Profesorka Peta Ešvort je eminentna ekspertkinja na polju energije, naučne komunikacije i procene uticaja tehnologija, trenutno direktorka Instituta za energetsku tranziciju Kurtin, u Australiji. U svojoj bogatoj karijeri, koja traje preko dve decenije, profesorka Ešvort je ispitivala stavove javnosti o najrazličitijim temama, poput klimatskih promena, obnovljivih izvora energije, novih tehnologija, korišćenja vodonika. Iskusna govornica i naučna komunikatorka, profesorka Ešvort je aktivno uključena u širenje energetske pismenosti, kako u Australiji tako i širom sveta, i redovno daje svoj naučni doprinos donosiocima odluka, istraživačkim grupama, i učestvuje na raznim obrazovnim događajima posvećenim dobrobiti šire zajednice. Pre no što je počela da vodi Institut Kurtin, bila je direktorka Akademije za inovacije i liderstvo „Endru N. Liveris“ i direktorka Katedre za budućnost održive energije na Univerzitetu Kvinslend, u Australiji. U intervjuu za Centar za promociju nauke profesorka Ešvort govori o najboljem načinu da se udruže politika i nauka, o poverenju javnosti u nauku, klimatskim promenama i životu sa naprednim alatima veštačke inteligencije.
Volela bih da krenemo od poverenja u nauku, pošto znam da ovu temu pomno pratite. Da li biste rekli da se poverenje u nauku na globalnom nivou povećalo ili smanjilo od početka pandemije virusa korona? Postoji li nešto što je u tom smislu tipično za Australiju ili je situacija sa poverenjem u nauku ista svuda?
Ako posmatramo kovid, tu smo imali jasno razgraničenje između ljudi koji su doneli odluku da se ne vakcinišu, dakle između antivaksera, i onih koji su se vakcinisali. Bilo je mnogo razloga [koji su uticali na to da ljudi donesu jednu ili drugu odluku], bilo da su u pitanju teorije zavere ili društvene norme. Ne znam da li je [odluka da se ljudi ne vakcinišu] posledica nedostatka poverenja u nauku, ali sasvim sigurno ima i toga. Ipak, neki od antivaksera sa kojima sam ja pričala su bili više zabrinuti zbog toga što vakcine nisu bile testirane onoliko koliko su oni smatrali da je trebalo. Dakle, bilo je stvari koje su mogli da navedu kao razlog da se ne vakcinišu. Sada, da li se poverenje u nauku uopšte promenilo? Ja zaista ne mislim tako. Ako govorimo o Australiji, i ovde postoji slična grupa ljudi koja dovodi u pitanje klimatske promene, koje su ovde veoma sporna tema, mnogo više nego u drugim zemljama.
Zbog čega?
Zato što imamo veoma konzervativnu političku partiju sa kojom se ljudi identifikuju, te smatram da postoje političke ideologije koje utiču na poverenje ljudi u određene stvari. Mi vidimo promenu u stavovima onda kada dođe do ozbiljnih vremenskih neprilika. Tako se, na primer, već suočavamo sa dugim toplim letima. Ima i požara. Imali smo strašne požare 2019–2020. i zapravo smo svedoci velikih promena u načinu na koji australijska javnost gleda na klimatske promene. Međutim, kao i sa mnogim drugim stvarima, tako je i sa klimatskim promenama – kako se loši vremenski uslovi smanjuju ili nestaju i kako su ljudi manje pogođeni njima, tako se narod sve više opušta.
Smatrate li da ljudi poveruju da nešto postoji tek kada to vide? Recimo, kada iskuse duga leta sa visokim temperaturama, ljudi počnu da veruju da se klima zaista menja. Kada nesnosne temperature prođu, oni se vrate svojim pređašnjim stavovima o klimatskim promenama.
Ne možete ignorisati klimatske promene, jer postoje dokazi o njima i na ovoj i na nekoj drugoj strani sveta. Dakle, mislim da je sve teže ignorisati ih. Postoji manja grupa skeptika, ali istovremeno postoje i veoma konzervativni političari koji jednostavno nastavljaju da se ponašaju kao da se ništa ne dešava i pokušavaju da održe status kvo iz kojegod razloga. Međutim, kao što znate, mlađe i obrazovanije generacije se bore i pokušavaju da izvrše pritisak na političare. Takođe, od velikog je značaja i činjenica da mladi ljudi razgovaraju sa svojim roditeljima koji imaju neka tradicionalnija i konzervativnija uverenja, i veliki je nivo odgovornosti koji vidimo kod mlađih.
