„Музика је код за разговор са свемиром. Данас људи праве комплексне компјутерске програме, њима шаљу летелице у космос… мене та технологија плаши и одушевљава у исто време. Али, музика… музика је јединствен начин да разумемо свемир, јер је она, као и свемир, у свима нама!“ Овако је своје ванвременско стваралаштво у једном од ретких интервјуа описао Вангелис. Недавно преминули великан савремене музике био је и пионир у креирању тематских албума који су имали циљ да музиком опишу комплексност космоса, научне свемирске мисије и будућности човечанства. У време када је Вангелис почињао своју инструменталну каријеру, човек је већ био крочио на Месец, возио ровера по његовој површини, са које је у специјалним капсулама допремио више стотина килограма важних геолошких узорака који се и данас анализирају. Тих година су објављивани и пионирски радови о објектима који ће каснијих деценија привлачити велику пажњу научника, попут пулсара, квазара и интерагујућих галаксија. Ипак, друга половина седамдесетих година 20. века тек је најављивала велике продоре у освајању дубоког свемира, почевши од нашег Сунчевог система па све до најдаљих кутака универзума.
Паралелно са ерупцијом нових научних сазнања у астрономији, јавила се потреба да се човечанству објасни њихов значај. И док су Карл Саган и Ен Драјан у предграђу Њујорка писали сценарио за серију Космос, Вангелис се из Атине преселио у Лондон. Након неколико предивних музичких албума које је написао за документарце о животињама емитованим на француској телевизији, Вангелис је усмерио своје стваралаштво ка футуристичким и свемирским темама, као и односу човека и свемира.
ALBEDO 0.39
Све је почело са изградњом својеврсне креативне оазе, музичког студија по имену Немо у Лондону. Први албум који је у том студију Вангелис створио назвао је Albedo 0.39. И заиста, многи ће се запитати шта би могли да означавају ова необична реч и број који је прати? У астрономији, албедо планете је удео светлости који неко небеско тело рефлектује са своје површине. Примера ради, до наше планете најјаче светлосно зрачење долази са матичне звезде, Сунца. Хипотетички говорећи, уколико би планета Земља апсорбовала сву Cунчеву светлост, ништа од те светлости не би било рефлектовано у околни свемир, и албедо би био једнак нули (овај феномен је у физици познат као „апсолутно црно тело“). Супротно томе, планета која би одбијала сву светлост са своје површине имала би албедо једнак јединици. Тих седамдесетих година, када је тихи и јавности неухватљиви грчки виртуоз на клавијатурама дошао у Лондон, астрономска мерења су сугерисала да албедо Земље износи 0,39. Отуда и назив овог Вангелисовог албума. Данашња, много прецизнија мерења са америчког сателита Suomi, показала су да је Земљин просечни албедо знатно мањи, те да износи 0,3. Поред просечног албеда, сателити су помогли научницима да закључе и да је наша планета временом постала „тамнија“, те да рефлектује све мање светлости услед комбинације више ефеката, пре свега глобалног загревања и климатских промена. Вангелисов Albedo 0.39 отворио је и нови прозор за научну астрономску заједницу која је имала велики проблем како да ефикасно комуницира надолазеће револуционарне свемирске мисије широј популацији. Неке од тих мисија биле су лансирања ултраљубичастих и инфрацрвених свемирских телескопа, прва европска мисија на комету, нова етапа у истраживању далеког свемира, али и слање у отворени свемир популарних летилица Војаџер, које се тренутно крећу у међузвезданом простору ка свом коначном изласку из Сунчевог система. Albedo 0.39 поставио је и музичке оквире за још неколико познатих астрономских појмова. Тако Mare Tranquillitatis у једној елегичној, краткој форми, описује славни кратер на Месецу, прву територију изван наше планете на коју је човек крочио. Мотив „мора тишина“, као и Вангелисова опчињеност планетарним геолошким структурама на телима Сунчевог система, снажно ће утицати и на неке његове касније радове.
