Др Јелена Опсеница Костић је редовна професорка на Департману за психологију на Филозофском факултету Универзитета у Нишу и руководитељка пројекта „Криза идентитета жена које се суочавају са неплодношћу: мешовити методолошки приступ“ (Identity Crisis in Women Facing Infertility: Mixed Methods Approach – InsideMe). Овај пројекат, који кроз програм ИДЕНТИТЕТИ финансира Фонд за науку Републике Србије, траје до априла 2025. године. Фокус пројекта су психолошке рекације жена на неплодност; пошто неплодност доводи до осујећења базичних психолошких потреба, могућа последица је криза идентитета – криза у доживљавању себе као одрасле особе, у доживљавању партнерске везе и целокупне сврхе живота и животних вредности, објашњава др Опсеница Костић. У интервјуу за Центар за промоцију науке, др Опсеница Костић је говорила о неким од највећих проблема са којима се суочавају жене – али и парови у целини у процесима потпомогнуте оплодње, о пројектним активностима и потреби да резултати истраживања нађу пут до доносилаца одлука у Србији.

Ваш пројекат проучава психолошке реакције жена на неплодност. Како сте дошли на идеју да се бавите овом темом?

У свету, у земљама које су раније кренуле са вантелесном оплодњом, раније је и примећено да психолошка подршка треба да буде интегрални део терапије, јер је за многе жене лечење неплодности и одлажење на поступке потпомогнуте оплодње процес који траје годинама. Неке жене имају среће да се све заврши из првог пута, и у том случају потреба за психолошком подршком вероватно неће бити изражена. Нажалост, свако од нас има некога у својој околини чији процес лечења неплодности траје годинама, и ту се просто види да долази до исцрпљивања капацитета особе. Када се догоди криза, свако има некога коме може да се обрати, већина људи има у својој мрежи некога са ким може да прича. Али, овај процес траје годинама и то пружање и добијање психолошке подршке од људи из околине уме да буде осетљиво. На који начин? Сфера репродуктивног здравља, зачеће, добијање детета, оснивање породице, јесте повезана са сексом. Ви се поверите најближима да желите бебу, каже се да „правите бебу“, али то баш није нешто што се транспарентно носи около. Када се догоде тешкоће са зачећем, сигурно да постоје блиске особе са којима се разговара, али сада улазимо у нешто друго. Није ни жени, односно није ни партнерима који имају тих проблема, свакога дана и у сваком тренутку до тог разговора, и блиске особе то знају. И опет, када сретнеш ту особу, ниси сигуран да ли, као пријатељ, треба да питаш нешто, да ли ћеш их можда повредити ако запиткујеш нон-стоп, па можда сад треба да прескочиш, или, опет, размишљаш – ако ништа не питам, можда ће деловати да не мислим на њих и да их не подржавам. Тако да је пружање и добијање психолошке помоћи од пријатеља осетљиво, јер то не треба да буде једина тема. И заправо је добро, и из тог разлога, да постоји формални систем подршке, да партнери знају да могу да се обрате некоме.

А да ли у том читавом систему вантелесне оплодње у Србији постоји формална психолошка помоћ, која се добија од самих институција?

