Драгана Бојовић је дипломирала екологију и заштиту животне средине на Универзитету у Београду. Како каже, екологија је наука која је формирала њен научни приступ. После завршеног факултета почела је да се бави проблемима у вези са променама у животној средини – користећи методе друштвених наука. Мастер и докторске студије завршила је на Универзитету у Оксфорду и Универзитету у Венецији, а у Центру за суперрачунарство у Барселони ради од 2016. године. У разним пројектима у којима учествују др Бојовић и њен матични институт сарађују и са институцијама у Србији, укључујући и Центар за промоцију науке. У интервјуу за Елементаријум, др Бојовић објашњава шта чини њен посао, зашто су важни климатски сервиси, како се адаптирати на климатске промене и шта су климатска склоништа.
Радите у Центру за суперрачунарство у Барселони где се, између осталог, бавите и ублажавањем климатских промена. Да ли можете да приближите нашим читаоцима свој свакодневни посао?
Радим на Департману за науку о Земљи, где су главне теме изучавање климатских промена и квалитета ваздуха. На пример, моје колеге климатолози развијају климатске моделе. На основу њих можемо да прогнозирамо климу у наредној сезони, наредној години или наредним деценијама, у зависности од тога коју врсту модела користимо. Раније се тим проблемима приступало више са становишта фундаменталне науке, без интердисциплинарне сарадње. Временом смо видели да овом комплексном проблему морамо прићи из више различитих углова, па су се почеле укључивати нове дисциплине и нове методе. Тако су настали моја група која се бави Сервисима за животну средину и мој Тим за интеграцију знања. Циљ је повезивање климатологије као науке и климатолога са осталим сегментима друштва, како би то ново климатско знање било заиста корисно при доношењу одлука, рецимо за адаптације на климатске промене. Зато користимо трансдисциплинарни приступ, односно комбинујемо различите врсте знања – научног, практичног и искуственог.
Да ли бисте могли да нам појасните шта су климатски сервиси?
Део климатске науке који се бави климатским променама последњих деценија брзо се развијао. Међутим, климатске промене су дуго биле изолована дисциплина, а научни резултати недоступни и неприлагођени широј јавности. Због тога је уведен концепт климатских сервиса, са идејом да се промени начин на који се то сазнање о климатским променама производи и дистрибуира. Потребно је разумети како се климатске информације користе, шта данас није доступно доносиоцима одлука, који су главни проблеми које доносиоци одлука, односно корисници тог знања имају данас. То нам помаже да припремимо информације тако да имају већу корист и да могу директно да утичу на нове одлуке.
Ниједан регион Земље није поштеђен климатских промена, од топљења Арктика, где локалне заједнице потпуно мењају свој начин живота, преко огромних шумских пожара у Канади до суша у Африци или поплава у Бангладешу.
Када чују реч научници, људи обично помисле на људе у белим мантилима који су махом у лабораторијама. Како заправо изгледа ваш посао и посао ваше групе, која броји још осамнаесторо запослених?
Наш посао је различит јер се трудимо да повежемо научнике и међу собом и са остатком друштва. Тим чини 18 истраживача, а на целом Департману има нас око 150. Трудимо се да до нових сазнања долазимо на интегративан начин. Често држимо састанке на којима дискутујемо у оквиру тима, али и са осталим колегама са Департмента. Разговарамо и са члановима различитих институција и појединцима, односно корисницима климатских информација. Држимо са њима интервјуе, често и фокус групе, путујемо на конференције, радимо теренска истраживања. У Африци се трудимо да разумемо тамошње проблеме, како решавају и како користе климатске информације. Контактирамо са националним хидрометеоролошким заводима, удружењима фармера, па и са самим фармерима. Са фармерима организујемо фокус групе и на тај начин схватамо праву динамику проблема. У овим разговорима сазнајемо шта фармери гаје, који су им проблеми, како се услед суша или поплава променио начин производње, а потегну се и социо-економска или еколошка питања, која су занимљива и обично доводе до бурне дискусије. Питали смо, на пример, у Малавију и Танзанији – да ли у пољу више раде мушкарци или жене? Најпре је одговор гласио да сви раде једнако, али се онда чују добацивања, и постепено се испостави да није тако. Обично устане старија жена и каже: „Не, заправо, жене ураде скоро сав посао, а мушкарци помогну са тешким копањем на почетку и касније иду да продају принос и тако располажу новцем.“ Често се и насмејемо и поведемо даљу и ширу дискусију. Много тога што се не може видети у литератури научи се кроз интервјуе и фокус групе, и то је мени и најомиљенији део посла.