У нумери Main Sequence, која се често појављивала на многим телевизијским шпицама, Вангелисова музика осликава назив за низ звезда распоређених на основу њихових физичких особина. У звезданој астрономији је појам main sequence део једне шире категоризације познате под називом Херцшпрунг-Раселов дијаграм (скраћено ХР дијаграм). Име је изведено комбиновањем презимена научника који су први конструисали ову врсту дијагностике звезда. ХР дијаграм заправо квантификује однос између апсолутних магнитуда, боје и температуре звезда. Данас је усвојена парадигма да је сценарио еволуције неке звезде превасходно условљен њеном иницијалном масом. Звезда пролази кроз више еволутивних фаза, од којих је за сваку типична промена у сјајности (луминозности) и температури. Управо ХР дијаграм помаже да се визуелно прикаже позиција звезда на том еволутивном путу, помажући научницима да провере теорије о развоју и окончању живота различитих звезданих популација. Доминантна популација звезда је она која је најбројнија и која формира тзв. Главни низ (main sequence) на којем се налази и наше Сунце. Међутим, постоје и многе звездане популације које одступају од главног низа. Примера ради, бели патуљци су позната група звезда коју карактеришу веома густа структура материје и слаба сјајност, што утиче да се они налазе далеко испод главног низа. Насупрот њима, познате су и звезде-џинови, које имају масу десетак пута већу од Сунца, али чија сјајност надмашује Сунчеву и до 1000 пута! Због тога се звезде-џинови (на пр. црвени суперџинови, попут Бетелгејза) налазе знатно изнад главног низа. Вангелисова музика у нумери Main Sequence хитро се трансформише из питомих у апокалиптичне ритмове, скачући из готово монотоних у хаотичне амбијенте, баш као и еволуција звезда у универзуму.
САГАНОВ „КОСМОС“
Недуго након што је Вангелис започео музичку револуцију у електронској музици, избацујући сваке године по једно ремек-дело инспирисано свемирским темама и будућношћу човечанства, догодила се још једна револуција – у популаризацији науке. Амерички астроном и научни комуникатор Карл Саган је у Пи-Би-Есовом серијалу Cosmos: A Personal Voyage у домове милиона људи унео нека од највећих отворених питања астрономске науке. Стваралачка кула Вангелиса и Сагана начињена је на заједничком темељу, свемиру, те стога не чуди како је Саган управо Вангелисову музику изабрао за насловну тему свог серијала. Преплитање нежних клавирских деоница са пулсирајућим тоновима драматичних заплета, савршено је осликавало незаборавне приче настале у колаборацији Сагана са Ен Драјан и Стивеном Сотером. Многи аналитичари и музички критичари назначили су да је успех Сагановог „Космоса“ дошао и због избора музике, при чему је сам Саган рекао да постоји само неколико особа на планети које знају да пренесу драматику свемира на човеку доступан медиј, те да је Вангелис један од њих. Поред насловне нумере, још неке Вангелисове композиције уткане су у Саганов пројекат. Пре свега, ту је Pulstar, динамична и виртуозна музичка прича о пулсарима, снажно намагнетисаним ротирајућим неутронским звездама. Пулсирајуће изворе радио-зрачења открила је крајем шездесетих година прошлог века Џослин Бел-Барнел, током рада на својој докторској тези на Кембриџу. Од тада до данас астрономи су идентификовали и анализирали велики број пулсара, а прва планета изван нашег Сунчевог система откривена је управо око једног пулсара. Увек актуелним темама, комуникацијом са световима изван Земље и опасности да човек уништи своју матичну планету, Вангелис ће се враћати неколико пута и на доцнијим албумима – неки од знаменитијих примера су Intergalactic Radio Station са албума Direct, као и славна Memories of Green, једна од најупечатљивијих филмских тема из такође култног филма Blade Runner.
