Професорка Пета Ешворт је еминентна експерткиња на пољу енергије, научне комуникације и процене утицаја технологија, тренутно директорка Института за енергетску транзицију Куртин, у Аустралији. У својој богатој каријери, која траје преко две деценије, професорка Ешворт је испитивала ставове јавности о најразличитијим темама, попут климатских промена, обновљивих извора енергије, нових технологија, коришћења водоника. Искусна говорница и научна комуникаторка, професорка Ешворт је активно укључена у ширење енергетске писмености, како у Аустралији тако и широм света, и редовно даје свој научни допринос доносиоцима одлука, истраживачким групама, и учествује на разним образовним догађајима посвећеним добробити шире заједнице. Пре но што је почела да води Институт Куртин, била је директорка Академије за иновације и лидерство „Ендру Н. Ливерис“ и директорка Катедре за будућност одрживе енергије на Универзитету Квинсленд, у Аустралији. У интервјуу за Центар за промоцију науке професорка Ешворт говори о најбољем начину да се удруже политика и наука, о поверењу јавности у науку, климатским променама и животу са напредним алатима вештачке интелигенције.

Волела бих да кренемо од поверења у науку, пошто знам да ову тему помно пратите. Да ли бисте рекли да се поверење у науку на глобалном нивоу повећало или смањило од почетка пандемије вируса корона? Постоји ли нешто што је у том смислу типично за Аустралију или је ситуација са поверењем у науку иста свуда?

Ако посматрамо ковид, ту смо имали јасно разграничење између људи који су донели одлуку да се не вакцинишу, дакле између антиваксера, и оних који су се вакцинисали. Било је много разлога [који су утицали на то да људи донесу једну или другу одлуку], било да су у питању теорије завере или друштвене норме. Не знам да ли је [одлука да се људи не вакцинишу] последица недостатка поверења у науку, али сасвим сигурно има и тога. Ипак, неки од антиваксера са којима сам ја причала су били више забринути због тога што вакцине нису биле тестиране онолико колико су они сматрали да је требало. Дакле, било је ствари које су могли да наведу као разлог да се не вакцинишу. Сада, да ли се поверење у науку уопште променило? Ја заиста не мислим тако. Ако говоримо о Аустралији, и овде постоји слична група људи која доводи у питање климатске промене, које су овде веома спорна тема, много више него у другим земљама.

Због чега?

Зато што имамо веома конзервативну политичку партију са којом се људи идентификују, те сматрам да постоје политичке идеологије које утичу на поверење људи у одређене ствари. Ми видимо промену у ставовима онда када дође до озбиљних временских неприлика. Тако се, на пример, већ суочавамо са дугим топлим летима. Има и пожара. Имали смо страшне пожаре 2019–2020. и заправо смо сведоци великих промена у начину на који аустралијска јавност гледа на климатске промене. Међутим, као и са многим другим стварима, тако је и са климатским променама – како се лоши временски услови смањују или нестају и како су људи мање погођени њима, тако се народ све више опушта. 

Сматрате ли да људи поверују да нешто постоји тек када то виде? Рецимо, када искусе дуга лета са високим температурама, људи почну да верују да се клима заиста мења. Када несносне температуре прођу, они се врате својим пређашњим ставовима о климатским променама.

Не можете игнорисати климатске промене, јер постоје докази о њима и на овој и на некој другој страни света. Дакле, мислим да је све теже игнорисати их. Постоји мања група скептика, али истовремено постоје и веома конзервативни политичари који једноставно настављају да се понашају као да се ништа не дешава и покушавају да одрже статус кво из којегод разлога. Међутим, као што знате, млађе и образованије генерације се боре и покушавају да изврше притисак на политичаре. Такође, од великог је значаја и чињеница да млади људи разговарају са својим родитељима који имају нека традиционалнија и конзервативнија уверења, и велики је ниво одговорности који видимо код млађих.

Професорка Пета Ешворт.

 

Током претходне две деценије истраживали сте ставове јавности према разним стварима, укључујући климатске промене, енергетску транзицију, водоник. Двадесетак година касније, који су ваши општи закључци? Можете ли да их сажмете у неколико реченица?

Кључни закључак је да ће људи увек бити под утицајем друштвених норми, пријатеља и породице. Постоје фантастични модели које су направили социјални психолози, а који показују да ће појединци у било који проблем унети своје лично искуство и знање. На пример, место рођења и одрастања ће утицати на то како видите проблем. Када је реч о климатским променама и енергетској транзицији, људи увек узимају у обзир о каквом је пројекту и врсти технологије реч, колико им је близу или далеко, има ли негативних утицаја на њих и да ли је безбедно.

У Аустралији тренутно постоји велика дебата у вези са далеководима. Наиме, како би се интегрисало много пројеката обновљиве енергије из целе Аустралије, потребни су заиста велики далеководи од око 500 киловолти. Много људи протестује широм Новог Јужног Велса и Викторије јер их једноставно не желе у свом дворишту. Они кажу да ће то утицати на цене кућа, да далеководи не изгледају баш лепо, и питају се зашто их једноставно не ставе под земљу. Али ако су далеководи подземни, њихова цена ће бити пет до десет пута већа, тако да мора да постоји компромис. С друге стране, људи у градовима желе да се интеграција обновљивих извора енергије уради на најјефтинији начин и радије би да се новац троши на ствари попут образовања и здравствене заштите. Дакле, особама које ће ови далеководи „погодити“ треба да се да некаква надокнада, и они на то треба да пристану. Овде говоримо о питањима која нису баш сасвим јасна. Дефинитивно политика утиче на људе у зависности од тога коју странку подржавају и са којом се странком идентификују. Неке од наших анализа указују на то да људи који подржавају конзервативне партије подржавају употребу угља и гаса, док су симпатизери лабуриста мање прагматични у својим изборима и подршци различитим енергетским технологијама. Међутим, они који подржавају Странку зелених пружају пуну подршку обновљивој енергији, а не угљу и гасу, тако да то заиста утиче на то како људи бирају.

