Dr Jelena Opsenica Kostić je redovna profesorka na Departmanu za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu i rukovoditeljka projekta „Kriza identiteta žena koje se suočavaju sa neplodnošću: mešoviti metodološki pristup“ (Identity Crisis in Women Facing Infertility: Mixed Methods Approach – InsideMe). Ovaj projekat, koji kroz program IDENTITETI finansira Fond za nauku Republike Srbije, traje do aprila 2025. godine. Fokus projekta su psihološke rekacije žena na neplodnost; pošto neplodnost dovodi do osujećenja bazičnih psiholoških potreba, moguća posledica je kriza identiteta – kriza u doživljavanju sebe kao odrasle osobe, u doživljavanju partnerske veze i celokupne svrhe života i životnih vrednosti, objašnjava dr Opsenica Kostić. U intervjuu za Centar za promociju nauke, dr Opsenica Kostić je govorila o nekim od najvećih problema sa kojima se suočavaju žene – ali i parovi u celini u procesima potpomognute oplodnje, o projektnim aktivnostima i potrebi da rezultati istraživanja nađu put do donosilaca odluka u Srbiji.
Vaš projekat proučava psihološke reakcije žena na neplodnost. Kako ste došli na ideju da se bavite ovom temom?
U svetu, u zemljama koje su ranije krenule sa vantelesnom oplodnjom, ranije je i primećeno da psihološka podrška treba da bude integralni deo terapije, jer je za mnoge žene lečenje neplodnosti i odlaženje na postupke potpomognute oplodnje proces koji traje godinama. Neke žene imaju sreće da se sve završi iz prvog puta, i u tom slučaju potreba za psihološkom podrškom verovatno neće biti izražena. Nažalost, svako od nas ima nekoga u svojoj okolini čiji proces lečenja neplodnosti traje godinama, i tu se prosto vidi da dolazi do iscrpljivanja kapaciteta osobe. Kada se dogodi kriza, svako ima nekoga kome može da se obrati, većina ljudi ima u svojoj mreži nekoga sa kim može da priča. Ali, ovaj proces traje godinama i to pružanje i dobijanje psihološke podrške od ljudi iz okoline ume da bude osetljivo. Na koji način? Sfera reproduktivnog zdravlja, začeće, dobijanje deteta, osnivanje porodice, jeste povezana sa seksom. Vi se poverite najbližima da želite bebu, kaže se da „pravite bebu“, ali to baš nije nešto što se transparentno nosi okolo. Kada se dogode teškoće sa začećem, sigurno da postoje bliske osobe sa kojima se razgovara, ali sada ulazimo u nešto drugo. Nije ni ženi, odnosno nije ni partnerima koji imaju tih problema, svakoga dana i u svakom trenutku do tog razgovora, i bliske osobe to znaju. I opet, kada sretneš tu osobu, nisi siguran da li, kao prijatelj, treba da pitaš nešto, da li ćeš ih možda povrediti ako zapitkuješ non-stop, pa možda sad treba da preskočiš, ili, opet, razmišljaš – ako ništa ne pitam, možda će delovati da ne mislim na njih i da ih ne podržavam. Tako da je pružanje i dobijanje psihološke pomoći od prijatelja osetljivo, jer to ne treba da bude jedina tema. I zapravo je dobro, i iz tog razloga, da postoji formalni sistem podrške, da partneri znaju da mogu da se obrate nekome.
A da li u tom čitavom sistemu vantelesne oplodnje u Srbiji postoji formalna psihološka pomoć, koja se dobija od samih institucija?
