Разговарао: Ђорђе Петровић
„Када је средином осамдесетих година прошлог века у целом Лос Анђелесу на неколико сати нестала струја, људи су масовно почели да зову полицију и да пријављују чудна светла на небу, која су их подсећала на НЛО и злослутне сиве облаке. Испоставило се на крају да су, без сметњи узрокованих светлосним загађењем, коначно могли јасно да виде звезде и сазвежђа Млечног пута“, каже за Елементаријум др Дајана Бјелајац. Овим важним еколошким проблемом, али и проблемом загађења буком, бавио се пројекат „Светлост пригуши, природу ослушни“ невладине организације Carpe Noctem из Новог Сада, на чијем се челу налази управо др Бјелајац. Поменути пројекат финансиран је у оквиру прошлогодишњег Јавног позива за финансијску подршку пројектима промоције и популаризације науке, који расписује Центар за промоцију науке, под окриљем Министарства науке, технолошког развоја и иновација.
Др Бјелајац је докторирала на тему светлосног загађења, а тренутно је доцент на Департману за географиjу, туризам и хотелиjерство Природно-математичког факултету у Новом Саду. Чланица је Међународне организације „Тамно небо“, као и Међународне комисије за проглашење локалитета тамног неба. За допринос борби за ноћно небо, 2020. године добила је награду Dark Sky Defender.
Поводом Дана планете Земље, са др Бјелајац разговарали смо о томе шта је то светлосно а шта звучно загађење, како су својим пројектом покушали да укажу на ове еколошке проблеме, шта су то паркови тамног неба и постоји ли у Србији потенцијал за астрономски туризам.
Пројекат „Светлост пригуши, природу ослушни“ бавио се еколошким проблемима о којима се у јавности не говори довољно – светлосним загађењем и загађењем буком. Можете ли нам рећи шта су ова два облика загађења и који су њихови извори?
Светлосно загађење можемо описати као негативан производ вештачког осветљења, који подразумева прекомерно, преинтензивно и погрешно усмерено осветљење у ноћним сатима, које може да утиче негативно на животну средину, као и на нас саме. Звучно загађење или загађење буком се може окарактерисати као ширење нежељених звукова у животној средини, који су преинтензивни, непријатни и у одређеним случајевима штетни по живи свет. Но, пошто бука може да дође из природних извора (певање птица, жубор воде), овде се ограђујемо на буку насталу из вештачких извора (попут аутомобила, електричних уређаја и томе слично). Буку најчешће прате и вибрације, а где год постоји нека активност која проузрокује вештачке звукове и вибрације, најчешће имамо и много вештачког осветљења које омогућава људима да спроводе своје активности – које потом производе буку. Дакле, ова два типа загађења животне средине веома често наступају заједно и махом су занемарени и слабо истраживани у поређењу са другим загађивачима, али разликују се по томе што је бука ипак препозната у нашим законским документима и на њу можете да се „тужите“ ако вам смета.
Какве су размере овог загађења у Србији?
По питању светлосног загађења, Србија се не разликује много од других држава у развоју или развијених држава, пошто осветљење постоји где год се јавља и значајнија насељеност. Зато је можда лакше уочити где нема светлосног загађења, а то је много мања површина која је најчешће у пограничним пределима, заштићеним природним добрима или у тешко приступачним, планинским пределима. Исто се може рећи и за буку и вибрације, а онда долазимо и до логичног закључка да у најурбанизованијим деловима наше земље постоји и највише светлосног и звучног загађења.
Тренутно постоји преко 200 међународних локација тамног неба, у више од 22 државе, на свих шест континената, а све оне заузимају површину већу од 160.000 квадратних километара.
На који начин сте вашим пројектом покушали да решите ове проблеме и да ли сте задовољни резултатима?
С обзиром на то да су вештачко осветљење и бука слабо истраживани на нашим просторима, а још мање познати грађанима, наш главни циљ био је да привучемо пажњу, едукујемо и обезбедимо ресурсе за борбу против ових проблема. У складу с тим, међу најважнијим активностима наметнула се иницијатива да започнемо процедуру оснивања Парка тамног неба на Тари пошто овај простор испуњава већину услова за то. Парк тамног неба је једна од категорија заштите природне таме и астрономског наслеђа, а у склопу програма који је основала организација Dark Sky International. У први мах звучи као да желимо само да наметнемо нека правила која се морају поштовати како би се смањило светлосно загађење, али то је само делимично тачно. Поред строгих прописа какво осветљење треба да буде у парку, једна од најважнијих активности за стицање ове титуле јесте едукација становништва. Како DSI прописује, паркови имају еколошку, али и едукативну компоненту, што се савршено поклапа са нашим научнопопуларним, али и заштитарским пројектом.
Пријава за Парк тамног неба је тренутно и даље у изради пошто је то процедура која може да потраје и неколико година, али овај пројекат нам је омогућио да организујемо научноистраживачки терен како бисмо прикупили податке о осветљености ноћног неба и анкетирали становништво, док смо истовремено организовали и научнопопуларна предавања за време трајања пројекта. Оно што могу са сигурношћу да тврдим у овој фази пројекта, то је да Тара не само да поседује изузетан квалитет ноћног неба, него је и лишена већине вештачких извора буке и вибрација. Тара је и тиха, и пуна звезда. Међутим, било би неодговорно тврдити да не постоје лоши примери вештачког осветљења које треба решити, као и да не треба радити на превенцији будућег. Наш план је да по завршетку овог пројекта имамо први пример апликације за Парк тамног неба, а да грађани буду довољно обучени да и сами, аматерски, могу да измере и буку и светлост, па да тако допринесу нашим будућим активностима.
