jeziku. Reklo bi se da je reč o procesu koji je toliko jednostavan i intuitivan, da se ni u školama više nastavnici preterano ne zadržavaju na tom delu gradiva. Međutim, ako izuzmemo kreacionističke trzaje, ta tema moderne biologije i biohemije je i dalje vrlo aktuelna među naučnicima – svake godine se na temu evolucije objavi stotine knjiga i hiljade naučnih radova.
Naime, namera ovog teksta je da ukaže na izraženu podrazumevajuću crtu ključne teorije za radoznale homo sapijense koji, kako se ispostavlja, ipak ne znaju mnogo o Teoriji evolucije.
Iako svi znaju za Čarlsa Darvina, slabo ko zna da je počast principima evolucije odao Darvinov deda Erazmus u svojoj pesmi Hram prirode nekoliko godina pre Čarlsovog rođenja. Pre nego što je mladi Darvin pročitao Esej o principu populacije Tomasa Maltusa (u kome je objašnjeno kako uvećanje izvora hrane nikada neće moći da sustigne rast stanovništva iz matematičkih razloga), i pre nego što je Čarls shvatio da je život večita borba i da je prirodna selekcija način na koji neke vrste uspevaju dok druge propadaju, evolucijom se intenzivno bavio Žan-Batist Lamark, a potom i Hugo de Friz, Pol Kamerer, Rihard Goldšmit i dr.
ŠTA JE EVOLUCIJA?
Darvin je evoluciju definisao u svega jednom pasusu, gde je rekao nešto tipa: svi organizmi se takmiče oko resursa, a oni koji imaju neku urođenu prednost uspevaju i prenose tu prednost na svoje potomstvo, i na taj način se vrsta neprekidno usavršava – pojašnjenje kako se to zapravo dešava je, ipak, usledilo na nekih 600 stranica malo kompleksnije priče.
I kao što smo imali priliku da pročitamo, život na Zemlji je počeo sa jednom vrlo, vrlo jednostavnom vrstom organizama i postepeno, u periodu od oko 3,5 milijardi godina, kroz male (povremeno velike) promene život se menjao i te promene su se prenosile na naredne generacije (poznate kao nasledne promene), što je doprinelo produkciji novih naprednijih vrsta. Evolucija se, dakle, po svim dokazima koje dosad imamo, kreće potpuno spontano, proizvodeći adaptacije prema trenutnim potrebama, i bez dugoročnih ciljeva.
Proces koji podrazumeva malu promenu zove se mutacija i on je sasvim slučajan događaj. Međutim, prirodna selekcija je daleko od slučajnosti. Prirodna selekcija je proces u kom te male promene obdare organizam povoljnim ili štetnim karakteristikama čineći ih tako više, odnosno manje poželjnim za dalju reprodukciju. Organizmi sa korisnim karakteristikama će preživeti i reprodukovati se, dok oni sa manje povoljnim neće. Na kraju će sve naredne generacije posedovati tu karakteristiku. Ali evolucioni časovničar je slep: prirodna selekcija nije svesna – ona ne može da predvidi koje promene će biti potrebne za preživljavanje.
Bitno je takođe istaći da evolucija nije priča o tome kako je život nastao, već kako se razvija. Takođe, evolutivna vremenska skala meri stotine hiljada miliona godina. Pogledajmo, na primer, psa koji se razvio od azijskog sivog vuka pre oko 15.000 godina i videćemo ogroman broj varijacija koje nisu posledica prirodne selekcije. Da li se ista stvar mogla dogoditi za milion godina prirodnom selekcijom?
Evolucija je, dakle, postepena. Ona putem prirodne selekcije proizvodi različite vrste nastale od istog pretka.
Teorija evolucije ne predviđa da će se vrste stalno razvijati ili kojom brzinom će se to dešavati. Neke grupe, poput kitova i ljudi strahovito su brzo evoluirale, dok su se neke druge vrste jedva promenile za preko sto miliona godina. Dok je selektivni pritisak snažan, promena se dešava brzo, čim pritisak popusti i vrsta se dobro adaptira, evolucija se uspori.
Evoluciona biologija je istorijska nauka koja ne zavisi od jednog dokaza, već od spajanja niza istraživačkih linija. Ona se zasniva na znanjima iz nekoliko različitih oblasti: geologije, palaentologije, biogeografije, komparativne anatomije i psihologije, embriologije, molekularne biologije, genetike itd. Na sličan način će, koristeći različite naučne oblasti, jedan detektiv uspešno rekonstruisati scenu ubistva od pre 30 godina, upotrebaljavaujući sličnu tehniku spajanja dokaza. Genetika takođe pokazuje da naizgled različite vrste imaju identičnog pretka. Genom (cela DNK sekvenca) šimpanze ima 98,5% sličnosti sa genomom čoveka.
ŠTA JE VRSTA?
Vrste se mogu definisati kao reproduktivne grupe. Nove vrste se pojavljuju kao evolutivna koincidencija kada se jedna grupa izoluje od svojih rođaka. Posle dužeg vremena, genom te dve grupe će se promeniti do te mere da njihova međusobna reprodukcija više neće biti moguća.
Ta situacija se može ilustrovati preko jezika: latinski jezik je u jednom trenutku bio jezik koji se koristio u predelu Iberijske peninsule i Italije. Danas, se u tom regionu govore italijanski, francuski, španski i portugalski jezik.
Zajednički koren svih ovih jezika jeste u latinskom, ali se ljudi ovih govornih područja više ne razumeju. Iako su npr. španski i portugalski veoma bliski, kao što su šimpanze i ljudi dosta slični. Prirodna selekcija podrazumeva seksualnu selekciju po kojoj ženka bira mužjaka sa određenim karakteristikama, što vremenom dovodi do toga da svi muški potomci imaju tu istu karakteristiku.
Začarani krug prirodne selekcije se upravo ogleda u toj konstantnoj igri dva delimično suprotna procesa: adaptaciji i razlikovanju.
KLJUČNI POJMOVI EVOLUCIJE
Evolucija: Postepena promena tokom vremena.
Mutacija: Slučajna promena u genetičkoj sekvenci organizma. Mutacije kreiraju razlike i varijacije među individuama istih vrsta.
Prirodna selekcija: Neophodan mehanizam evolucije. Najbolje adaptirani organizmi jedne populacije nadmašuju one lošije prilagođene, reprodukuju se i prenose svoje povoljnije gene.
Selektivni pritisak: Spoljašnji pritisak koji vodi evoluciju u jednom određenom pravcu.
Vrsta: Grupa životinja koje su sposobne da imaju reproduktivno plodno potomstvo.
Varijacija: Razlike među individuama.
Više o Teoriji evolucije možete pročitati na
