Nedavno je u Naučno-tehnološkom parku u Nišu prvi put održan Dan nauke i inovacija, i to u okviru projekta koji je pokrenulo Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija „Srbija, zemlja nauke, zemlja inovacija“. Tog dana, na Danu nauke bila je i niška kompanija NeoMedika, koja se bavi proizvodnjom IVD medicinskih uređaja, i koju je istog dana posetila i resorna ministarka dr Jelena Begović. Danas, pune dvadeset tri godine nakon osnivanja, ova kompanija zapošljava blizu stotinu ljudi, a svoje inovativne proizvode izvozi u oko osamdeset zemalja širom sveta, uključujući Rusiju, Egipat, Irak, Siriju, Keniju, Ugandu, Indiju, Čile, Peru, Ekvador, Filipine, Indoneziju, Vijetnam. U intervjuu za Centar za promociju nauke, njen osnivač i generalni direktor Saša Tričković govori o usponima i preprekama, teškim počecima, dobrim i lošim vremenima, testovima na koronavirus zahvaljujući kojima je domaća javnost čula za NeoMediku, ali i o tome da je Srbija napokon počela da se otvara ka domaćim inovacijama i kompanijama koje ih stvaraju.
NeoMedika postoji od 2000, dakle pune 23 godine. Kakvi su bili počeci i koliko je bilo teško održati se svih ovih godina?
Dve hiljadite su bile teške same po sebi zbog sankcija, a mi osnivamo firmu odmah iza bombardovanja 1999. To je bilo loše vreme za poslovanje. Startovali smo kao distributerska kompanija. Hteli smo da proizvodimo, ali smo najpre morali da dođemo do nekog kapitala, a to se desilo klasičnom trgovinom takođe u oblasti medicinskih sredstava, sve što radimo i danas. Prvu laboratoriju smo otvorili 2002. godine, i tada je počela prva proizvodnja. Prvi proizvodi su bili jednostavne mašinice poput miksera za krv i vodenih kupatila. Mislim da smo već dobili nagradu na Novosadskom sajmu za domaći proizvod baš iz oblasti medicine.
Ideja da se bavimo proizvodnjom došla je odatle što je tržištu falila oprema koja se prethodno proizvodila u Sloveniji i Hrvatskoj. To smo prvo proizvodili jer je tržište bilo gladno takvih stvari, nije bilo moguće nabaviti ih u Srbiji, jedino iz uvoza. Onda smo proizvodili bazične laboratorijske stvari poput sterilizatora, vodenih kupatila itd. Ideja je bila da mi proizvodimo elektroniku, da dizajn radimo ovde, a da lokalne radionice u Nišu, kojih je bilo dosta, za nas uslužno rade savijanje limova i takve stvari. Tako smo krenuli u proizvodnju, ali to nije funkcionisalo dobro jer nam dobavljači nisu bili pouzdani: menjali su cene posle svake narudžbine, menjali su kvalitet, jer nisu mogli da ga održe. Napravili smo mnogo proizvoda, ali još nije bilo moguće izvoziti iz zemlje. Podmirivali smo potrebe srpskog tržišta, jer je bazična laboratorijska oprema bila uslov za otvaranje bilo koje laboratorije.
Tako da ste u početku uglavnom prodavali laboratorijama iz Srbije?
Tako je. Pokušavali smo da idemo van zemlje, ali je išlo teško zbog širine portfolija koji nam je bio potreban. Na primer, ako smo napravili jedan model, bilo je potrebno da napravimo još tri modela koja nismo imali. Bilo nam je teško da to postignemo kako bismo zadovoljili inostrane kupce. Onda se rodila ideja da radimo nešto komplikovanije, da bude manje i specifičnije, da nema mnogo modela koji treba da se naprave, što je problem sa kojim smo se u tom trenutku suočavali. Počeli smo da radimo sitnije aparate, ali namenski, ili za testiranja, za virusologiju, imunologiju, poluautomatske ili automatske sisteme. Oni su već bili kompleksni i nije nam trebalo mnogo modela. Prva ideja za reagense i potrošni materijal došla je otprilike 2006, kada smo počeli da razvijamo uglavnom hematološke reagense. To je, u principu, bila dobra ideja: da imamo potrošni materijal i da imamo aparat na kome će se raditi. Naš cilj je bio da idemo van zemlje. Mislim da smo već 2010. imali sve sertifikate i dobili C znak, registrovali ga ovde, to je bio početak ALIMPS-a u Srbiji. U samom startu smo se borili da nas prepoznaju kao proizvođače kako bismo imali sve što je potrebno strancima. Hematološki „analajzer“ i njegovi prvi reagensi su 2010. bili registrovani za promet u Srbiji, što znači da su mogli da se izvoze za inostranstvo.
