Dr Bosiljka Tasić je direktorka Odseka za molekularnu genetiku na Institutu za nauku mozga „Alen“ u Sijetlu u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu je preko deset godina: nakon završenih osnovnih studija na Univerzitetu u Beogradu, doktorata na Harvardu i postdoktorskih studija na Stanfordu, došla je u Sijetl gde se primarno bavi izučavanjem molekularnih svojstava u pojedinačnim ćelijama, i definisanjem tipova ćelija kao osnovnih gradivnih blokova kola u mozgu sisara. Sredinom juna ove godine, dr Tasić boraviće u Beogradu, gde će govoriti na BelBi konferenciji (Belgrade Bioinformatics Conference), koja se po drugi put održava u Beogradu, od 17. do 20. juna. Pred beogradsku konferenciju dr Tasić govorila je za Centar za promociju nauke o svom angažmanu na Institutu „Alen“, studijama u Beogradu, školovanju u Americi i ponovnom uspostavljanju veza sa kolegama iz Srbije i regiona.
Od 2011. godine ste zaposleni na Institutu za nauku mozga „Alen“ (Allen Institute for Brain Science), gde ste direktorka Odseka za molekularnu genetiku. Možete li nam reći nešto više o Institutu, kao i o poslu kojim se vi konkretno bavite?
Institut za nauku mozga „Alen“ (Allen Institute for Brain Science) je osnovan u Sijetlu pre oko 20 godina filantropskom donacijom Pola Alena, jednog od suosnivača Majkrosofta. Ideja je bila da Institut uspostavi svoju poziciju u neuronauci tako što će uraditi veliki projekat koji individualne univerzitetske laboratorije ne bi mogle da izvedu, uključujući standardizaciju prikupljanja podataka i analize. Na osnovu saveta poznatih neuronaučnika, opisivanje ekspresije svih gena u mišjem mozgu, gen po gen, izabrano je za taj prvi veliki projekat. Ja tada nisam bila na Institutu, ali sam dobro poznavala taj projekat jer sam njihov veb-proizvod koristila za svoje istraživanje tokom postdoka – kad god bih bila zainteresovana za neki gen i gde se prepisuje u mozgu, koristila sam Allen Brain Atlas.
Na Institutu sam počela da radim 2011. Tada je on ulazio u svoju sledeću desetogodišnju fazu i veliko pitanje je bilo kako sistematski opisati ćelije koje čine nervni sistem čoveka: koliko različitih vrsta ćelija ima u mozgu i kako su organizovane. Nove tehnologije su se pojavile i ja sam probala da ih prilagodim ćelijama nervnog sistema miša, koji je već dugo vremena jedan od glavnih modela organizama sisara. Najbitnije je bilo pronaći tehnologiju koja može da izmeri mnogo različitih osobina u individualnim ćelijama i koja može da obezbedi detaljne podatke na osnovu kojih možemo da klasifikujemo ćelije.
Metoda koja se pokazala dovoljno sveobuhvatna i skalabilna je sekvenciranje RNK (ribonukleinskih kiselina) individualnih ćelija (RNA sequencing). Ta metoda meri količinu svih mRNK u ćeliji. Zamislite vi sada: mišji genom ima oko 30.000 gena, i za svaki mi izmerimo koliko se mRNA prepisuje iz svakog gena za svaku ćeliju. To je bila naučna fantastika kada sam radila doktorat! Mi smo 2016. primenili ovu metodu na oko 1500 ćelija mišjeg mozga i pronašli da jedan određeni deo mozga ima oko 100 ćelijskih tipova. Prošle godine smo objavili rad u kome opisujemo ceo mišji mozak milionima okarakterisanih ćelija. Klasifikacija ovih ćelija je pokazala da mišji mozak ima bar 5000 različitih tipova ćelija i da je to verovatno donja granica.
Ovaj broj je impresivan i zastrašujući – sada treba shvatiti šta sve te ćelije rade i kako rade zajedno da proizvedu sve funkcije mozga od percepcije do svesti. Ja sam se i tokom usavršavanja bavila ovim problemom – kako napraviti genetička oruđa kojim možemo da manipulišemo ćelijama u organizmu, i na Institutu „Alen“ sam nastavila da se bavim time. Trenutni veliki projekat na kom radi moj tim je pravljenje genetičkih i virusnih oruđa koja nam omogućavaju da eksperimentalno pristupimo raznim ćelijskim tipovima i da ih menjamo, a u isto vreme posmatramo šta se dešava na nivou individualnih ćelija, neuronskih mreža ili čitavog organizma.
