Inovativnost i kreativnost naučnih otkrića direkno utiču na transformaciju sveta. Međutim, naš pogled na naučnike je i dalje previše staromodan
Tekst: Marija Nikolić
Dovoljno je da pogledate koje se fotografije pojavljuju u pretraživaču kada ukucate reč „naučnik“ (scientist) i dobićete vrlo preciznu sliku o tome kako ih ljudi zamišljaju. Svi će biti u belim mantilima sa previše ili premalo kose, naravno nosiće naočare, a često i razbarušenu frizuru. Na prvih nekoliko desetina fotografija će se pojaviti možda jedna ili dve žene.
Stereotipi koje vezujemo za izgled naučnika formirani su pre više od 50 godina kada se na naučnike gledalo uglavnom kao na Frankenštajne, tvorce dinamita, raketnih letelica, atomske bombe i neurootrova, bazično sa idejom da unište svet. Ovakvoj percepciji naučnika možemo delimično da zahvalimo filmovima i literaturi u kojima se srećemo sa „ludim“ naučnicima, ekscentricima, hakerima i alhemičarima koji konstruišu naprave za uništenje čega god. Dobrih naučnika je jako malo i oni su obično bespomoćni te nisu u stanju da sačuvaju svoje pronalaske od zloćudnih moćnika.
NACRTAJ NAUČNIKA
Pre samo jednu deceniju sprovedeno je zanimljivo istraživanje u osnovnim školama u Severnoj Karolini, koje je trebalo da pokaže kakav je stav dece o naučnoj profesiji. Ispitanici su stavili ispred dece deset različitih portreta i zatražili od njih da identifikuju fotografije naučnika. Sve fotografije su zapravo bile portreti naučnika. Međutim, dečje procene su pokazale tendenciju da lica koja su bila nasmejana ne mogu biti lica naučnika. Dakle, jedan od stereotipa u vezi sa naučnicima je bio utvrđen: naučnici nisu ljudi koji se smeju.
Postoji niz eksperimenata pomoću kojih se vrši utvrđivanje stereotipa o naučnicima, a čuveni je „Nacrtaj naučnika“, test koji je formirala antropološkinja Margaret Mid, koji se od 1957. često izvodi i koji još pokazuje prilično slične rezultate: deca ranog školskog uzrasta naučnike obično zamišljaju u belom mantilu, sa naočarama i čudnom čupavom frizurom. Slični rezultati su dobijeni i kod starije grupe ispitanika, a što je još zanimljivije i sami naučnici crtaju sebe u sličnom izdanju.
Naučnici su, kako možemo zaključiti iz istraživanja percepcije javnosti, bezizražajni, pomalo neobični i po svemu sudeći vrlo ozbiljni. I na kraju, koliko uopšte naučnika možete nabrojati među svojim prijateljima?
IZ LABORATORIJE U UČIONICU
U nastavku istraživanja o percepciji nauke i naučničkog poziva, ispitanici gotovo uvek pokazuju određenu svest o tome da su naučni rezultati neophodni za opšti napredak društva, za produžetak života ljudi i životinja i unapređenje zdravlja te generalno udobnosti života, ali i za odbranu zemlje od napada neprijatelja. Međutim, slika se menja onda kada se pitanja vežu za lični odabir karijere naučnika.
Paradoks percepcije naučnika u društvu je impresivan: naučnici se bave važnim i jako zanimljivim stvarima, ali postati naučnik nije popularno. Šta je to što naučnici treba da učine da bi postali privlačni mladim generacijama?
Predstavnici Fermilaba iz Ilinoisa 2010. godine započeli su program školskih poseta koji je podrazumevao da učenici nacrtaju naučnike pre i nakon posete Laboratoriji. Nakon što su deca imala priliku da porazgovaraju sa naučnicima u raznim laboratorijama, kao i da sami urade određene eksperimente, njihova percepcija naučnika se potpuno promenila. Vrlo brzo su shvatili da beli mantil, Ajnšajnova frizura, naočare i epruveta nisu nužno uniforma naučnika kao i da oni nisu ni zli, ni ludi, a najmanje opasni. Možda ne izgledaju toliko moćno, ali su svakako nepohodni čuvari naše budućnosti.
Nauka podrazumeva otkrivanje novih stvari o svetu. Ona budi želju za saznanjem, razvija kreativnost i služi napretku društva. Neki naučnici zaista rade u belim mantilima i laboratorijama, ali mnogi od njih provode dane putujući po svetu i tragajući za retkim insektima, rone u dubinama mora izučavajući ajkule, ili hodaju po ivicama kratera sakupljajući i proučavajući vulkansko kamenje. Naučnici uživaju u hrani, plesu, muzici i putovanjima. Među njima ima jako mnogo žena i najrazličitijih predstavnika naroda iz celog sveta.
Postati naučnik pre svega zahteva želju za istraživanjem, posvećenost i naporan rad. Jedan od ključnih uticaja u promociji naučnog poziva pored naučnika samih imaju i komunikatori i popularizatori nauke, čiji je cilj upravo podizanje svesti o značaju naučnog rada za sve nas. Zato je neophodno razvijati i centre u kojima se podstiče radoznalost i kreativnost mladih, mesto susreta sa naučnicima i naučnim otkrićima koja, iako spektakularna, nisu nedostižna.
I na kraju, naučnici su, zapravo kao i umetnici, najzanimljiviji u društvu.
Istražite više o centrima znanja.