Čini se da ste do šire javnosti ipak dospeli tek tokom pandemije koronavirusa 2020, jer ste tada, između ostalog, razvili i domaći test na kovid-19. Ako se ne varam, on je razvijan tokom 2020. Koliko je vremena i resursa bilo potrebno da se jedan takav test proizvede i gde ste ga potom prodavali?
Tada je srpska javnost čula za NeoMediku i sve po čemu smo mi bili poznati, našoj javnosti nije bilo poznato. Kada je došao kovid, bilo je sasvim logično [da će se proizvoditi testovi], to je naše tlo, to je nešto čime se mi bavimo, hajde brzo da reagujemo. Siguran sam da bismo mi još brže razvili test, ali smo nekoliko meseci čekali dozvolu Ministarstva zdravlja. Pogoni su već bili registrovani za proizvodnju sličnih testova, ali, ako se sećate, kovid je bio prilično zatvorena stvar, zaključana od samog starta, i smatrali smo da treba da tražimo posebnu dozvolu od države da bismo se bavili time. Bez obzira na to, prilično smo brzo razvili test. Takvo je vreme bilo, poslovi su stali, bila je kriza, države su se zatvorile, i sve naše snage su bile fokusirane na kovid. Zato smo te testove brzo razvili. Inače, u normalnoj situaciji bi to trajalo duže. Imali smo dosta uzoraka, gde god se okrenete, mogli ste da dođete do pozitivnih na kovid, mnogo istraživanja je rađeno. Moram da kažem da smo u našoj centralnoj internoj laboratoriji bili negde na jedanaesthiljaditom redu uzoraka u eksel tabeli. Ponosni smo na to jer smo mogli da ispitamo dosta toga. Prvi test smo razvijali nekoliko meseci, to su bila antitela, nešto što nam je bilo najbliže. Mi smo uspeli da dokažemo da naš test može da predvidi tok bolesti i to je na Zapadu veoma lepo prihvaćeno. Prve klinike koje su radile bile su klinike u Londonu, koje su testirale svoje pacijente da bi videle da li će zaraženi virusom ići kući, ili će morati u bolnicu na respirator itd. Imali smo prilično veliki postotak sigurnosti.
Da li ste prodavali ove testove u Srbiji?
Ne, Srbija ima tendere za snabdevanje javnog sektora. Mi javnom sektoru nismo prodali ni komad testa, jer nismo mogli uopšte da učestvujemo u snabdevanju srpskog zdravstva. Informacije o tome šta mi proizvodimo postoje, preko Ministarstva zdravlja, Agencije za lekove, vrlo dobro se zna čega ima u zemlji, ali robu nismo prodavali javnom sektoru, samo privatnom. Mi smo prilično kasno napravili drugi, antigenski test. Generalno smo bili protiv brzih testova, to su skrining testovi koji nisu relevantna stvar za neku dijagnostiku. U ranom kovidu nismo razvijali brze testove iz tog razloga, želeli smo pravi laboratorijski test. Brzi test je došao kasnije iz prostog razloga što smo hteli da napravimo nešto inovativno, nešto različito. Još se svi dobro sećamo onog neprijatnog dela kada se uzimaju brisevi. Želeli smo da napravimo neinvazivni test i napravili smo test iz pljuvačke, što je veoma teško. Kada smo napravili test iz pljuvačke, bile su još 24 firme u celom svetu koje su ga proizvodile. Naša ideja je bila da će ovaj test biti dobar za decu, za škole, za aerodrome, za mesta gde prolazi ima mnogo ljudi. Potom smo napravili i klasičan bris test.
Vi ste razvili i test kojim se utvrđuju efekti vakcinacije. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o ovom testu, i gde se on više prodavao – ovde ili u inostranstvu?