Код нас тога нема. Да се разумемо, верујем да није идеално ни по клиникама у иностранству. Постоје клинике које рекламирају своје fertility counselors, саветнике за плодност, и то су људи који имају довољно знања из области репродуктивног здравља и репродуктивне медицине. То су стручњаци за ментално здравље који морају да имају довољно знања и из ових области [репродуктивног здравља и репродуктивне медицине], јер не може жена да им сваки пут објашњава на коју је процедуру ишла – потребно је да они то знају. Гарантујем да није идеално свуда, али је чињеница да велике клинике рекламирају своје стручњаке који су стално доступни и да када дођеш на преглед, можеш да одеш и код тог саветника за плодност. Тренутно у нашем државном здравству немамо такве људе. Шта имамо ми? Клиника за Гинекологију и акушерству у Нишу нема стално запосленог психолога. Клиника у Београду има, у Новом Саду такође. То је колегиница Тијана Павловић, која нам је и била гост на једној трибини. Онда долазимо до апсурда. То је клиника, то је место – чак и ако искључимо ВТО – где се догађају различите ствари: превремена губљења трудноће; догађа се да је потребно да се ради фетицид када је јасно да је далеко од тога да ће дете имати квалитетан живот, па се у неким случајевима  родитељи одлучују за прекид трудноће у поодмаклој трудноћи; догађа се да бебе буду мртворођене; догађа се да на клинику долазе и жртве силовања да би се урадио преглед и направио записник. Дакле, постоје многе тешке ситуације и просто се питате да ли је могуће да стварно не ради психолог или да ради само прву смену. Не догађају се све ствари где је потребна његова подршка само ујутру. Тако да наше клинике данас, не чак ни све, имају психолога који јесте запослен, али који обично ради само пре подне. 

Е сад, шта је контраст? Неке приватне клинике рекламирају своје саветнике који ће вам помоћи, који су ту да вас подрже у процесу одлучивања, да вам помогну да разумете шта је прави избор за вас. Рецимо, некоме ће после неуспеле ВТО бити потребна пауза, неко може одмах у наредни циклус, неко можда треба да седне и поразговара са неким о томе да ли је можда сада прави тренутак да се крене са донираним ћелијама, јер је то можда већ пети пут да није успела ВТО, а жена се ближи четрдесетој години или ју је прешла.

Да ли ваше истраживање обухвата и државне и приватне клинике?

Наше истраживање обухвата жене, узорак је мало специфичан тако да се нисмо ограничавали само на државне или само на приватне клинике. Квалитативни део истраживања смо урадили на државној клиници, јер нам је било потребно да нас неко пусти, да нам да просторију и ту нам је клиника у Нишу изашла у сусрет. Тамо смо интервјуисали жене које су долазиле на клинику да се припремају за ВТО. Друга истраживања, рецимо упитници које смо давали, нисмо ограничавали, њих раде све жене. Ту се испитују искуства неплодности и испитује се доживљавање сопственог идентитета, зато што су многе жене изговарале да осећају да је затрудњивање, родитељство, оно што им фали да постану комплетне. У том тренутку када особа жели да добије дете, нико се не нада тешкоћама; то сви доживљавамо као нешто природно, трудноћа се свима догађа, град је пун трудница. Зато нико не мисли о томе да може да има тешкоћа са зачећем, а када се оне десе, то буде шок. Унутрашње доживљавање шта за особу значе њене тешкоће са зачећем би тербало да за једну културу буде универзално. Ми смо друштво у транзицији и наша темељна заглављеност у транзицији значи да се у нашем друштву и даље негују традиционалне вредности. И, заиста, девојке код нас и даље очекују од себе да буду и мајке и желе да имају више деце. Ми смо кроз транзицију добили и друге вредности, а то је да треба да будеш изузетно остварен и на пољу рада, поготово ако се жена школовала и ако је високо образована. Онда ту жене долазе у сукоб вредности – године иду, живот иде, у каријери се највише напредује у неким млађим годинама. Док си млад, то су године најбоље плодности иако је то нешто што не волимо да чујемо. Онда испада да мораш да бираш. Ми, наравно, можемо да говоримо о равноправности, али трудноћу износи жена. 

Рекли сте да сте разговарали са великим бројем жена. Да ли можда можете да кажете шта су њихови закључци, искуства, како се оне боре кроз читав процес потпомогнуте оплодње када не постоји системска подршка из институција?

Једна од тема је недовољно разумевање, када околина недовољно разуме шта значе тешкоће са зачећем и како процес лечења може да буде дуг и тежак. Људи који нису имали такве потешкоће прецењују и успешност и могућност репродуктивних технологија. Оне јесу данас велике, али нису то никакве гаранције. Жене са којима смо причали осећају да их најбоље разумеју жене које имају сличне проблеме, али и да често наилазе на неразумевање. Има парова који нису рекли једној страни породице, обично жена каже мајци, тако да њена страна зна, али је било случајева да породица партнера не зна. Они кажу да њима не причају да се не би стварао додатни притисак. 

