Недавно је у Научно-технолошком парку у Нишу први пут одржан Дан науке и иновација, и то у оквиру пројекта који је покренуло Министарство науке, технолошког развоја и иновација „Србија, земља науке, земља иновација“. Тог дана, на Дану науке била је и нишка компанија НеоМедика, која се бави производњом ИВД медицинских уређаја, и коју је истог дана посетила и ресорна министарка др Јелена Беговић. Данас, пуне двадесет три године након оснивања, ова компанија запошљава близу стотину људи, а своје иновативне производе извози у око осамдесет земаља широм света, укључујући Русију, Египат, Ирак, Сирију, Кенију, Уганду, Индију, Чиле, Перу, Еквадор, Филипине, Индонезију, Вијетнам. У интервјуу за Центар за промоцију науке, њен оснивач и генерални директор Саша Тричковић говори о успонима и препрекама, тешким почецима, добрим и лошим временима, тестовима на коронавирус захваљујући којима је домаћа јавност чула за НеоМедику, али и о томе да је Србија напокон почела да се отвара ка домаћим иновацијама и компанијама које их стварају.

НеоМедика постоји од 2000, дакле пуне 23 године. Какви су били почеци и колико је било тешко одржати се свих ових година?

Две хиљадите су биле тешке саме по себи због санкција, а ми оснивамо фирму одмах иза бомбардовања 1999. То је било лоше време за пословање. Стартовали смо као дистрибутерска компанија. Хтели смо да производимо, али смо најпре морали да дођемо до неког капитала, а то се десило класичном трговином такође у области медицинских средстава, све што радимо и данас. Прву лабораторију смо отворили 2002. године, и тада је почела прва производња. Први производи су били једноставне машинице попут миксера за крв и водених купатила. Мислим да смо већ добили награду на Новосадском сајму за домаћи производ баш из области медицине. 

Идеја да се бавимо производњом дошла је одатле што је тржишту фалила опрема која се претходно производила у Словенији и Хрватској. То смо прво производили јер је тржиште било гладно таквих ствари, није било могуће набавити их у Србији, једино из увоза. Онда смо производили базичне лабораторијске ствари попут стерилизатора, водених купатила итд. Идеја је била да ми производимо електронику, да дизајн радимо овде, а да локалне радионице у Нишу, којих је било доста, за нас услужно раде савијање лимова и такве ствари. Тако смо кренули у производњу, али то није функционисало добро јер нам добављачи нису били поуздани: мењали су цене после сваке наруџбине, мењали су квалитет, јер нису могли да га одрже. Направили смо много производа, али још није било могуће извозити из земље. Подмиривали смо потребе српског тржишта, јер је базична лабораторијска опрема била услов за отварање било које лабораторије.

Тако да сте у почетку углавном продавали лабораторијама из Србије?

Тако је. Покушавали смо да идемо ван земље, али је ишло тешко због ширине портфолија који нам је био потребан. На пример, ако смо направили један модел, било је потребно да направимо још три модела која нисмо имали. Било нам је тешко да то постигнемо како бисмо задовољили иностране купце. Онда се родила идеја да радимо нешто компликованије, да буде мање и специфичније, да нема много модела који треба да се направе, што је проблем са којим смо се у том тренутку суочавали. Почели смо да радимо ситније апарате, али наменски, или за тестирања, за вирусологију, имунологију, полуаутоматске или аутоматске системе. Они су већ били комплексни и није нам требало много модела. Прва идеја за реагенсе и потрошни материјал дошла је отприлике 2006, када смо почели да развијамо углавном хематолошке реагенсе. То је, у принципу, била добра идеја: да имамо потрошни материјал и да имамо апарат на коме ће се радити. Наш циљ је био да идемо ван земље. Мислим да смо већ 2010. имали све сертификате и добили Ц знак, регистровали га овде, то је био почетак АЛИМПС-а у Србији. У самом старту смо се борили да нас препознају као произвођаче како бисмо имали све што је потребно странцима. Хематолошки „аналајзер“ и његови први реагенси су 2010. били регистровани за промет у Србији, што значи да су могли да се извозе за иностранство.