Tokom prethodne dve decenije istraživali ste stavove javnosti prema raznim stvarima, uključujući klimatske promene, energetsku tranziciju, vodonik. Dvadesetak godina kasnije, koji su vaši opšti zaključci? Možete li da ih sažmete u nekoliko rečenica?
Ključni zaključak je da će ljudi uvek biti pod uticajem društvenih normi, prijatelja i porodice. Postoje fantastični modeli koje su napravili socijalni psiholozi, a koji pokazuju da će pojedinci u bilo koji problem uneti svoje lično iskustvo i znanje. Na primer, mesto rođenja i odrastanja će uticati na to kako vidite problem. Kada je reč o klimatskim promenama i energetskoj tranziciji, ljudi uvek uzimaju u obzir o kakvom je projektu i vrsti tehnologije reč, koliko im je blizu ili daleko, ima li negativnih uticaja na njih i da li je bezbedno.
U Australiji trenutno postoji velika debata u vezi sa dalekovodima. Naime, kako bi se integrisalo mnogo projekata obnovljive energije iz cele Australije, potrebni su zaista veliki dalekovodi od oko 500 kilovolti. Mnogo ljudi protestuje širom Novog Južnog Velsa i Viktorije jer ih jednostavno ne žele u svom dvorištu. Oni kažu da će to uticati na cene kuća, da dalekovodi ne izgledaju baš lepo, i pitaju se zašto ih jednostavno ne stave pod zemlju. Ali ako su dalekovodi podzemni, njihova cena će biti pet do deset puta veća, tako da mora da postoji kompromis. S druge strane, ljudi u gradovima žele da se integracija obnovljivih izvora energije uradi na najjeftiniji način i radije bi da se novac troši na stvari poput obrazovanja i zdravstvene zaštite. Dakle, osobama koje će ovi dalekovodi „pogoditi“ treba da se da nekakva nadoknada, i oni na to treba da pristanu. Ovde govorimo o pitanjima koja nisu baš sasvim jasna. Definitivno politika utiče na ljude u zavisnosti od toga koju stranku podržavaju i sa kojom se strankom identifikuju. Neke od naših analiza ukazuju na to da ljudi koji podržavaju konzervativne partije podržavaju upotrebu uglja i gasa, dok su simpatizeri laburista manje pragmatični u svojim izborima i podršci različitim energetskim tehnologijama. Međutim, oni koji podržavaju Stranku zelenih pružaju punu podršku obnovljivoj energiji, a ne uglju i gasu, tako da to zaista utiče na to kako ljudi biraju.
Kada je o novim tehnologijama reč, pretpostavljam da to pitanje dosta zavisi i od toga gde se ta tehnologija još koristi. Recimo, mi smo organizovali fokus grupe o vodoniku u našoj regionalnoj zajednici u Australiji i razgovarali smo, između ostalog, i o vozilima na vodonik. Ispitanici su postavili pitanje kako mi uopšte znamo da je vodonik bezbedan. Mogli smo da kažemo da su ta vozila prošla različite testove i da su ispunila standarde propisane zakonom. Onda bi neko iz fokus grupe rekao – pa i obični automobili takođe mogu da eksplodiraju. Mi smo im dali brošuru Hydrogen Mobility Australia, na kojoj su bila obeležena sva mesta u svetu gde se može dopuniti vodonik, uključujući Holandiju, Japan i druge najrazvijenije zemlje sveta, što je ispitanike ubedilo da vozila na vodonik jesu bezbedna, čim ga ove zemlje već koriste. Eto, to je jedino bilo potrebno. Ipak, kada se [vodonik] približi mestima gde oni žive, biće zaista važno da se svi uključe, pa i eksperti za komunikacije. Zato je veoma važno da se odvoji vreme za razgovore sa lokalnim zajednicama, da zaista razumete šta je to što ih brine. Možda ih ne plaši tehnologija, već to što će izgubiti prihode ili će biti prinuđeni da promene svoj identitet. To se trenutno dešava u Australiji sa uvođenjem projekata obnovljivih izvora energije: četvrtoj generaciji farmera je odjednom rečeno da treba da otvore solarne farme, a oni to ne žele. Ono što se od njih zaista traži jeste da promene svoj lični identitet, što može biti pravi izazov.