Шта урадите са информацијама које добијете од тако разноликих група, било да су из Африке или неког другог дела света? Како се те информације даље прослеђују онима који заправо доносе одлуке?
Климатски сервиси подразумевају сам процес новог климатског сазнања, али и начин на који се то климатско знање дистрибуира. Вратила бих се на пример производње климатских информација за фармере у источној Африци. Уобичајена климатска прогноза нам показује колико ће укупно бити падавина у наредној сезони или да ли ће кишна сезона почети са закашњењем. Након презентовања ових информације корисницима сазнали смо да им је важно и да знају да ли ће бити узастопних сувих дана током кишне сезоне, јер то може значајно да утиче на принос усева. На основу овога креирали смо нов климатски индекс који се зове consecutive dry days (узастопни суви дани). Затим гледамо у ком облику се та климатска информација може поделити. Због тога нам је важно да кроз разговоре с фармерима сазнамо ко у домаћинству располаже материјалним средствима. Ако ћемо информацију да поделимо преко WhatsApp групе, која постоји у неким пољопривредним заједницама, морамо да знамо ко је члан домаћинства који рукује мобилним телефоном и који ће видети информацију, а ко је члан који највише ради у пољу. Сарадња са националним метеоролошким заводом омогућава да се ове нове информације укључе у постојећу праксу. Рецимо, у неким земљама источне Африке климатски сезонски изгледи се припремају и штампају као постери, који се у сваком селу које се бави пољопривредом постави на јавном месту, на пример на пијаци. Производња ових постера је скуп и спор процес. Да би се унапредио, у оквиру пројекта Фокус Африка развијамо платформу са које климатске информације и прогноза могу да се преузму једним кликом. Да би се добио користан финални производ, потребно је сагледати цео процес формирања климатског знања, од производње климатске информације до њеног коришћења.
Да ли можда информације које прикупите шаљете доносиоцима одлука, било у Шпанији или на нивоу Европе или света?
Да, главни циљ је да информација стигне до корисника. Зато најпре гледамо коју информацију корисници желе, у ком облику – да ли то треба да буде извештај или само један податак или пак један оперативни систем – и, коначно, разматрамо кроз који комуникациони канал ту информацију можемо проследити.
Споменули сте климатске сервисе, који су у фокусу пројекта Climateurope2 у коме учествује и Центар за промоцију науке, а ваш Центар за суперрачунарство у Барселони је главни партнер. Шта бисте могли да нам кажете о самом пројекту, о његовим циљевима? Climateurope2 је тек на почетку, а трајаће до 2026. или 2027. године.
Пројекат је почео пре годину дана са идејом да повеже различите актере присутне у целом циклусу климатских сервиса, од произвођача, односно самих климатолога, преко посредника који помажу да та информација буде што боља до финалних корисника информације. Циљ је да се направи мрежа кроз коју би се ширило и ојачавало климатско знање и омогућила сарадња између учесника у климатским сервисима. То је већ започето у претходном пројекту који се звао Climateurope1. Други важан елемент пројекта јесте стандардизација климатских сервиса. Концепт климатских сервиса је настао из климатских наука, касније су му се придружиле друштвене науке и друге врсте знања, али концепт није пратио ригидну теорију, већ се временом развијао и мењао. Услед тога постоје различите дефиниције и приступи климатским сервисима – с једне стране је то добро јер се тако убрзава сам рад на климатским сервисима, али је, с друге стране, донекле лимитирајуће јер не постоји стандард квалитета. Мислим да ће овај рад на стандардизацији климатских сервиса помоћи колико произвођачима толико и финалним корисницима климатских информација.