Чини се да сте до шире јавности ипак доспели тек током пандемије коронавируса 2020, јер сте тада, између осталог, развили и домаћи тест на ковид-19. Ако се не варам, он је развијан током 2020. Колико је времена и ресурса било потребно да се један такав тест произведе и где сте га потом продавали?

Тада је српска јавност чула за НеоМедику и све по чему смо ми били познати, нашој јавности није било познато. Када је дошао ковид, било је сасвим логично [да ће се производити тестови], то је наше тло, то је нешто чиме се ми бавимо, хајде брзо да реагујемо. Сигуран сам да бисмо ми још брже развили тест, али смо неколико месеци чекали дозволу Министарства здравља. Погони су већ били регистровани за производњу сличних тестова, али, ако се сећате, ковид је био прилично затворена ствар, закључана од самог старта, и сматрали смо да треба да тражимо посебну дозволу од државе да бисмо се бавили тиме. Без обзира на то, прилично смо брзо развили тест. Такво је време било, послови су стали, била је криза, државе су се затвориле, и све наше снаге су биле фокусиране на ковид. Зато смо те тестове брзо развили. Иначе, у нормалној ситуацији би то трајало дуже. Имали смо доста узорака, где год се окренете, могли сте да дођете до позитивних на ковид, много истраживања је рађено. Морам да кажем да смо у нашој централној интерној лабораторији били негде на једанаестхиљадитом реду узорака у ексел табели. Поносни смо на то јер смо могли да испитамо доста тога. Први тест смо развијали неколико месеци, то су била антитела, нешто што нам је било најближе. Ми смо успели да докажемо да наш тест може да предвиди ток болести и то је на Западу веома лепо прихваћено. Прве клинике које су радиле биле су клинике у Лондону, које су тестирале своје пацијенте да би виделе да ли ће заражени вирусом ићи кући, или ће морати у болницу на респиратор итд. Имали смо прилично велики постотак сигурности. 

Да ли сте продавали ове тестове у Србији?

Не, Србија има тендере за снабдевање јавног сектора. Ми јавном сектору нисмо продали ни комад теста, јер нисмо могли уопште да учествујемо у снабдевању српског здравства. Информације о томе шта ми производимо постоје, преко Министарства здравља, Агенције за лекове, врло добро се зна чега има у земљи, али робу нисмо продавали јавном сектору, само приватном. Ми смо прилично касно направили други, антигенски тест. Генерално смо били против брзих тестова, то су скрининг тестови који нису релевантна ствар за неку дијагностику. У раном ковиду нисмо развијали брзе тестове из тог разлога, желели смо прави лабораторијски тест. Брзи тест је дошао касније из простог разлога што смо хтели да направимо нешто иновативно, нешто различито. Још се сви добро сећамо оног непријатног дела када се узимају брисеви. Желели смо да направимо неинвазивни тест и направили смо тест из пљувачке, што је веома тешко. Када смо направили тест из пљувачке, биле су још 24 фирме у целом свету које су га производиле. Наша идеја је била да ће овај тест бити добар за децу, за школе, за аеродроме, за места где пролази има много људи. Потом смо направили и класичан брис тест. 

Запослени у Институту НеоMедика врше анализу крви на уређају њихове производње названом NAISSA, у лабораторији у Нишу.

Ви сте развили и тест којим се утврђују ефекти вакцинације. Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о овом тесту, и где се он више продавао – овде или у иностранству?

