Др Босиљка Тасић је директорка Одсека за молекуларну генетику на Институту за науку мозга „Ален“ у Сијетлу у Сједињеним Америчким Државама. Ту је преко десет година: након завршених основних студија на Универзитету у Београду, доктората на Харварду и постдокторских студија на Стaнфорду, дошла је у Сијетл где се примарно бави изучавањем молекуларних својстава у појединачним ћелијама, и дефинисањем типова ћелија као основних градивних блокова кола у мозгу сисара. Средином јуна ове године, др Тасић боравиће у Београду, где ће говорити на БелБи конференцији (Belgrade Bioinformatics Conference), која се по други пут одржава у Београду, од 17. до 20. јуна. Пред београдску конференцију др Тасић говорила је за Центар за промоцију науке о свом ангажману на Институту „Ален“, студијама у Београду, школовању у Америци и поновном успостављању веза са колегама из Србије и региона.
Од 2011. године сте запослени на Институту за науку мозга „Ален“ (Allen Institute for Brain Science), где сте директорка Одсека за молекуларну генетику. Можете ли нам рећи нешто више о Институту, као и о послу којим се ви конкретно бавите?
Институт за науку мозга „Ален“ (Allen Institute for Brain Science) је основан у Сијетлу пре око 20 година филантропском донацијом Пола Алена, једног од суоснивача Мајкрософта. Идеја је била да Институт успостави своју позицију у неуронауци тако што ће урадити велики пројекат који индивидуалне универзитетске лабораторије не би могле да изведу, укључујући стандардизацију прикупљања података и анализе. На основу савета познатих неуронаучника, описивање експресије свих гена у мишјем мозгу, ген по ген, изабрано је за тај први велики пројекат. Ја тада нисам била на Институту, али сам добро познавала тај пројекат јер сам њихов веб-производ користила за своје истраживање током постдока – кад год бих била заинтересована за неки ген и где се преписује у мозгу, користила сам Allen Brain Atlas.
На Институту сам почела да радим 2011. Тада је он улазио у своју следећу десетогодишњу фазу и велико питање је било како систематски описати ћелије које чине нервни систем човека: колико различитих врста ћелија има у мозгу и како су организоване. Нове технологије су се појавиле и ја сам пробала да их прилагодим ћелијама нервног система миша, који је већ дуго времена један од главних модела организама сисара. Најбитније је било пронаћи технологију која може да измери много различитих особина у индивидуалним ћелијама и која може да обезбеди детаљне податке на основу којих можемо да класификујемо ћелије.
Метода која се показала довољно свеобухватна и скалабилна је секвенцирање РНК (рибонуклеинских киселина) индивидуалних ћелија (RNA sequencing). Та метода мери количину свих мРНК у ћелији. Замислите ви сада: мишји геном има око 30.000 гена, и за сваки ми измеримо колико се мРНА преписује из сваког гена за сваку ћелију. То је била научна фантастика када сам радила докторат! Ми смо 2016. применили ову методу на око 1500 ћелија мишјег мозга и пронашли да један одређени део мозга има око 100 ћелијских типова. Прошле године смо објавили рад у коме описујемо цео мишји мозак милионима окарактерисаних ћелија. Класификација ових ћелија је показала да мишји мозак има бар 5000 различитих типова ћелија и да је то вероватно доња граница.
Овај број је импресиван и застрашујући – сада треба схватити шта све те ћелије раде и како раде заједно да произведу све функције мозга од перцепције до свести. Ја сам се и током усавршавања бавила овим проблемом – како направити генетичка оруђа којим можемо да манипулишемо ћелијама у организму, и на Институту „Ален“ сам наставила да се бавим тиме. Тренутни велики пројекат на ком ради мој тим је прављење генетичких и вирусних оруђа која нам омогућавају да експериментално приступимо разним ћелијским типовима и да их мењамо, а у исто време посматрамо шта се дешава на нивоу индивидуалних ћелија, неуронских мрежа или читавог организма.
Основне студије биохемије завршили сте на Универзитету у Београду, након чега сте се усавршавали на Харварду и Станфорду. Можете ли нам рећи нешто више о вашем професионалном путу: како сте из Београда стигли до Харварда и Станфорда, а потом и до Института у Сијетлу?
У Београду сам завршила основне студије деведесетих година. Тешко време у Србији. Али одлазак на факултет, предавања, вежбе, колеге, то је било освежавајуће и интересантније него средња школа. Како су студије одмицале, многе моје колеге и ја смо размишљали куда даље. За науку и многе друге ствари у Србији тада није било пара. Све је указивало на Немачку, Канаду или Сједињене Америчке Државе. На крају је пут на америчке универзитете био најструктуриранији, било је јасно које тестове положити, како се пријавити. А неки од најбољих светских универзитета су баш у САД. Причам у множини јер смо у истој ситуацији били ја и неколико мојих колегиница и колега, и мој дечко, садашњи супруг, хемичар Гојко Лалић. Ми смо већ средином студија покушавали да прикупимо искуства рада напољу, преко организације за размену студената IAESTE, и програма за размену студената (Yugoslav Student Summer Program), који је организовао професор Миодраг Радуловачки на Универзитету Илиноис у Чикагу, а и самоиницијативно. Слали смо силне електронске поруке разним научницима по свету да нас приме преко лета у њихове лабораторије, да радимо два, три месеца. Тако сам ја отишла на Универзитет Северне Каролине у Чепл Хилу. То је много значило за пријаве на постдипломске у САД. Била сам одличан студент у Београду, али мислим да су ми много помогле препоруке из САД да будем примљена на постдипломске на Харвард.