Партнери који се суочавају са неплодношћу осећају да могу да их разумеју други парови који имају тај проблем. Пошто формалне подршке нема, Србија има неколико неформалих удружења и Фејсбук група, и то вам показује колико је подршка заправо потребна. Очигледно је да потреба постоји и ми се надамо да ће се људи запошљавати [на клиникама]. Један од циљева нашег пројекта је публикација водича, који ће настати на основу резултата истраживања, у коме ћемо моћи да истакнемо теме о којима су говориле жене. Можда ми и закључимо да њихов идентитет није нешто посебно угрожен, али у неким аспектима вероватно јесте. Оно што већ сад можемо да видимо јесте да је ипак доживљавање тога шта значи бити жена у вези са улогом мајке. Не причамо ми сада о свим женама и није ово Шведска или Западна Европа па да неке жене одмах знају, ово је ипак наш контекст. Скоро сам била на конференцији на којој су говорили експерти из развијенијих земаља, и по њиховој процени само око три одсто људи заиста не жели децу. Можда се људи из неких других разлога не остваре као родитељи. Један од разлога зашто су методе асистиране репродукције веома актуелне јесте тај што људи могу да одлажу родитељство. Неки од оних парова који су без деце су и људи који су желели децу, али су одлагали потомство. Некад се оно одлаже јер се не појави партнер, и ми то имамо у Србији, да се жене које немају партнера пријављују на ВТО са донираним спрематозоидима. Тако да је могуће да они који немају децу нису нашли партнера, док су неки једноставно чекали веома дуго и у тренутку када су нашли партнера, схватили су да је касно. Они пристају и прилагођавају се на живот без деце, али то није била њихова основна идеја.

Истраживање се, пре свега, фокусира на жене, али то, наравно, не значи да су мушкарци намерно искључени. Можете ли да нам кажете нешто и о томе?

Наше истраживање је окренуто женама, што је и у наслову пројекта, али врло ми је важно да нагласим да је нама јасно да се са неплодношћу суочавају и мушки партнери, да и они имају своје емоционалне рекације које могу бити подједнако интензивне као и код жена. Ипак, они нису укључени. Наш истраживачки тим се и раније бавио овим проблемом и испоставило се да је много теже доћи до мушких испитаника јер на клинику долазе жене, у групама за подршку су најчешће жене. Имали смо великих проблема, нисмо ни успели да сакупимо рани узорак у претходним истраживањима и због тог негативног искуства нисмо желели да обећавамо да ћемо урадити истраживање које ће обухватити и мушке испитанике. Никако их не искључујуемо и не смтрамо да не постоји потреба за таквим истраживањем, само за такво истраживање треба одбвојити више времена. Иако све препоруке кажу да у процес лечења и у процес саветовања треба да буду укључена оба партнера, знамо да се на клинику и на саветовање јављају жене јер су оне те које пролазе кроз терапију. Незгодно је да оба партерна дођу и учествују јер би то значило да оба партнера треба да одсуствују с посла, рецимо, и онда је зато практично тешко доћи до мушкараца. Знамо да су непроцењива подршка својим супругама јер само они знају колико је заиста тежак читав поступак асистиране репродукције.

Ваш пројекат има шест основних циљева. Да ли се неки од њих односе на конкретне политике, да ли су усмерени на доносиоце одлука, и на промене као што би било увођење обавезне психолошке подршке паровима у процесу ВТО?