Маркетинг је веома важан код сваке иновације – ко ће то препознати. Рецимо, ми смо, као компанија у Србији, били у доброј позицији јер је у Србији било скоро свих типова вакцина и то веома рано, па су нама били доступни узорци вакцинисаних људи. Ми смо на крају развили две врсте теста како бисмо се прилагодили свим вакцинама и направили смо тест за праћење, откривање, чак и за оне вакцине које су биле проблематичне, као што су кинеске Синофарм вакцине. Такав тип тестова се углавном продавао у Србији у приватном сектору, јер су људи желели себе сами да тестирају и виде да ли је вакцина успела или није. Захваљујући тим тестовима, врло смо јасно могли да видимо да ли је неко већ имао контакт са вирусом, да ли га је прележао а да не зна, па су тако и лекари могли да саветују пацијенте шта да раде и коју вакцину да приме. То је већ ствар едукације лекара, неко је те тестове препознао и користио, неко није.

Како изгледа рекламирање ваших производа, и да ли имате посебан тим који се тиме бави? 

Одлично питање, зато што немамо рекламу. Наша реклама је едукација: конгрес на који ћемо ићи, или сајам медицине. Код нас се стручни људи баве продајом, а онда наш тим даје додатни ниво знања, додатну едукацију. То иде веома споро.

Да ли планирате да појачате маркетинг у неком тренутку или сте генерално задовољни начином на који то сада функционише?

Ја сам оснивач фирме, нисам никад задовољан (смех). Нове технологије и дигитални маркетинг нам сада пружају могућности да ми дамо неку могућност едукације. У нашој бранши су реклама и маркетинг дефинисани законом. Ово о чему ја причам је едукација, и то је много бољи вид маркетинга, где можемо да пружимо стручној јавности нека сазнања која можда немају и која смо ми, кроз наша истраживања, дубље разрадили. Можемо и да пренесемо туђа истраживања наших тестова негде у свету, јер сваки тест који ми произведемо мора да се региструје у свакој држави света. Већина наших клијената одради клиничка испитивања, и доста тих података се нама врати, тако да ми имамо много информација о томе шта се где ради и неке интересантне ствари можемо да пренесемо даље. То је један вид маркетинга.

Колико је Србија отворена ка иновацијама? Ви сте дуго у овој бранши, већ 23 године, каква је ситуација сада?

Морам да кажем да је наш иновативни део боље прихваћен ван Србије него у Србији, много боље. Бренд НеоМедике у свету је много већи него овде. Сама та чињеница вам каже зашто је то тако. Код нас се тешко прихватају иновације домаћих фирми. Лакше ће се прихватити иновација пре свега компанија из западних земаља, а теже оне из средње развијених земаља, тако да ми то вероватно као нација више волимо да је Made in Germany или Made in USA и онда смо сигурнији. Да није било ковида, нас двоје сада не бисмо разговарали. Тешко да бисмо били препознати као иновативна фирма. Наше иновације су представљане по иностраним сајмовима: за Европу у Немачкој, за остатак света у Дубаију, где смо већ петнаестак година. Иновације крећу од тога, и наши људи када се врате са ових међународних сајмова кажу – па ми нисмо знали да ви то радите.

Мислите ли да има шансе да се то промени, да у ближој будућности Србија почне да прихвата домаће иновативне фирме попут ваше? 

Ово су почеци. Сада је држава то прихватила, па гради, рецимо, иновационе паркове и такве неке ствари, то јесте битно. Сектор медицине је слабо развијен у Србији у погледу броја фирми: нас произвођача има тридесетак, а од тога произвођача in vitro дијагностике веома мало. Тако да ми као индустрија нисмо препознати по количини новца који креирамо и доносимо, то је нешто по чему је познат ИТ сектор. Међутим, помаци се виде – ево, сада, ова конференција [Србија, земља науке, земља иновација]. Mинистарка Јелена Беговић је из наше бранше, и и те како је разумела оно што радимо када је долазила овде. Њен коментар је био: „Ја нисам знала да ово постоји у Србији.“ Ето, те комуникације раније није било, ово је сада сам почетак и нама много значи. 

подели