Dragana Bojović je diplomirala ekologiju i zaštitu životne sredine na Univerzitetu u Beogradu. Kako kaže, ekologija je nauka koja je formirala njen naučni pristup. Posle završenog fakulteta počela je da se bavi problemima u vezi sa promenama u životnoj sredini – koristeći metode društvenih nauka. Master i doktorske studije završila je na Univerzitetu u Oksfordu i Univerzitetu u Veneciji, a u Centru za superračunarstvo u Barseloni radi od 2016. godine. U raznim projektima u kojima učestvuju dr Bojović i njen matični institut sarađuju i sa institucijama u Srbiji, uključujući i Centar za promociju nauke. U intervjuu za Elementarijum, dr Bojović objašnjava šta čini njen posao, zašto su važni klimatski servisi, kako se adaptirati na klimatske promene i šta su klimatska skloništa.

Radite u Centru za superračunarstvo u Barseloni gde se, između ostalog, bavite i ublažavanjem klimatskih promena. Da li možete da približite našim čitaocima svoj svakodnevni posao?

 Radim na Departmanu za nauku o Zemlji, gde su glavne teme izučavanje klimatskih promena i kvaliteta vazduha. Na primer, moje kolege klimatolozi razvijaju klimatske modele. Na osnovu njih možemo da prognoziramo klimu u narednoj sezoni, narednoj godini ili narednim decenijama, u zavisnosti od toga koju vrstu modela koristimo. Ranije se tim problemima pristupalo više sa stanovišta fundamentalne nauke, bez interdisciplinarne saradnje.  Vremenom smo videli da ovom kompleksnom problemu moramo prići iz više različitih uglova, pa su se počele uključivati nove discipline i nove metode. Tako su nastali moja grupa koja se bavi Servisima za životnu sredinu i moj Tim za integraciju znanja. Cilj je povezivanje klimatologije kao nauke i klimatologa sa ostalim segmentima društva, kako bi to novo klimatsko znanje bilo zaista korisno pri donošenju odluka, recimo za adaptacije na klimatske promene. Zato koristimo transdisciplinarni pristup, odnosno kombinujemo različite vrste znanja – naučnog, praktičnog i iskustvenog.

Da li biste mogli da nam pojasnite šta su klimatski servisi?

Deo klimatske nauke koji se bavi klimatskim promenama poslednjih decenija brzo se razvijao. Međutim, klimatske promene su dugo bile izolovana disciplina, a naučni rezultati nedostupni i neprilagođeni široj javnosti. Zbog toga je uveden koncept klimatskih servisa, sa idejom da se promeni način na koji se to saznanje o klimatskim promenama proizvodi i distribuira. Potrebno je razumeti kako se klimatske informacije koriste, šta danas nije dostupno donosiocima odluka, koji su glavni problemi koje donosioci odluka, odnosno korisnici tog znanja imaju danas. To nam pomaže da pripremimo informacije tako da imaju veću korist i da mogu direktno da utiču na nove odluke.

 

Nijedan region Zemlje nije pošteđen klimatskih promena, od topljenja Arktika, gde lokalne zajednice potpuno menjaju svoj način života, preko ogromnih šumskih požara u Kanadi do suša u Africi ili poplava u Bangladešu.

Kada čuju reč naučnici, ljudi obično pomisle na ljude u belim mantilima koji su mahom u laboratorijama. Kako zapravo izgleda vaš posao i posao vaše grupe, koja broji još osamnaestoro zaposlenih?

Naš posao je različit jer se trudimo da povežemo naučnike i među sobom i sa ostatkom društva. Tim čini 18 istraživača, a na celom Departmanu ima nas oko 150. Trudimo se da do novih saznanja dolazimo na integrativan način. Često držimo sastanke na kojima diskutujemo u okviru tima, ali i sa ostalim kolegama sa Departmenta. Razgovaramo i sa članovima različitih institucija i pojedincima, odnosno korisnicima klimatskih informacija. Držimo sa njima intervjue, često i fokus grupe, putujemo na konferencije, radimo terenska istraživanja. U Africi se trudimo da razumemo tamošnje probleme, kako rešavaju i kako koriste klimatske informacije. Kontaktiramo sa nacionalnim hidrometeorološkim zavodima, udruženjima farmera, pa i sa samim farmerima. Sa farmerima organizujemo fokus grupe i na taj način shvatamo pravu dinamiku problema. U ovim razgovorima saznajemo šta farmeri gaje, koji su im problemi, kako se usled suša ili poplava promenio način proizvodnje, a potegnu se i socio-ekonomska ili ekološka pitanja, koja su zanimljiva i obično dovode do burne diskusije. Pitali smo, na primer, u Malaviju i Tanzaniji – da li u polju više rade muškarci ili žene? Najpre je odgovor glasio da svi rade jednako, ali se onda čuju dobacivanja, i postepeno se ispostavi da nije tako. Obično ustane starija žena i kaže: „Ne, zapravo, žene urade skoro sav posao, a muškarci pomognu sa teškim kopanjem na početku i kasnije idu da prodaju prinos i tako raspolažu novcem.“ Često se i nasmejemo i povedemo dalju i širu diskusiju. Mnogo toga što se ne može videti u literaturi nauči se kroz intervjue i fokus grupe, i to je meni i najomiljeniji deo posla.