Вангелисова машта и изванредна антиципација разних природних феномена, од којих су неки тек недавно научно потврђени, огледа се најбоље на примеру композиције Metallic Rain. По многима једна од најлепших електронских мелодија из друге половине осамдесетих година 20. века комуницира са слушаоцима композиторово виђење ноћне кише на далеким и узаврелим планетама. Иако настала давне 1988. године, ова тема се недавно актуелизовала након великог открића да је на вансоларној планети WASP-076b, удаљеној од нас 650 светлосних година, заиста могућа појава металних киша. Наиме, планета WASP-076b изложена је изузетно високом звезданом зрачењу, што резултира дневном температуром од преко 2000 степени Целзијуса. Научници су након многих анализа закључили да тако екстремним условима велика количина метала (на пример, гвожђа) испарава, стварајући егзопланетарну „металну кишу“.
ANTARCTICA
Две године након премијерног приказивања серијала Cosmos: A Personal Voyage, Вангелис је радио музику за филм мало познатог јапанског редитеља Курахаре. Иако је филм Antarctica био мотивисан истинитом сагом о спасавању научника са истраживачке станице на Јужном полу, као и једном од најдирљивијих прича о верности човека и пса, Вангелисова музика за овај јапански класик наводи на много шире разумевање мотива пријатељства и преживљавања у пустим, изолованим пределима каквих је космос препун. Најјужнији континент на нашој планети данас представља важну стратешку тачку за многа астрономска посматрања. Почевши од пројекта BICEP, који је за циљ имао да мапира микроталасно зрачење свемира, па до балон-телескопа BLAST, који је мерио стопу формирања звезда милиона галаксија у свемиру, Антарктик се испоставио као идеална територија за истраживање далеког свемира. То се, пре свега, односи на истраживање термалног зрачења масивних галаксија, последица интеракције густог, хладног гаса и великих честица прашине у њима. Један од најважнијих инструмената на Земљи који се и даље користи у сврхе истраживања термалног зрачења свемира је и велика антена пречника десет метара, названа South Pole Telescope, инсталирана у самом срцу Јужног пола. Помоћу ове антене можемо да региструјемо космичке сигнале (зрачење) далеко изван граница наших ограничених чула и стандардних, оптичких телескопа. Занимљиво, убрзо након завршетка рада на музици за Курахарин филм, Вангелис је објавио музички пројекат Invisible Connections, на чијем омоту доминира управо термална слика људских тела. Друга снажна веза белине залеђених боја Антарктика и астрономије огледа се у ономе што је Вангелис назвао „очување сећања“. Наиме, Јужни пол је због своје геологије и климе идеална територија за тражење и сакупљање метеорита, свемирских стена које носе важну информацију о раним стадијумима настанка структура у Сунчевом систему, те служе као својеврсни „архиватори свемирске прошлости“. До данас је пронађено око 45.000 метеорита на Антарктику, а планетарни геолози верују да више од 200.000 метеорита тек треба да буде пронађено у блиској будућности коришћењем софистицираних сателитских метода.
МУЗИКА ЗА ВЕЛИКЕ МИСИЈЕ НАСА И Е СА
Вангелисова непресушна жеља да геометрију свемира преточи у земаљску музику довела је до његове прве сарадње са америчком свемирском агенцијом НАСА. Године 1993. завршио је рад на компоновању албума за мисију 2001 Mars Odyssey. Албум под називом Mythodea: Music for NASA Mission два пута је свиран уживо, а сам Вангелис је албум прокоментарисао као својеврсну оду вечном трагању за коренима човековог постојања у свемиру, како са научног тако и са филозофског аспекта. Орбитер 2001 Mars Odyssey лансиран је 7. априла 2001. године, и успешно је ушао у Марсову орбиту шест месеци касније. Од тада, па све до данас, 2001 Mars Odyssey непрекидно шаље на Земљу научне информације о Марсовој атмосфери, планетарној геологији, поларним капама, као и мапирању водоника испод Марсове површине. Ова летелица је најдужа активна мисија на Марсу, а служи и као комуникациони релеј са, такође, још активним ровером Curiosity, ланисараним 2011. године.