Kod nas toga nema. Da se razumemo, verujem da nije idealno ni po klinikama u inostranstvu. Postoje klinike koje reklamiraju svoje fertility counselors, savetnike za plodnost, i to su ljudi koji imaju dovoljno znanja iz oblasti reproduktivnog zdravlja i reproduktivne medicine. To su stručnjaci za mentalno zdravlje koji moraju da imaju dovoljno znanja i iz ovih oblasti [reproduktivnog zdravlja i reproduktivne medicine], jer ne može žena da im svaki put objašnjava na koju je proceduru išla – potrebno je da oni to znaju. Garantujem da nije idealno svuda, ali je činjenica da velike klinike reklamiraju svoje stručnjake koji su stalno dostupni i da kada dođeš na pregled, možeš da odeš i kod tog savetnika za plodnost. Trenutno u našem državnom zdravstvu nemamo takve ljude. Šta imamo mi? Klinika za Ginekologiju i akušerstvu u Nišu nema stalno zaposlenog psihologa. Klinika u Beogradu ima, u Novom Sadu takođe. To je koleginica Tijana Pavlović, koja nam je i bila gost na jednoj tribini. Onda dolazimo do apsurda. To je klinika, to je mesto – čak i ako isključimo VTO – gde se događaju različite stvari: prevremena gubljenja trudnoće; događa se da je potrebno da se radi feticid kada je jasno da je daleko od toga da će dete imati kvalitetan život, pa se u nekim slučajevima roditelji odlučuju za prekid trudnoće u poodmakloj trudnoći; događa se da bebe budu mrtvorođene; događa se da na kliniku dolaze i žrtve silovanja da bi se uradio pregled i napravio zapisnik. Dakle, postoje mnoge teške situacije i prosto se pitate da li je moguće da stvarno ne radi psiholog ili da radi samo prvu smenu. Ne događaju se sve stvari gde je potrebna njegova podrška samo ujutru. Tako da naše klinike danas, ne čak ni sve, imaju psihologa koji jeste zaposlen, ali koji obično radi samo pre podne.
E sad, šta je kontrast? Neke privatne klinike reklamiraju svoje savetnike koji će vam pomoći, koji su tu da vas podrže u procesu odlučivanja, da vam pomognu da razumete šta je pravi izbor za vas. Recimo, nekome će posle neuspele VTO biti potrebna pauza, neko može odmah u naredni ciklus, neko možda treba da sedne i porazgovara sa nekim o tome da li je možda sada pravi trenutak da se krene sa doniranim ćelijama, jer je to možda već peti put da nije uspela VTO, a žena se bliži četrdesetoj godini ili ju je prešla.
Da li vaše istraživanje obuhvata i državne i privatne klinike?
Naše istraživanje obuhvata žene, uzorak je malo specifičan tako da se nismo ograničavali samo na državne ili samo na privatne klinike. Kvalitativni deo istraživanja smo uradili na državnoj klinici, jer nam je bilo potrebno da nas neko pusti, da nam da prostoriju i tu nam je klinika u Nišu izašla u susret. Tamo smo intervjuisali žene koje su dolazile na kliniku da se pripremaju za VTO. Druga istraživanja, recimo upitnici koje smo davali, nismo ograničavali, njih rade sve žene. Tu se ispituju iskustva neplodnosti i ispituje se doživljavanje sopstvenog identiteta, zato što su mnoge žene izgovarale da osećaju da je zatrudnjivanje, roditeljstvo, ono što im fali da postanu kompletne. U tom trenutku kada osoba želi da dobije dete, niko se ne nada teškoćama; to svi doživljavamo kao nešto prirodno, trudnoća se svima događa, grad je pun trudnica. Zato niko ne misli o tome da može da ima teškoća sa začećem, a kada se one dese, to bude šok. Unutrašnje doživljavanje šta za osobu znače njene teškoće sa začećem bi terbalo da za jednu kulturu bude univerzalno. Mi smo društvo u tranziciji i naša temeljna zaglavljenost u tranziciji znači da se u našem društvu i dalje neguju tradicionalne vrednosti. I, zaista, devojke kod nas i dalje očekuju od sebe da budu i majke i žele da imaju više dece. Mi smo kroz tranziciju dobili i druge vrednosti, a to je da treba da budeš izuzetno ostvaren i na polju rada, pogotovo ako se žena školovala i ako je visoko obrazovana. Onda tu žene dolaze u sukob vrednosti – godine idu, život ide, u karijeri se najviše napreduje u nekim mlađim godinama. Dok si mlad, to su godine najbolje plodnosti iako je to nešto što ne volimo da čujemo. Onda ispada da moraš da biraš. Mi, naravno, možemo da govorimo o ravnopravnosti, ali trudnoću iznosi žena.
Rekli ste da ste razgovarali sa velikim brojem žena. Da li možda možete da kažete šta su njihovi zaključci, iskustva, kako se one bore kroz čitav proces potpomognute oplodnje kada ne postoji sistemska podrška iz institucija?
Jedna od tema je nedovoljno razumevanje, kada okolina nedovoljno razume šta znače teškoće sa začećem i kako proces lečenja može da bude dug i težak. Ljudi koji nisu imali takve poteškoće precenjuju i uspešnost i mogućnost reproduktivnih tehnologija. One jesu danas velike, ali nisu to nikakve garancije. Žene sa kojima smo pričali osećaju da ih najbolje razumeju žene koje imaju slične probleme, ali i da često nailaze na nerazumevanje. Ima parova koji nisu rekli jednoj strani porodice, obično žena kaže majci, tako da njena strana zna, ali je bilo slučajeva da porodica partnera ne zna. Oni kažu da njima ne pričaju da se ne bi stvarao dodatni pritisak.