На Харварду сам променила поље и уместо биохемије и одређивања структуре протеина, чиме сам мислила да се бавим током основних студија, придружила сам се лабораторији проф. Тома Манијатиса (Tom Maniatis) која се бави механизмима генске експресије. Радила сам на неким необичним генима који постоје само у кичмењацима и преписују се у нервном систему. Ту сам заволела неуронауку. После завршетка доктората на Харварду, желели смо да живимо у Сан Франциску, па смо мој супруг и ја изабрали Беркли и Станфорд за постдокторске студије. У биологији се процес добијања постдокторских студија најчешће одиграва директним договором професора и постдипломца. Ја сам интервјуисана у неколико лабораторија и придружила се лабораторији проф. Личен Луо (Liqun Luo), која се бави неуронауком на Стенфорду.
На „Алену“ сам од 2011. и отад радим са др Хонгкуи Зенг (Hongkui Zeng), која је данас директорка на овом институту. Та сарадња са њом је вероватно најпродуктивнији део моје каријере и наставља се дан-данас.
Студирали сте и усавршавали се и у Србији и у Америци. Каква су ваша искуства: колико се разликују студије на најбољим светским универзитетима, Харварду и Станфорду, од студија у Београду?
Искуства из ових институција су на различитим нивоима образовања. У Београду сам завршила основне студије и образовање које сам стекла на Хемијском факултету је одлично. Фокусирано на хемију, биохемију и биологију, а у оквиру тих области прилично свеобухватно, разноврсно и детаљно. Инсистирало се на разумевању принципа уз висока очекивања асистената и професора. Одлична припрема за некога ко хоће да се бави науком. Дипломски рад сам радила у лабораторији проф. Вукића Шошкића и то је било дивно искуство. Прави лабораторијски пројекат који није део обавезних вежби и током кога сам направила неке нове рекомбинантне бактеријске плазмиде. То је био тек први, благи укус научног истраживања, један малецки пројекат, али примерен дипломском раду и одличан увод у принципе извођења научних експеримената.
На Харварду сам радила докторат, а на Станфорду постдокторске студије. То су огромне институције, са средином и климом подешеном за научно истраживање, са великим бројем истраживача, где је образовање нераскидиво повезано са врхунским научним истраживањем. Очекивања за докторат су да ћете ићи и стићи негде где нико никада раније није ишао и испитати неку нову појаву, разумети неки нови механизам. Уз то долази један осећај интимности и привилегије познавања дела нашег универзума који нико до тада није видео! Невиђен осећај, један од најбољих у животу, за мене. Оно што је дивно на Харварду и Станфорду и другим врхунским научним институцијама је што су се ту скупили веома мотивисани, способни и посвећени људи са свих страна света са једним циљем – да се баве знањем и сазнавањем, а средина је организована тако да им то омогући. То укључује висока очекивања, али и велика материјална улагања и одлично обскрбљене лабораторије.
Овог јуна ћете говорити на БелБи конференцији у Београду, заједно са водећим домаћим и светским научницима из области. Колико често сарађујете са колегама из Србије и региона, и колико вам значи долазак на једну овакву конференцију?
У последњих неколико година имам нешто више интеракција са колегама из региона. Пре неколико година, др Селма Каназир са Биолошког Института „Синиша Станковић“ позвала ме је да држим пленарно предавање у Београду у оквиру регионалног окупљања ФЕНС-а (Federation of European Neuroscience Societies). То је било дивно, не само да сам упознала наше људе који се баве неуронаукама, него и многе из света који су дошли у Београд тим поводом. Током пандемије имала сам прилику да се дружим са нашим студентима кроз предавање за Српско друштво молекуларних биолога. То је било баш након што је Констракта победила на домаћем избору за Евровизију (по томе се сећам). Пре неколико година, постала сам саветник Истраживачко-развојног института за вештачку интелигенцију Србије (ИВИ). Др Дубравко Ћулибрк и др Зоран Кисачанин воде Институт који расте и напредује, и дивно је пратити тај напредак и бити макар мали део тога. Долазак на БелБи је одлична прилика са се упознам са колегама па да можда сарађујемо у будућности.
Овогодишња Београдска конференција о биоинформатици, БелБи (Belgrade Bioinformatics Conference), коју организује Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, одржаће се у хотелу Метропол Палас, од 17. до 20. јуна. Током четири дана, учесници ће имати прилику да присуствују великом броју радионица, дебата и презентација, као и да упознају неке од водећих светских стручњака на пољу биоинформатике. Осим др Босиљке Тасић, главни говорници на овогодишњој конференцији биће и проф. др Карлс Лалуеза Фокс (Универзитет Помпеу Фабра, Барселона), проф. др Андре Јуитерлинден (Медицински центар Еразмус, Ротердам, Холандија), проф. др Дезмонд Хајам (Универзитет у Единбургу, Единбург, Шкотска), др Фредерик Казалс (Национални институт за истраживање рачунарских наука и контроле, Рокенкор, Француска), проф. др Тијана Миленковић (Универзитет Нотр Дам, Лујзијана, САД), проф. др Владимир Пороиков (Институт за биомедицинску хемију, Русија, Москва) и др Кристоф Сенсен (Мађарски центар изврсности за молекуларну медицину, Сегедин, Мађарска). Овогодишња конференција ће се фокусирати на три велике теме: биолошки подаци, биомедицинска информатика, и теоријски приступи биоинформационим системима. Организатори најављују да ће се од ове године БелБи конференција одржавати сваке године, а њен главни циљ остаје подстицање контаката између научника – укључујући и млађе колеге – ради размене искустава и информација, као и повећање видљивости њиховог рада.