Osnovne studije biohemije završili ste na Univerzitetu u Beogradu, nakon čega ste se usavršavali na Harvardu i Stanfordu. Možete li nam reći nešto više o vašem profesionalnom putu: kako ste iz Beograda stigli do Harvarda i Stanforda, a potom i do Instituta u Sijetlu?
U Beogradu sam završila osnovne studije devedesetih godina. Teško vreme u Srbiji. Ali odlazak na fakultet, predavanja, vežbe, kolege, to je bilo osvežavajuće i interesantnije nego srednja škola. Kako su studije odmicale, mnoge moje kolege i ja smo razmišljali kuda dalje. Za nauku i mnoge druge stvari u Srbiji tada nije bilo para. Sve je ukazivalo na Nemačku, Kanadu ili Sjedinjene Američke Države. Na kraju je put na američke univerzitete bio najstrukturiraniji, bilo je jasno koje testove položiti, kako se prijaviti. A neki od najboljih svetskih univerziteta su baš u SAD. Pričam u množini jer smo u istoj situaciji bili ja i nekoliko mojih koleginica i kolega, i moj dečko, sadašnji suprug, hemičar Gojko Lalić. Mi smo već sredinom studija pokušavali da prikupimo iskustva rada napolju, preko organizacije za razmenu studenata IAESTE, i programa za razmenu studenata (Yugoslav Student Summer Program), koji je organizovao profesor Miodrag Radulovački na Univerzitetu Ilinois u Čikagu, a i samoinicijativno. Slali smo silne elektronske poruke raznim naučnicima po svetu da nas prime preko leta u njihove laboratorije, da radimo dva, tri meseca. Tako sam ja otišla na Univerzitet Severne Karoline u Čepl Hilu. To je mnogo značilo za prijave na postdiplomske u SAD. Bila sam odličan student u Beogradu, ali mislim da su mi mnogo pomogle preporuke iz SAD da budem primljena na postdiplomske na Harvard.
Na Harvardu sam promenila polje i umesto biohemije i određivanja strukture proteina, čime sam mislila da se bavim tokom osnovnih studija, pridružila sam se laboratoriji prof. Toma Manijatisa (Tom Maniatis) koja se bavi mehanizmima genske ekspresije. Radila sam na nekim neobičnim genima koji postoje samo u kičmenjacima i prepisuju se u nervnom sistemu. Tu sam zavolela neuronauku. Posle završetka doktorata na Harvardu, želeli smo da živimo u San Francisku, pa smo moj suprug i ja izabrali Berkli i Stanford za postdoktorske studije. U biologiji se proces dobijanja postdoktorskih studija najčešće odigrava direktnim dogovorom profesora i postdiplomca. Ja sam intervjuisana u nekoliko laboratorija i pridružila se laboratoriji prof. Ličen Luo (Liqun Luo), koja se bavi neuronaukom na Stenfordu.
Na „Alenu“ sam od 2011. i otad radim sa dr Hongkui Zeng (Hongkui Zeng), koja je danas direktorka na ovom institutu. Ta saradnja sa njom je verovatno najproduktivniji deo moje karijere i nastavlja se dan-danas.
Studirali ste i usavršavali se i u Srbiji i u Americi. Kakva su vaša iskustva: koliko se razlikuju studije na najboljim svetskim univerzitetima, Harvardu i Stanfordu, od studija u Beogradu?
Iskustva iz ovih institucija su na različitim nivoima obrazovanja. U Beogradu sam završila osnovne studije i obrazovanje koje sam stekla na Hemijskom fakultetu je odlično. Fokusirano na hemiju, biohemiju i biologiju, a u okviru tih oblasti prilično sveobuhvatno, raznovrsno i detaljno. Insistiralo se na razumevanju principa uz visoka očekivanja asistenata i profesora. Odlična priprema za nekoga ko hoće da se bavi naukom. Diplomski rad sam radila u laboratoriji prof. Vukića Šoškića i to je bilo divno iskustvo. Pravi laboratorijski projekat koji nije deo obaveznih vežbi i tokom koga sam napravila neke nove rekombinantne bakterijske plazmide. To je bio tek prvi, blagi ukus naučnog istraživanja, jedan malecki projekat, ali primeren diplomskom radu i odličan uvod u principe izvođenja naučnih eksperimenata.