Svedoci smo neverovatnih promena i brzine tehnološkog razvoja širom sveta. Možemo da uzmemo veštačku inteligenciju kao najbolji primer. S obzirom na to da ste stručnjak u oblasti procene tehnologija, šta mislite kako će izgledati budućnost? Da li mislite da naša budućnost sa robotima i ostalim alatkama veštačke inteligencije može da bude održiva?
To je dobro pitanje, i u teoriji – da, trebalo bi da naša budućnost može da bude održiva. Mislim da imamo najbolje i najpametnije umove koji trenutno rade na razvoju novih tehnologija i njihovoj integraciji. Ono što je interesantno je da u ovom trenutku širom sveta čak i programeri kažu – sačekaj malo, moramo da usporimo. Upravljanje tehnologijom je zaista veoma važno, a njime se bavi EPTA, grupa pri Evropskom parlamentu koja vrši procenu tehnologije. Sve se uvek svede na jedno – pazi šta želiš, zar ne? Kada govorimo o tehnologiji, najčešće se fokusiramo na pozitivne stvari koje od nje dobijamo, ali treba imati u vidu da postoje zli ljudi i neželjene posledice koje nikada ne očekujemo. Mislim da je to ono što trenutno prolazimo sa veštačkom inteligencijom: klasičan primer koji se koristi u EPTA je Kolingridžova dilema. Mislim da je to zaista dobar primer kako treba da predvidimo neželjene posledice, i da nam može pomoći da budemo održiviji koristeći robotiku i veštačku inteligenciju. Dakle, u teoriji – da, veštačka inteligencija i robotika mogu i treba da budu u stanju da pozitivno doprinose društvu. Ipak, mi još pokušavamo da uhvatimo korak sa mehanizmima upravljanja koji su potrebni da bi se osiguralo da će veštačka inteligencija uvek doprinositi dobru, a ne zlu.
Kako vidite budućnost naučne komunikacije? Kako će rapidne promene na polju tehnologije uticati na način na koji svi komuniciraju nauku – uključujući i naučnike ali i donosioce odluka? Da li mislite da postaje teško ubediti ljude da veruju u nauku?
Pokušavam da izbegavam reč „ubediti“, jer deluje kao da prisiljavate ljude na nešto. Ja, pak, smatram da ako nekome možete da pokažete dokaze i kompromise, oni će emocionalno reagovati i doneti racionalan sud na osnovu svega što im je predočeno. Moje mišljenje je da ako većinu ljudi suočite sa naučnim dokazima i kompromisima koji iz toga proističu, oni će doneti sud na osnovu ličnih stavova i informacija koje su im date. Međutim, to ne objašnjava dezinformacije koje se šire preko društvenih mreža, što je prilično izazovan fenomen. Mnoge ljude verovatno nije ni briga za ovo i pitanje je da li će uopšte koristiti te dezinformacije u svakodnevnom životu. Verovatno ne, ako im sadržaj toga nije bitan. To je kao kada kupujete auto, odjednom primećujete automobile svuda. Kada kupujete nešto novo, vi to najpre želite da istražite, dok vam to ranije uopšte nije bilo važno. Kada je o nauci reč, mislim da su dve stvari važne. Mislim da je važno da se donosioci odluka udruže sa naučnicima. Činjenica je da nisu svi naučnici istovremeno dobri komunikatori, i zato mislim da su vam potrebni centri poput ovog u kojem radite. Kada govorimo o komuniciranju nauke, ne možemo da pošaljemo jednu poruku i da mislimo da će je svi razumeti: uvek mora da se misli o tome ko je naša ciljana publika i zašto želimo da se povežemo sa njom.
Mislim da je ono što sada još više motiviše naučnike ovaj translacioni aspekt njihove nauke: šta je blog na društvenim mrežama? Kakav infografik treba da napravimo da bi ga mame i tate lakše razumele? Da li postoji nešto o čemu treba da učimo učenike u školama ili o tome treba da edukujemo i donosioce odluka? Mesto na kome se politika i nauka spajaju su veliki izazovi poput klimatskih promena, energetske tranzicije, zdravlja i sličnih stvari. Verujem da bi oni zajedno radili lakše i efikasnije, posebno u borbi protiv dezinformacija.