Када је о новим технологијама реч, претпостављам да то питање доста зависи и од тога где се та технологија још користи. Рецимо, ми смо организовали фокус групе о водонику у нашој регионалној заједници у Аустралији и разговарали смо, између осталог, и о возилима на водоник. Испитаници су поставили питање како ми уопште знамо да је водоник безбедан. Могли смо да кажемо да су та возила прошла различите тестове и да су испунила стандарде прописане законом. Онда би неко из фокус групе рекао – па и обични аутомобили такође могу да експлодирају. Ми смо им дали брошуру Hydrogen Mobility Australia, на којој су била обележена сва места у свету где се може допунити водоник, укључујући Холандију, Јапан и друге најразвијеније земље света, што је испитанике убедило да возила на водоник јесу безбедна, чим га ове земље већ користе. Ето, то је једино било потребно. Ипак, када се [водоник] приближи местима где они живе, биће заиста важно да се сви укључе, па и експерти за комуникације. Зато је веома важно да се одвоји време за разговоре са локалним заједницама, да заиста разумете шта је то што их брине. Можда их не плаши технологија, већ то што ће изгубити приходе или ће бити принуђени да промене свој идентитет. То се тренутно дешава у Аустралији са увођењем пројеката обновљивих извора енергије: четвртој генерацији фармера је одједном речено да треба да отворе соларне фарме, а они то не желе. Оно што се од њих заиста тражи јесте да промене свој лични идентитет, што може бити прави изазов.

Универзитет Куртин у Аустралији. Љубазношћу Универзитета Куртин .

 

Сведоци смо невероватних промена и брзине технолошког развоја широм света. Можемо да узмемо вештачку интелигенцију као најбољи пример. С обзиром на то да сте стручњак у области процене технологија, шта мислите како ће изгледати будућност? Да ли мислите да наша будућност са роботима и осталим алаткама вештачке интелигенције може да буде одржива?

То је добро питање, и у теорији – да, требало би да наша будућност може да буде одржива. Мислим да имамо најбоље и најпаметније умове који тренутно раде на развоју нових технологија и њиховој интеграцији. Оно што је интересантно је да у овом тренутку широм света чак и програмери кажу – сачекај мало, морамо да успоримо. Управљање технологијом је заиста веома важно, а њиме се бави ЕПТА, група при Европском парламенту која врши процену технологије. Све се увек сведе на једно – пази шта желиш, зар не? Када говоримо о технологији, најчешће се фокусирамо на позитивне ствари које од ње добијамо, али треба имати у виду да постоје зли људи и нежељене последице које никада не очекујемо. Мислим да је то оно што тренутно пролазимо са вештачком интелигенцијом: класичан пример који се користи у ЕПТА је Колингриџова дилема. Мислим да је то заиста добар пример како треба да предвидимо нежељене последице, и да нам може помоћи да будемо одрживији користећи роботику и вештачку интелигенцију. Дакле, у теорији – да, вештачка интелигенција и роботика могу и треба да буду у стању да позитивно доприносе друштву. Ипак, ми још покушавамо да ухватимо корак са механизмима управљања који су потребни да би се осигурало да ће вештачка интелигенција увек доприносити добру, а не злу.

Како видите будућност научне комуникације? Како ће рапидне промене на пољу технологије утицати на начин на који сви комуницирају науку – укључујући и научнике али и доносиоце одлука? Да ли мислите да постаје тешко убедити људе да верују у науку?

Покушавам да избегавам реч „убедити“, јер делује као да присиљавате људе на нешто. Ја, пак, сматрам да ако некоме можете да покажете доказе и компромисе, они ће емоционално реаговати и донети рационалан суд на основу свега што им је предочено. Моје мишљење је да ако већину људи суочите са научним доказима и компромисима који из тога проистичу, они ће донети суд на основу личних ставова и информација које су им дате. Међутим, то не објашњава дезинформације које се шире преко друштвених мрежа, што је прилично изазован феномен. Многе људе вероватно није ни брига за ово и питање је да ли ће уопште користити те дезинформације у свакодневном животу. Вероватно не, ако им садржај тога није битан. То је као када купујете ауто, одједном примећујете аутомобиле свуда. Када купујете нешто ново, ви то најпре желите да истражите, док вам то раније уопште није било важно. Када је о науци реч, мислим да су две ствари важне. Мислим да је важно да се доносиоци одлука удруже са научницима. Чињеница је да нису сви научници истовремено добри комуникатори, и зато мислим да су вам потребни центри попут овог у којем радите. Када говоримо о комуницирању науке, не можемо да пошаљемо једну поруку и да мислимо да ће је сви разумети: увек мора да се мисли о томе ко је наша циљана публика и зашто желимо да се повежемо са њом. 

Мислим да је оно што сада још више мотивише научнике овај транслациони аспект њихове науке: шта је блог на друштвеним мрежама? Какав инфографик треба да направимо да би га маме и тате лакше разумеле? Да ли постоји нешто о чему треба да учимо ученике у школама или о томе треба да едукујемо и доносиоце одлука? Место на коме се политика и наука спајају су велики изазови попут климатских промена, енергетске транзиције, здравља и сличних ствари. Верујем да би они заједно радили лакше и ефикасније, посебно у борби против дезинформација.

подели