Много је пројеката које финансирају Европска унија, УН, као и много иницијатива које су усмерене на климатске промене, на ублажавање њихових последица или на адаптацију. Шта видите као кључно када говоримо о климатским променама? Шта је најпотребније – да ли промена свести на неком локалном нивоу или ови пројекти могу само да се изборе са оним што већ заправо и живимо?
Доста средстава се улаже у нове технологије. Рецимо, нови климатски модели су веома високе резолуције и не могу да се покрену на суперкомпјутеру. То значи да су модели потребни за боље разумевање климе у будућности премашили капацитете суперкомпјутера. На мом институту управо градимо један компјутер нове генерације који треба да заживи крајем ове године. Технолошки развој мора да се настави, али је битно и наставити са подизањем свести о климатским променама и радити на њиховој политици. Постоји глобална политика климатских промена у којој учествује већина земаља, што је наравно добро, али има и својих мана: тешко је наћи радикална решења која би све земље прихватиле и спроводиле. Потребна је нова политика у области климатских промена; сазнања које имамо помажу нам да увидимо ургентност доношења нових мера, довољно амбициозних да доведу до промена.
И колико је ургентно?
Врло је ургентно. Чак и кад би неком магијом могли да прекинемо сву емисију гасова стаклене баште који доводе до климатских промена, оне би трајале још неколико деценија, ако не и векова. У атмосфери је само 10 одсто топлоте настале као последица човекових активности, а океани су већ апсорбовали 90 одсто те додатне топлоте. Океани имају веома споре циклусе и лагано отпуштају топлоту. Циклуси океана су важни за функционисање целог климатског система. Заправо, климатске прогнозе су базиране на проучавању понашања океана, који се и сами мењају под утицајем климатских промена, мењају се њихове физичке карактеристике и живи свет у њима. Морамо врло радикално смањити емисију гасова са ефектом стаклене баште да би се њихов неизбежан утицај одложио или смањио.
Да ли то онда значи да морамо да се адаптирамо на климатске промене и шта та адаптација конкретно обухвата?
Медитеран је врло добар пример за то. Климатске пројекције и предикције различитих научних центара веома су усаглашене и показују да ће на Медитерану значајно расти температура. Биће потребно да се адаптирамо на све јаче топлотне таласе, док ће неки делови бити изложени сушама, што ми у Барселони и Шпанији већ проживљавамо.
Климатске промене су дуго биле изолована дисциплина, а научни резултати недоступни и неприлагођени широј јавности. Због тога је уведен концепт климатских сервиса, са идејом да се промени начин на који се то сазнање о климатским променама производи и дистрибуира.
Разне студије су показале да је Србија у прилично лошој позицији када је реч о утицајима и последицама климатских промена. Ми некад волимо да се ухватимо за то да је нама најтеже. Ви се бавите овом темом, много путујете – колико је заправо лоше у Србији и на Балкану у поређењу са осталим земљама у којима сте били и где сте видели колике су последице климатских промена и како се људи носе са њима?
