Иновативност и креативност научних открића дирекно утичу на трансформацију света. Међутим, наш поглед на научнике је и даље превише старомодан
Текст: Марија Николић
Довољно је да погледате које се фотографије појављују у претраживачу када укуцате реч „научник“ (scientist) и добићете врло прецизну слику о томе како их људи замишљају. Сви ће бити у белим мантилима са превише или премало косе, наравно носиће наочаре, а често и разбарушену фризуру. На првих неколико десетина фотографија ће се појавити можда једна или две жене.
Стереотипи које везујемо за изглед научника формирани су пре више од 50 година када се на научнике гледало углавном као на Франкенштајне, творце динамита, ракетних летелица, атомске бомбе и неуроотрова, базично са идејом да униште свет. Оваквој перцепцији научника можемо делимично да захвалимо филмовима и литератури у којима се срећемо са „лудим“ научницима, ексцентрицима, хакерима и алхемичарима који конструишу направе за уништење чега год. Добрих научника је јако мало и они су обично беспомоћни те нису у стању да сачувају своје проналаске од злоћудних моћника.
НАЦРТАЈ НАУЧНИКА
Пре само једну деценију спроведено је занимљиво истраживање у основним школама у Северној Каролини, које је требало да покаже какав је став деце о научној професији. Испитаници су ставили испред деце десет различитих портрета и затражили од њих да идентификују фотографије научника. Све фотографије су заправо биле портрети научника. Међутим, дечје процене су показале тенденцију да лица која су била насмејана не могу бити лица научника. Дакле, један од стереотипа у вези са научницима је био утврђен: научници нису људи који се смеју.
Постоји низ експеримената помоћу којих се врши утврђивање стереотипа о научницима, а чувени је „Нацртај научника“, тест који је формирала антрополошкиња Маргарет Мид, који се од 1957. често изводи и који још показује прилично сличне резултате: деца раног школског узраста научнике обично замишљају у белом мантилу, са наочарама и чудном чупавом фризуром. Слични резултати су добијени и код старије групе испитаника, а што је још занимљивије и сами научници цртају себе у сличном издању.
Научници су, како можемо закључити из истраживања перцепције јавности, безизражајни, помало необични и по свему судећи врло озбиљни. И на крају, колико уопште научника можете набројати међу својим пријатељима?
ИЗ ЛАБОРАТОРИЈЕ У УЧИОНИЦУ
У наставку истраживања о перцепцији науке и научничког позива, испитаници готово увек показују одређену свест о томе да су научни резултати неопходни за општи напредак друштва, за продужетак живота људи и животиња и унапређење здравља те генерално удобности живота, али и за одбрану земље од напада непријатеља. Међутим, слика се мења онда када се питања вежу за лични одабир каријере научника.
Парадокс перцепције научника у друштву је импресиван: научници се баве важним и јако занимљивим стварима, али постати научник није популарно. Шта је то што научници треба да учине да би постали привлачни младим генерацијама?
Представници Фермилаба из Илиноиса 2010. године започели су програм школских посета који је подразумевао да ученици нацртају научнике пре и након посете Лабораторији. Након што су деца имала прилику да поразговарају са научницима у разним лабораторијама, као и да сами ураде одређене експерименте, њихова перцепција научника се потпуно променила. Врло брзо су схватили да бели мантил, Ајншајнова фризура, наочаре и епрувета нису нужно униформа научника као и да они нису ни зли, ни луди, а најмање опасни. Можда не изгледају толико моћно, али су свакако непоходни чувари наше будућности.
Наука подразумева откривање нових ствари о свету. Она буди жељу за сазнањем, развија креативност и служи напретку друштва. Неки научници заиста раде у белим мантилима и лабораторијама, али многи од њих проводе дане путујући по свету и трагајући за ретким инсектима, роне у дубинама мора изучавајући ајкуле, или ходају по ивицама кратера сакупљајући и проучавајући вулканско камење. Научници уживају у храни, плесу, музици и путовањима. Међу њима има јако много жена и најразличитијих представника народа из целог света.
Постати научник пре свега захтева жељу за истраживањем, посвећеност и напоран рад. Један од кључних утицаја у промоцији научног позива поред научника самих имају и комуникатори и популаризатори науке, чији је циљ управо подизање свести о значају научног рада за све нас. Зато је неопходно развијати и центре у којима се подстиче радозналост и креативност младих, место сусрета са научницима и научним открићима која, иако спектакуларна, нису недостижна.
И на крају, научници су, заправо као и уметници, најзанимљивији у друштву.
Истражите више о центрима знања.