Marketing je veoma važan kod svake inovacije – ko će to prepoznati. Recimo, mi smo, kao kompanija u Srbiji, bili u dobroj poziciji jer je u Srbiji bilo skoro svih tipova vakcina i to veoma rano, pa su nama bili dostupni uzorci vakcinisanih ljudi. Mi smo na kraju razvili dve vrste testa kako bismo se prilagodili svim vakcinama i napravili smo test za praćenje, otkrivanje, čak i za one vakcine koje su bile problematične, kao što su kineske Sinofarm vakcine. Takav tip testova se uglavnom prodavao u Srbiji u privatnom sektoru, jer su ljudi želeli sebe sami da testiraju i vide da li je vakcina uspela ili nije. Zahvaljujući tim testovima, vrlo smo jasno mogli da vidimo da li je neko već imao kontakt sa virusom, da li ga je preležao a da ne zna, pa su tako i lekari mogli da savetuju pacijente šta da rade i koju vakcinu da prime. To je već stvar edukacije lekara, neko je te testove prepoznao i koristio, neko nije.
Kako izgleda reklamiranje vaših proizvoda, i da li imate poseban tim koji se time bavi?
Odlično pitanje, zato što nemamo reklamu. Naša reklama je edukacija: kongres na koji ćemo ići, ili sajam medicine. Kod nas se stručni ljudi bave prodajom, a onda naš tim daje dodatni nivo znanja, dodatnu edukaciju. To ide veoma sporo.
Da li planirate da pojačate marketing u nekom trenutku ili ste generalno zadovoljni načinom na koji to sada funkcioniše?
Ja sam osnivač firme, nisam nikad zadovoljan (smeh). Nove tehnologije i digitalni marketing nam sada pružaju mogućnosti da mi damo neku mogućnost edukacije. U našoj branši su reklama i marketing definisani zakonom. Ovo o čemu ja pričam je edukacija, i to je mnogo bolji vid marketinga, gde možemo da pružimo stručnoj javnosti neka saznanja koja možda nemaju i koja smo mi, kroz naša istraživanja, dublje razradili. Možemo i da prenesemo tuđa istraživanja naših testova negde u svetu, jer svaki test koji mi proizvedemo mora da se registruje u svakoj državi sveta. Većina naših klijenata odradi klinička ispitivanja, i dosta tih podataka se nama vrati, tako da mi imamo mnogo informacija o tome šta se gde radi i neke interesantne stvari možemo da prenesemo dalje. To je jedan vid marketinga.
Koliko je Srbija otvorena ka inovacijama? Vi ste dugo u ovoj branši, već 23 godine, kakva je situacija sada?
Moram da kažem da je naš inovativni deo bolje prihvaćen van Srbije nego u Srbiji, mnogo bolje. Brend NeoMedike u svetu je mnogo veći nego ovde. Sama ta činjenica vam kaže zašto je to tako. Kod nas se teško prihvataju inovacije domaćih firmi. Lakše će se prihvatiti inovacija pre svega kompanija iz zapadnih zemalja, a teže one iz srednje razvijenih zemalja, tako da mi to verovatno kao nacija više volimo da je Made in Germany ili Made in USA i onda smo sigurniji. Da nije bilo kovida, nas dvoje sada ne bismo razgovarali. Teško da bismo bili prepoznati kao inovativna firma. Naše inovacije su predstavljane po inostranim sajmovima: za Evropu u Nemačkoj, za ostatak sveta u Dubaiju, gde smo već petnaestak godina. Inovacije kreću od toga, i naši ljudi kada se vrate sa ovih međunarodnih sajmova kažu – pa mi nismo znali da vi to radite.
Mislite li da ima šanse da se to promeni, da u bližoj budućnosti Srbija počne da prihvata domaće inovativne firme poput vaše?
Ovo su počeci. Sada je država to prihvatila, pa gradi, recimo, inovacione parkove i takve neke stvari, to jeste bitno. Sektor medicine je slabo razvijen u Srbiji u pogledu broja firmi: nas proizvođača ima tridesetak, a od toga proizvođača in vitro dijagnostike veoma malo. Tako da mi kao industrija nismo prepoznati po količini novca koji kreiramo i donosimo, to je nešto po čemu je poznat IT sektor. Međutim, pomaci se vide – evo, sada, ova konferencija [Srbija, zemlja nauke, zemlja inovacija]. Ministarka Jelena Begović je iz naše branše, i i te kako je razumela ono što radimo kada je dolazila ovde. Njen komentar je bio: „Ja nisam znala da ovo postoji u Srbiji.“ Eto, te komunikacije ranije nije bilo, ovo je sada sam početak i nama mnogo znači.