Partneri koji se suočavaju sa neplodnošću osećaju da mogu da ih razumeju drugi parovi koji imaju taj problem. Pošto formalne podrške nema, Srbija ima nekoliko neformalih udruženja i Fejsbuk grupa, i to vam pokazuje koliko je podrška zapravo potrebna. Očigledno je da potreba postoji i mi se nadamo da će se ljudi zapošljavati [na klinikama]. Jedan od ciljeva našeg projekta je publikacija vodiča, koji će nastati na osnovu rezultata istraživanja, u kome ćemo moći da istaknemo teme o kojima su govorile žene. Možda mi i zaključimo da njihov identitet nije nešto posebno ugrožen, ali u nekim aspektima verovatno jeste. Ono što već sad možemo da vidimo jeste da je ipak doživljavanje toga šta znači biti žena u vezi sa ulogom majke. Ne pričamo mi sada o svim ženama i nije ovo Švedska ili Zapadna Evropa pa da neke žene odmah znaju, ovo je ipak naš kontekst. Skoro sam bila na konferenciji na kojoj su govorili eksperti iz razvijenijih zemalja, i po njihovoj proceni samo oko tri odsto ljudi zaista ne želi decu. Možda se ljudi iz nekih drugih razloga ne ostvare kao roditelji. Jedan od razloga zašto su metode asistirane reprodukcije veoma aktuelne jeste taj što ljudi mogu da odlažu roditeljstvo. Neki od onih parova koji su bez dece su i ljudi koji su želeli decu, ali su odlagali potomstvo. Nekad se ono odlaže jer se ne pojavi partner, i mi to imamo u Srbiji, da se žene koje nemaju partnera prijavljuju na VTO sa doniranim sprematozoidima. Tako da je moguće da oni koji nemaju decu nisu našli partnera, dok su neki jednostavno čekali veoma dugo i u trenutku kada su našli partnera, shvatili su da je kasno. Oni pristaju i prilagođavaju se na život bez dece, ali to nije bila njihova osnovna ideja.
Istraživanje se, pre svega, fokusira na žene, ali to, naravno, ne znači da su muškarci namerno isključeni. Možete li da nam kažete nešto i o tome?
Naše istraživanje je okrenuto ženama, što je i u naslovu projekta, ali vrlo mi je važno da naglasim da je nama jasno da se sa neplodnošću suočavaju i muški partneri, da i oni imaju svoje emocionalne rekacije koje mogu biti podjednako intenzivne kao i kod žena. Ipak, oni nisu uključeni. Naš istraživački tim se i ranije bavio ovim problemom i ispostavilo se da je mnogo teže doći do muških ispitanika jer na kliniku dolaze žene, u grupama za podršku su najčešće žene. Imali smo velikih problema, nismo ni uspeli da sakupimo rani uzorak u prethodnim istraživanjima i zbog tog negativnog iskustva nismo želeli da obećavamo da ćemo uraditi istraživanje koje će obuhvatiti i muške ispitanike. Nikako ih ne isključujuemo i ne smtramo da ne postoji potreba za takvim istraživanjem, samo za takvo istraživanje treba odbvojiti više vremena. Iako sve preporuke kažu da u proces lečenja i u proces savetovanja treba da budu uključena oba partnera, znamo da se na kliniku i na savetovanje javljaju žene jer su one te koje prolaze kroz terapiju. Nezgodno je da oba parterna dođu i učestvuju jer bi to značilo da oba partnera treba da odsustvuju s posla, recimo, i onda je zato praktično teško doći do muškaraca. Znamo da su neprocenjiva podrška svojim suprugama jer samo oni znaju koliko je zaista težak čitav postupak asistirane reprodukcije.
Vaš projekat ima šest osnovnih ciljeva. Da li se neki od njih odnose na konkretne politike, da li su usmereni na donosioce odluka, i na promene kao što bi bilo uvođenje obavezne psihološke podrške parovima u procesu VTO?