Оно што је карактеристично за Србију, али опет не само за Србију, јесте чињеница да могу да нас погоде различити екстремни временски услови као последица климатских промена. Имамо топлотне таласе, видели смо и сушу и поплаве, мраз који се појављује на пролеће, па и олује које нису специфичне за наш регион. Треба да се адаптирамо на читаву лепезу ових различитих ефеката, што наравно смањује наш адаптабилни капацитет. Међутим, ниједан регион Земље није поштеђен климатских промена, од топљења Арктика, где локалне заједнице потпуно мењају свој начин живота, преко огромних шумских пожара у Канади до суша у Африци или поплава у Бангладешу. Сви региони су погођени. Ниска обална подручја и мале острвске земље подложни су порасту нивоа мора. Сиромашне земље, као на пример Малави, имају мали капацитет адаптације јер су већ у лошем социо-економском стању, погођене и другим непогодама и скоро цела популација зависи од локалне пољопривреде која, опет, зависи од климе. Тамо је ситуација до те мере критична да је потребна међународна помоћ да би становништво преживело. Богатије земље имају више средстава за адаптацију, али то не значи да ће бити мање погођене климатским променама.
Из ове приче делује да будућност не изгледа лепо ни за један регион на Земљи. Каква су ваша предвиђања?
Гледајући само климатске моделе, предвиђања су прилично депримирајућа. Наду ми дају нови покрети који за циљ имају промену начина живота: изградњу зеленијих градова, смањење коришћења приватних возила, смањење употребе енергије и, генерално, промену унутар самог потрошачког друштва. Нове генерације иду тим правцем и то ме радује. Мислим да ће промена свести и начина понашања донети резултате. Има много различитих решења која помажу на више планова. Рецимо, у Барселони се много ради на избацивању аутомобила из градског саобраћаја, а проширују се стазе за бицикле и пешаке. Овакво решење за побољшање кретања кроз град доноси више добрих резултата. Смањује се локална емисија гасова са ефектом стаклене баште који долазе из фосилних горива, из аутомобила. Градови постају лепши за живот, инклузивнији су јер је јавни транспорт доступан свим грађанима. Измештањем аутомобила и паркинга добија се више простора за зелене површине. У градовима погођеним топлотним таласима, зелене површине се данас сматрају климатским склоништима. У Барселони, као и у другим градовима у Каталонији, постоји званична мапа климатских склоништа. То су некада јавне зграде, рецимо библиотеке, али и паркови, који имају и до неколико степени нижу температуру.
Надамо се да ће и овде у Београду можда бити сличних климатских склоништа када нас следећи пут будете посетили.
Нажалост, мислим да ће нам климатска склоништа бити потребна и зато је важно очувати богатство зелених површина Београда.
Говорили сте да је климатологија постала инклузивна наука, да ли је и колико отворена за жене, и како бисте прокоментарисали положај научница у Шпанији у поређењу са Србијом?
Климатологија вероватно није инклузивна наука сама по себи, али климатски сервиси, на које се фокусира један део климатских наука, јесу инклузивнији због њиховог интердисциплинарног приступа. На пример, климатологија јесте доминантно мушка наука, али друге дисциплине укључене у климатске сервисе нису. Рецимо, у мом тиму нас је тренутно 18, 16 жена и два мушкарца. Важно је и да на самим пројектима постоји разноликост, и то не само родна, већ и разноликост по питању националности и старости. Много можемо да научимо од колега из различитих крајева света, док млади истраживачи уносе динамику и нове идеје у пројекте. Та разноликост помаже да нам пројекти буду бољи и модернији.
ЦПН у пројекту Climateurope2
У оквиру пројекта Climateurope2 развијају се процедуре за стандардизацију климатских сервиса и даје подршка формирању и развоју заједнице корисника ових сервиса.
Један од јавних програма су и Roadshow фестивали, посвећени климатским истраживањима у 10 земаља Југоисточне Европе. У оквиру програма ће, између осталог, бити приказани и уметничко-научни, интердисциплинарни пројекти који ће бити осмишљени кроз јавне позиве за сарадњу уметника и научника у овом домену.
Управо са овим циљем, Центар за промоцију науке је 19. септембра објавио Отворени art+science позив за уметнике. Изабрани уметници добиће подршку за развој интердисциплинарног дигиталног уметничког рада у вези са климатским сервисима, са фокусом на Југоисточну Европу, као и резиденцијални боравак у Београду у првој половини 2024. године.
Више о позиву можете наћи ОВДЕ.