Šta uradite sa informacijama koje dobijete od tako raznolikih grupa, bilo da su iz Afrike ili nekog drugog dela sveta? Kako se te informacije dalje prosleđuju onima koji zapravo donose odluke?

Klimatski servisi podrazumevaju sam proces novog klimatskog saznanja, ali i način na koji se to klimatsko znanje distribuira. Vratila bih se na primer proizvodnje klimatskih informacija za farmere u istočnoj Africi. Uobičajena klimatska prognoza nam pokazuje koliko će ukupno biti padavina u narednoj sezoni ili da li će kišna sezona početi sa zakašnjenjem. Nakon prezentovanja ovih informacije korisnicima saznali smo da im je važno i da znaju da li će biti uzastopnih suvih dana tokom kišne sezone, jer to može značajno da utiče na prinos useva. Na osnovu ovoga kreirali smo nov klimatski indeks koji se zove consecutive dry days (uzastopni suvi dani). Zatim gledamo u kom obliku se ta klimatska informacija može podeliti. Zbog toga nam je važno da kroz razgovore s farmerima saznamo ko u domaćinstvu raspolaže materijalnim sredstvima. Ako ćemo informaciju da podelimo preko WhatsApp grupe, koja postoji u nekim poljoprivrednim zajednicama, moramo da znamo ko je član domaćinstva koji rukuje mobilnim telefonom i koji će videti informaciju, a ko je član koji najviše radi u polju. Saradnja sa nacionalnim meteorološkim zavodom omogućava da se ove nove informacije uključe u postojeću praksu. Recimo, u nekim zemljama istočne Afrike klimatski sezonski izgledi se pripremaju i štampaju kao posteri, koji se u svakom selu koje se bavi poljoprivredom postavi na javnom mestu, na primer na pijaci. Proizvodnja ovih postera je skup i spor proces. Da bi se unapredio, u okviru projekta Fokus Afrika razvijamo platformu sa koje klimatske informacije i prognoza mogu da se preuzmu jednim klikom. Da bi se dobio koristan finalni proizvod, potrebno je sagledati ceo proces formiranja klimatskog znanja, od proizvodnje klimatske informacije do njenog korišćenja.

Foto: Bojan Živojinović

Da li možda informacije koje prikupite šaljete donosiocima odluka, bilo u Španiji ili na nivou Evrope ili sveta?

Da, glavni cilj je da informacija stigne do korisnika. Zato najpre gledamo koju informaciju korisnici žele, u kom obliku – da li to treba da bude izveštaj ili samo jedan podatak ili pak jedan operativni sistem – i, konačno, razmatramo kroz koji komunikacioni kanal tu informaciju možemo proslediti.

Spomenuli ste klimatske servise, koji su u fokusu projekta Climateurope2 u kome učestvuje i Centar za promociju nauke, a vaš Centar za superračunarstvo u Barseloni je glavni partner. Šta biste mogli da nam kažete o samom projektu, o njegovim ciljevima? Climateurope2 je tek na početku, a trajaće do 2026. ili 2027. godine.

Projekat je počeo pre godinu dana sa idejom da poveže različite aktere prisutne u celom ciklusu klimatskih servisa, od proizvođača, odnosno samih klimatologa, preko posrednika koji pomažu da ta informacija bude što bolja do finalnih korisnika informacije. Cilj je da se napravi mreža kroz koju bi se širilo i ojačavalo klimatsko znanje i omogućila saradnja između učesnika u klimatskim servisima. To je već započeto u prethodnom projektu koji se zvao Climateurope1. Drugi važan element projekta jeste standardizacija klimatskih servisa. Koncept klimatskih servisa je nastao iz klimatskih nauka, kasnije su mu se pridružile društvene nauke i druge vrste znanja, ali koncept nije pratio rigidnu teoriju, već se vremenom razvijao i menjao. Usled toga postoje različite definicije i pristupi klimatskim servisima – s jedne strane je to dobro jer se tako ubrzava sam rad na klimatskim servisima, ali je, s druge strane, donekle limitirajuće jer ne postoji standard kvaliteta. Mislim da će ovaj rad na standardizaciji klimatskih servisa pomoći koliko proizvođačima toliko i finalnim korisnicima klimatskih informacija.