Ми се, вероватно помало наивно, ослањамо на то да ће људи умети да препознају значај нашег истраживања када ми све ово напишемо и када објавимо водич. Али, како пројекат одмиче, видим колико је важно да се неко бави баш тиме, да уме да искомуницира те резултате. У науци је данас очигледно веома важно да умеш да промовишеш шта си добио. Наши резултати имају шансе да прођу непримећени што би стварно била штета, и неопходно је да се цео пројекат представи јавности. Схватам да није немогуће уговорити састанке. Наравно, не мора да нас прими министар лично, али је неопходно затражити састанак са неким ко заиста може нешто да учини са нашим налазима, јер ово јесте део популационе политике, ово је подршка женама да истрају у процесу. Наша земља је урадила много и ми смо као држава очигледно спремни да улажемо овде, тако да треба показати колико је психолошка подршка исплатив део. Наша је визија укључивање психолога у рад тимова на свим клиникама, и наши циљеви су обезбеђивање смерница за рад колегама које ће бити чланови тимова који се баве лечењем неплодности. Постоје инострани водичи који говоре о томе како треба радити са паровима који се суочавају са неплодношћу, али је неопходно да видимо да ли су то исте теме које постоје и у нашој култури, шта за наше парове то конкретно значи. Наше истраживање ће бити готово у пролеће наредне године, а након тога ћемо написати водич.

Осим водича, које су ваше пројектне активности?

Један део активности тиче се науке, тако да је готова валидација инструмената који мере идентитет. Идентитет је у психологији прилично неухватљива ствар. Када говоримо о инструментима, ту има доста елемената који се примењују у иностранству и који нису код нас валидирани. Ову активност смо завршили, али она није занимљива за ширу јавност. То је један од научних доприноса нашег истраживања. Што се тиче другог научног доприноса, он је у вези са новим концептом који се зове репродуктивни идентитет или репродуктивна оријентација – шта за једну особу значи и колико је чврста њена одлука да има или нема деце. Постоји идеја да би било добро да знамо где нам се на тој димензији репродуктивног идентитета налазе људи, да бисмо на основу тога могли евентуално да осмислимо адекватну кампању. Данци су, рецимо, још 2015. осмилсили духовиту кампању, Do it for the mom, где су забринута мама и људи који немају деце. Она је направљена тако да буде духовита и симпатична, и заиста су успели у томе да направе baby boom иако је кампања била прилично контроверзна.

Пред тога, већ сте објавили и публикацију „Кад рода неће да слети психолошки аспекти неплодности“. О чему она говори и коме је првенствено намењена?

Схватили смо да има много тога што ми желимо да кажемо, али да то не може да стане у пројекат. Док смо чекали резулатате, почели смо да припремамо једну од публикација. Око Нове године смо сазнали да ће пројекат бити прихваћен, а ова публикација је настала између слања пријаве и чекања резултата. Не намеравамо да је продајемо и сматрамо да треба да је прочита што више наших колега. Наиме, психолози током свог формалног и неформалног образовања немају прилике да чују довољно ни о неплодности ни о ономе шта психолог може да учини прилоком саветовања парова. И ово саветовање парова које се сада одвија, ту нема протокола на српском, они морају сами да се довијају. Мени је драго што смо могли да урадимо ту публикацију и да је поставимо на наш веб-сајт и мреже. За једну публикацију на српском језику она и на порталу Research Gate има поприлично преузимања. Реч је о научној монографији која се односи на научне аспекте, ту смо обрадили многе теме које могу да буду од користи, које се тичу, рецимо, значења родитељства итд. Ту је приказан и програм подршке паровима који је спровођен у Новом Саду, тако да колеге и психолози који то желе, могу да га примењују. У делу где се говори о репродукцији уз помоћ треће стране, колеге могу да виде списак тема које треба да прођу са паровима који се пријављују за овај тип оплодње и шта би били знаци да парови ипак треба још мало да размисле. Наравно, психолози их неће одбити, већ позвати на даље саветовање, а сада је питање и да ли неко има где да их позове на даље саветовање. Поносни смо на публикацију „Кад рода неће да слети“ и драго нам је да је она потпуно бесплатна.

подели