Неочекиван сусрет који је Вангелиса мотивисао на стварање наредног албума за свемирске мисије, одиграо се 2004. године. Један од његових фанова, холандски физичар и астронаут Ерно Куијпер је контактирао Вангелиса директно преко линка Међународне свемирске станице. У дугом разговору који се водио на тему музике, свемира, филозофије („…и свега осталог“), Вангелис је био чврсто мотивисан да направи још један тематски албум за надолазећу кометарну мисију. Наиме, Европска свемирска агенција ЕСА је 2004. године започела једну од својих амбициознијих свемирских епопеја – мисију Rosetta. Мисија је имала два велика циља: први, да из непосредне близине анализира комету 67P/Churyumov–Gerasimenko у њеном кретању ка унутрашњости Сунчевог система; и други, да на комету, величине 4,1 x 4,3 km, постави робот-лендер Philae, који би на лицу места истраживао композицију овог малог небеског тела сачињеног од прашине и леда. Вангелис је био толико одушевљен мисијом, да је додатно компоновао неколико тема у знак захвалности свим научницима на свету који су мисију Rosetta учинили могућом. Албум који је носио исти назив као и ЕСА мисија, објављен је 2016. године и одмах је овенчан многобројним наградама и похвалама, и музичке критике и астрономске научне заједнице.
Мисија Rosetta донела је прегршт важних резултата истраживања, али и оставила велики залог будућим генерацијама научника и научница, јер ће бројни радови тек бити објављени наредних година и деценија. Једно од знаменитих открића мисије је велика разлика у изотопском потпису водене паре (измереном уделу изотопа деутеријума у водонику) у односу на онај који је измерен на Земљи. Другим речима, научници су закључили да је мало вероватно да је вода на нашој планети дошла након судара са кометом попут 67P/Churyumov–Gerasimenko. Један од спектакуларних снимака инструмента ОСИРИС са Rosetta-е је и директан увид у прашинасти прекривач површине комете, као и визуелизација космичких зрака који је константно бомбардују. Лендер Philae је слетео на тело комете, и иако је имао велике проблеме при слетању, успео је да пошаље вредне податке о њеној структури. Мисија Rosetta окончана је у септембру 2016. године спектакуларним сударом летелице са кометом. Непосредно након што се снажно зарила у тело комете, Rosetta је ка Земљи послала своје последње снимке.
Свој финални албум из 2021. године Вангелис је написао за свемирску мисију Juno, чији је реализатор НАСА. Свемирска летелица Juno (названа по истоименој богињи из римске митологије) тренутно се налази у орбити Јупитера где сакупља податке о планетском магнетном и гравитационом пољу, термалном зрачењу насталом у дубоким слојевима Јупитерове атмосфере, као и о односу водоника и кисеоника на планети. Осетљиви инструменти мисије Juno направљени су да пруже поуздане доказе о начину на који је настала највећа планета нашег Сунчевог система, као и да завире у густе облаке прашине и гаса Јупитерове атмосфере. Овај научни циљ је овековечен у једној од најефектнијих композиција са Вангелисовог албума – The Jupiter Vail of Clouds.
Вангелис није доживео да види окончање свих етапа мисије Juno које је, Оскаром овенчан композитор, верно озвучио у свом последњем стваралачком тријумфу. У једном од последњих разговора за портал Европске свемирске агенције рекао је: „Морамо да будемо храбри ако желимо да истражимо непознато. Због тога ме свемирске мисије толико одушевљавају. Моја музика је покушај да међу људима на Земљи појачам осећај важности оног што научници раде, а то је откривање свемира и обогаћивање знања. Скромно мислим да је то једини начин да наша планета има безбедну будућност.“
Овај текст је објављен у склопу колумне Орбитирање у 29. броју часописа Елементи.
Дарко Доневски је стипендиста италијанске владе у области космологије, у оквиру пројекта „Прашина у раном свемиру“. Докторирао је 2018. на Универзитету Aix-Marseille, у Француској, са темом „Еволуција далеких галаксија“. Као стипендиста, боравио је на институтима у Лајдену (Холандија) и Тулузу (Француска). Основне студије завршио је на Универзитету у Новом Саду. Стални је сарадник часописа Елементи.