Mnogo je projekata koje finansiraju Evropska unija, UN, kao i mnogo inicijativa koje su usmerene na klimatske promene, na ublažavanje njihovih posledica ili na adaptaciju. Šta vidite kao ključno kada govorimo o klimatskim promenama? Šta je najpotrebnije – da li promena svesti na nekom lokalnom nivou ili ovi projekti mogu samo da se izbore sa onim što već zapravo i živimo?

Dosta sredstava se ulaže u nove tehnologije. Recimo, novi klimatski modeli su veoma visoke rezolucije i ne mogu da se pokrenu na superkompjuteru. To znači da su modeli potrebni za bolje razumevanje klime u budućnosti premašili kapacitete superkompjutera. Na mom institutu upravo gradimo jedan kompjuter nove generacije koji treba da zaživi krajem ove godine. Tehnološki razvoj mora da se nastavi, ali je bitno i nastaviti sa podizanjem svesti o klimatskim promenama i raditi na njihovoj politici. Postoji globalna politika klimatskih promena u kojoj učestvuje većina zemalja, što je naravno dobro, ali ima i svojih mana: teško je naći radikalna rešenja koja bi sve zemlje prihvatile i sprovodile. Potrebna je nova politika u oblasti klimatskih promena; saznanja koje imamo pomažu nam da uvidimo urgentnost donošenja novih mera, dovoljno ambicioznih da dovedu do promena.

I koliko je urgentno?

Vrlo je urgentno. Čak i kad bi nekom magijom mogli da prekinemo svu emisiju gasova staklene bašte koji dovode do klimatskih promena, one bi trajale još nekoliko decenija, ako ne i vekova. U atmosferi je samo 10 odsto toplote nastale kao posledica čovekovih aktivnosti, a okeani su već apsorbovali 90 odsto te dodatne toplote. Okeani imaju veoma spore cikluse i lagano otpuštaju toplotu. Ciklusi okeana su važni za funkcionisanje celog klimatskog sistema. Zapravo, klimatske prognoze su bazirane na proučavanju ponašanja okeana, koji se i sami menjaju pod uticajem klimatskih promena, menjaju se njihove fizičke karakteristike i živi svet u njima. Moramo vrlo radikalno smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte da bi se njihov neizbežan uticaj odložio ili smanjio.

Da li to onda znači da moramo da se adaptiramo na klimatske promene i šta ta adaptacija konkretno obuhvata?

Mediteran je vrlo dobar primer za to. Klimatske projekcije i predikcije različitih naučnih centara veoma su usaglašene i pokazuju da će na Mediteranu značajno rasti temperatura. Biće potrebno da se adaptiramo na sve jače toplotne talase, dok će neki delovi biti izloženi sušama, što mi u Barseloni i Španiji već proživljavamo.

 

Klimatske promene su dugo bile izolovana disciplina, a naučni rezultati nedostupni i neprilagođeni široj javnosti. Zbog toga je uveden koncept klimatskih servisa, sa idejom da se promeni način na koji se to saznanje o klimatskim promenama proizvodi i distribuira.

Razne studije su pokazale da je Srbija u prilično lošoj poziciji kada je reč o uticajima i posledicama klimatskih promena. Mi nekad volimo da se uhvatimo za to da je nama najteže. Vi se bavite ovom temom, mnogo putujete – koliko je zapravo loše u Srbiji i na Balkanu u poređenju sa ostalim zemljama u kojima ste bili i gde ste videli kolike su posledice klimatskih promena i kako se ljudi nose sa njima?