Један од циљева вашег пројекта било је подстицање отварања првог „парка тамног неба“ у Србији, а ви лично члан сте комисије за међународне локације тамног неба. Зашто су ти паркови важни и шта нам све они пружају?
Ови паркови, и уопште постојање овог програма, од изузетне су важности за очување природно тамних локација широм света јер имају двојаку улогу, да заштите помоћу строгих правила која се односе на вештачко осветљење, а да истовремено буду центар едукације о светлосном загађењу и астрономском наслеђу. Постоји неколико категорија које су дефинисане у односу на активности које се спроводе, као и квалитет ноћног неба унутар њих. Као прва издваја се Међународна заједница тамног неба, која представља, како сама реч каже, заједницу грађана који се боре за боље вештачко осветљење унутар својих насеља. Они раде на томе да се вештачко осветљење прилагоди еколошким и dark sky friendly стандардима, штитећи тиме околна заштићена добра у која се „прелива“ светлост града. Затим, имамо Паркове тамног неба које сам већ детаљно објаснила, а након тога Резервате и Уточишта. Резервати су у односу на паркове много већа подручја, која се деле на две зоне – унутрашњу зону, изузетног квалитета ноћног неба, а затим периферну, где је квалитет ноћног неба нешто мањи, али опет задовољавајући. Уточишта, како име имплицира, подручја су где не постоји светлосно загађење и тешко су доступна, самим тиме, заштићена од свих будућих урбаних процеса. Овакве локације су ретке и до сада их је заштићено свега 20 на целом свету, од чега је само једна у Европи.
Што се тиче других места у Србији која би могла да се укључе у програм тамних локација, то су, пре свега, заштићена подручја (попут Таре, Старе планине), али и други погранични или слабо насељени предели.
Стицање било које од наведених титула је изузетно комплексан и често дуготрајан процес. Било да га спроводе државне институције или групе грађана, морају се стећи разноразне дозволе и писма подршке од свих доносилаца одлука који се налазе на овом простору, због чега се већ кроз саму процедуру стицања тих дозвола едукује и грађанство, али и руководиоци. У највећем броју случајева ради се и на реконструкцији осветљења (пошто постојеће често није у сагласности са строгим правилима DSI-ја), па се самим тим утиче и на смањење светлосног загађења, а за већину категорија (сем Уточишта), мора да постоји минимално четири велика научнопопуларна догађаја, који окупљају грађане са циљем да их едукују о светлосном загађењу и астрономији.
Тренутно постоји преко 200 међународних локација тамног неба, у више од 22 државе, на свих шест континената, а све оне заузимају површину већу од 160.000 квадратних километара. У нашем региону предњаче Мађарска и Хрватска са по три локације. С обзиром на то да је реч о међународном програму, може деловати да је ово мала површина која је заштићена, али ако узмете у обзир целокупну процедуру за одобравања апликације, морам истаћи да је ова титула такође доказ посвећености и престижа.
Почетком децембра учествовали сте у програму „Најближи свемиру“, у Нарoдном музеју Топлице у Прокупљу, чији је циљ био подизање свести јавности о значају Астрономске станице Видојевица. Како гледате на могућност да ово место постане парк тамног неба? Која би још места у Србији могла да постану паркови тамног неба?
Проглашење Парка тамног неба на Видојевици био би заиста велики корак за третирање светлосног загађења и промоцију астрономског наслеђа у нашој земљи. Стицање ове престижне титуле значиће да су сви актери и доносиоци одлука на овом подручју усаглашено радили на томе да смање светлосно загађење, док истовремено раде на едукацији становништва. Ово би био први такав пример координираног наступа различитих државних институција, заједно са грађанима и локалним ентузијастима, за заштиту природне таме и развој астрономског туризма. Напослетку, Видојевица ће бити добар модел и за друга подручја у Србији која имају потенцијал да стекну једну од горенаведених титула, што ће допринети томе да се о утицају вештачког осветљења на животну средину говори много више. Све ово могло би да допринесе да као крајњи позитиван резултат добијемо закон о заштити од светлосног загађења.
Што се тиче других места у Србији која би могла да се укључе у програм тамних локација, то су, пре свега, заштићена подручја (попут Таре, Старе планине), али и други погранични или слабо насељени предели.
На челу сте непрофитне еколошке организације Carpe Noctem, која се циљано бави питањем светлосног загађења и која је и била носилац пројекта „Светлост пригуши, природу ослушни“. На који начин се ваша организација бави овим питањем и какве све активности организујете?
Наша организација је посвећена томе да едукује становништво о светлосном загађењу, на сваки могући доступан начин. Почели смо са астро-шетњама (ноћне шетње по Фрушкој гори уз едукацију о светлосном загађењу и астрономији), правили смо еко-фестивале „Звездани триатлон“ (где приказујемо утицај светлосног загађења на живи свет, астрономију, културу, музику, итд.), организујемо научнопопуларна предавања широм земље, правимо разноразне дигиталне формате, од подкаста до блогова који говоре о светлосном загађењу и астрономији. Написали смо и научнопопуларну брошуру за основне и средње школе о овом еколошком проблему, а такође позивамо грађане да нам пријаве лоше осветљење које им смета у ноћним сатима. Готово да не постоји вид едукације који већ нисмо испробали.
Више информација о организацији Carpe Noctem и њиховим активностима и програмима можете сазнати на њиховом вебсајту.