Na Harvardu sam radila doktorat, a na Stanfordu postdoktorske studije. To su ogromne institucije, sa sredinom i klimom podešenom za naučno istraživanje, sa velikim brojem istraživača, gde je obrazovanje neraskidivo povezano sa vrhunskim naučnim istraživanjem. Očekivanja za doktorat su da ćete ići i stići negde gde niko nikada ranije nije išao i ispitati neku novu pojavu, razumeti neki novi mehanizam. Uz to dolazi jedan osećaj intimnosti i privilegije poznavanja dela našeg univerzuma koji niko do tada nije video! Neviđen osećaj, jedan od najboljih u životu, za mene. Ono što je divno na Harvardu i Stanfordu i drugim vrhunskim naučnim institucijama je što su se tu skupili veoma motivisani, sposobni i posvećeni ljudi sa svih strana sveta sa jednim ciljem – da se bave znanjem i saznavanjem, a sredina je organizovana tako da im to omogući. To uključuje visoka očekivanja, ali i velika materijalna ulaganja i odlično obskrbljene laboratorije.
Ovog juna ćete govoriti na BelBi konferenciji u Beogradu, zajedno sa vodećim domaćim i svetskim naučnicima iz oblasti. Koliko često sarađujete sa kolegama iz Srbije i regiona, i koliko vam znači dolazak na jednu ovakvu konferenciju?
U poslednjih nekoliko godina imam nešto više interakcija sa kolegama iz regiona. Pre nekoliko godina, dr Selma Kanazir sa Biološkog Instituta „Siniša Stanković“ pozvala me je da držim plenarno predavanje u Beogradu u okviru regionalnog okupljanja FENS-a (Federation of European Neuroscience Societies). To je bilo divno, ne samo da sam upoznala naše ljude koji se bave neuronaukama, nego i mnoge iz sveta koji su došli u Beograd tim povodom. Tokom pandemije imala sam priliku da se družim sa našim studentima kroz predavanje za Srpsko društvo molekularnih biologa. To je bilo baš nakon što je Konstrakta pobedila na domaćem izboru za Evroviziju (po tome se sećam). Pre nekoliko godina, postala sam savetnik Istraživačko-razvojnog instituta za veštačku inteligenciju Srbije (IVI). Dr Dubravko Ćulibrk i dr Zoran Kisačanin vode Institut koji raste i napreduje, i divno je pratiti taj napredak i biti makar mali deo toga. Dolazak na BelBi je odlična prilika sa se upoznam sa kolegama pa da možda sarađujemo u budućnosti.
Ovogodišnja Beogradska konferencija o bioinformatici, BelBi (Belgrade Bioinformatics Conference), koju organizuje Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, održaće se u hotelu Metropol Palas, od 17. do 20. juna. Tokom četiri dana, učesnici će imati priliku da prisustvuju velikom broju radionica, debata i prezentacija, kao i da upoznaju neke od vodećih svetskih stručnjaka na polju bioinformatike. Osim dr Bosiljke Tasić, glavni govornici na ovogodišnjoj konferenciji biće i prof. dr Karls Lalueza Foks (Univerzitet Pompeu Fabra, Barselona), prof. dr Andre Juiterlinden (Medicinski centar Erazmus, Roterdam, Holandija), prof. dr Dezmond Hajam (Univerzitet u Edinburgu, Edinburg, Škotska), dr Frederik Kazals (Nacionalni institut za istraživanje računarskih nauka i kontrole, Rokenkor, Francuska), prof. dr Tijana Milenković (Univerzitet Notr Dam, Lujzijana, SAD), prof. dr Vladimir Poroikov (Institut za biomedicinsku hemiju, Rusija, Moskva) i dr Kristof Sensen (Mađarski centar izvrsnosti za molekularnu medicinu, Segedin, Mađarska). Ovogodišnja konferencija će se fokusirati na tri velike teme: biološki podaci, biomedicinska informatika, i teorijski pristupi bioinformacionim sistemima. Organizatori najavljuju da će se od ove godine BelBi konferencija održavati svake godine, a njen glavni cilj ostaje podsticanje kontakata između naučnika – uključujući i mlađe kolege – radi razmene iskustava i informacija, kao i povećanje vidljivosti njihovog rada.