Ono što je karakteristično za Srbiju, ali opet ne samo za Srbiju, jeste činjenica da mogu da nas pogode različiti ekstremni vremenski uslovi kao posledica klimatskih promena. Imamo toplotne talase, videli smo i sušu i poplave, mraz koji se pojavljuje na proleće, pa i oluje koje nisu specifične za naš region. Treba da se adaptiramo na čitavu lepezu ovih različitih efekata, što naravno smanjuje naš adaptabilni kapacitet. Međutim, nijedan region Zemlje nije pošteđen klimatskih promena, od topljenja Arktika, gde lokalne zajednice potpuno menjaju svoj način života, preko ogromnih šumskih požara u Kanadi do suša u Africi ili poplava u Bangladešu. Svi regioni su pogođeni. Niska obalna područja i male ostrvske zemlje podložni su porastu nivoa mora. Siromašne zemlje, kao na primer Malavi, imaju mali kapacitet adaptacije jer su već u lošem socio-ekonomskom stanju, pogođene i drugim nepogodama i skoro cela populacija zavisi od lokalne poljoprivrede koja, opet, zavisi od klime. Tamo je situacija do te mere kritična da je potrebna međunarodna pomoć da bi stanovništvo preživelo. Bogatije zemlje imaju više sredstava za adaptaciju, ali to ne znači da će biti manje pogođene klimatskim promenama.

Iz ove priče deluje da budućnost ne izgleda lepo ni za jedan region na Zemlji. Kakva su vaša predviđanja?

Gledajući samo klimatske modele, predviđanja su prilično deprimirajuća. Nadu mi daju novi pokreti koji za cilj imaju promenu načina života: izgradnju zelenijih gradova, smanjenje korišćenja privatnih vozila, smanjenje upotrebe energije i, generalno, promenu unutar samog potrošačkog društva. Nove generacije idu tim pravcem i to me raduje. Mislim da će promena svesti i načina ponašanja doneti rezultate. Ima mnogo različitih rešenja koja pomažu na više planova. Recimo, u Barseloni se mnogo radi na izbacivanju automobila iz gradskog saobraćaja, a proširuju se staze za bicikle i pešake. Ovakvo rešenje za poboljšanje kretanja kroz grad donosi više dobrih rezultata. Smanjuje se lokalna emisija gasova sa efektom staklene bašte koji dolaze iz fosilnih goriva, iz automobila. Gradovi postaju lepši za život, inkluzivniji su jer je javni transport dostupan svim građanima. Izmeštanjem automobila i parkinga dobija se više prostora za zelene površine. U gradovima pogođenim toplotnim talasima, zelene površine se danas smatraju klimatskim skloništima. U Barseloni, kao i u drugim gradovima u Kataloniji, postoji zvanična mapa klimatskih skloništa. To su nekada javne zgrade, recimo biblioteke, ali i parkovi, koji imaju i do nekoliko stepeni nižu temperaturu.

Nadamo se da će i ovde u Beogradu možda biti sličnih klimatskih skloništa kada nas sledeći put budete posetili.

Nažalost, mislim da će nam klimatska skloništa biti potrebna i zato je važno očuvati bogatstvo zelenih površina Beograda.

Govorili ste da je klimatologija postala inkluzivna nauka, da li je i koliko otvorena za žene, i kako biste prokomentarisali položaj naučnica u Španiji u poređenju sa Srbijom?

Klimatologija verovatno nije inkluzivna nauka sama po sebi, ali klimatski servisi, na koje se fokusira jedan deo klimatskih nauka, jesu inkluzivniji zbog njihovog interdisciplinarnog pristupa. Na primer, klimatologija jeste dominantno muška nauka, ali druge discipline uključene u klimatske servise nisu. Recimo, u mom timu nas je trenutno 18, 16 žena i dva muškarca. Važno je i da na samim projektima postoji raznolikost, i to ne samo rodna, već i raznolikost po pitanju nacionalnosti i starosti. Mnogo možemo da naučimo od kolega iz različitih krajeva sveta, dok mladi istraživači unose dinamiku i nove ideje u projekte. Ta raznolikost pomaže da nam projekti budu bolji i moderniji.

 

CPN u projektu Climateurope2

U okviru projekta Climateurope2 razvijaju se procedure za standardizaciju klimatskih servisa i daje podrška formiranju i razvoju zajednice korisnika ovih servisa.

Jedan od javnih programa su i Roadshow festivali, posvećeni klimatskim istraživanjima u 10 zemalja Jugoistočne Evrope. U okviru programa će, između ostalog, biti prikazani i umetničko-naučni, interdisciplinarni projekti koji će biti osmišljeni kroz javne pozive za saradnju umetnika i naučnika u ovom domenu.

Upravo sa ovim ciljem, Centar za promociju nauke je 19. septembra objavio Otvoreni art+science poziv za umetnike. Izabrani umetnici dobiće podršku za razvoj interdisciplinarnog digitalnog umetničkog rada u vezi sa klimatskim servisima, sa fokusom na Jugoistočnu Evropu, kao i rezidencijalni boravak u Beogradu u prvoj polovini 2024. godine.

Više o pozivu možete naći OVDE.

podeli