Mi se, verovatno pomalo naivno, oslanjamo na to da će ljudi umeti da prepoznaju značaj našeg istraživanja kada mi sve ovo napišemo i kada objavimo vodič. Ali, kako projekat odmiče, vidim koliko je važno da se neko bavi baš time, da ume da iskomunicira te rezultate. U nauci je danas očigledno veoma važno da umeš da promovišeš šta si dobio. Naši rezultati imaju šanse da prođu neprimećeni što bi stvarno bila šteta, i neophodno je da se ceo projekat predstavi javnosti. Shvatam da nije nemoguće ugovoriti sastanke. Naravno, ne mora da nas primi ministar lično, ali je neophodno zatražiti sastanak sa nekim ko zaista može nešto da učini sa našim nalazima, jer ovo jeste deo populacione politike, ovo je podrška ženama da istraju u procesu. Naša zemlja je uradila mnogo i mi smo kao država očigledno spremni da ulažemo ovde, tako da treba pokazati koliko je psihološka podrška isplativ deo. Naša je vizija uključivanje psihologa u rad timova na svim klinikama, i naši ciljevi su obezbeđivanje smernica za rad kolegama koje će biti članovi timova koji se bave lečenjem neplodnosti. Postoje inostrani vodiči koji govore o tome kako treba raditi sa parovima koji se suočavaju sa neplodnošću, ali je neophodno da vidimo da li su to iste teme koje postoje i u našoj kulturi, šta za naše parove to konkretno znači. Naše istraživanje će biti gotovo u proleće naredne godine, a nakon toga ćemo napisati vodič.
Osim vodiča, koje su vaše projektne aktivnosti?
Jedan deo aktivnosti tiče se nauke, tako da je gotova validacija instrumenata koji mere identitet. Identitet je u psihologiji prilično neuhvatljiva stvar. Kada govorimo o instrumentima, tu ima dosta elemenata koji se primenjuju u inostranstvu i koji nisu kod nas validirani. Ovu aktivnost smo završili, ali ona nije zanimljiva za širu javnost. To je jedan od naučnih doprinosa našeg istraživanja. Što se tiče drugog naučnog doprinosa, on je u vezi sa novim konceptom koji se zove reproduktivni identitet ili reproduktivna orijentacija – šta za jednu osobu znači i koliko je čvrsta njena odluka da ima ili nema dece. Postoji ideja da bi bilo dobro da znamo gde nam se na toj dimenziji reproduktivnog identiteta nalaze ljudi, da bismo na osnovu toga mogli eventualno da osmislimo adekvatnu kampanju. Danci su, recimo, još 2015. osmilsili duhovitu kampanju, Do it for the mom, gde su zabrinuta mama i ljudi koji nemaju dece. Ona je napravljena tako da bude duhovita i simpatična, i zaista su uspeli u tome da naprave baby boom iako je kampanja bila prilično kontroverzna.
Pred toga, već ste objavili i publikaciju „Kad roda neće da sleti – psihološki aspekti neplodnosti“. O čemu ona govori i kome je prvenstveno namenjena?
Shvatili smo da ima mnogo toga što mi želimo da kažemo, ali da to ne može da stane u projekat. Dok smo čekali rezulatate, počeli smo da pripremamo jednu od publikacija. Oko Nove godine smo saznali da će projekat biti prihvaćen, a ova publikacija je nastala između slanja prijave i čekanja rezultata. Ne nameravamo da je prodajemo i smatramo da treba da je pročita što više naših kolega. Naime, psiholozi tokom svog formalnog i neformalnog obrazovanja nemaju prilike da čuju dovoljno ni o neplodnosti ni o onome šta psiholog može da učini prilokom savetovanja parova. I ovo savetovanje parova koje se sada odvija, tu nema protokola na srpskom, oni moraju sami da se dovijaju. Meni je drago što smo mogli da uradimo tu publikaciju i da je postavimo na naš veb-sajt i mreže. Za jednu publikaciju na srpskom jeziku ona i na portalu Research Gate ima poprilično preuzimanja. Reč je o naučnoj monografiji koja se odnosi na naučne aspekte, tu smo obradili mnoge teme koje mogu da budu od koristi, koje se tiču, recimo, značenja roditeljstva itd. Tu je prikazan i program podrške parovima koji je sprovođen u Novom Sadu, tako da kolege i psiholozi koji to žele, mogu da ga primenjuju. U delu gde se govori o reprodukciji uz pomoć treće strane, kolege mogu da vide spisak tema koje treba da prođu sa parovima koji se prijavljuju za ovaj tip oplodnje i šta bi bili znaci da parovi ipak treba još malo da razmisle. Naravno, psiholozi ih neće odbiti, već pozvati na dalje savetovanje, a sada je pitanje i da li neko ima gde da ih pozove na dalje savetovanje. Ponosni smo na publikaciju „Kad roda neće da sleti“ i drago nam je da je ona potpuno besplatna.