„Muzika je kod za razgovor sa svemirom. Danas ljudi prave kompleksne kompjuterske programe, njima šalju letelice u kosmos… mene ta tehnologija plaši i oduševljava u isto vreme. Ali, muzika… muzika je jedinstven način da razumemo svemir, jer je ona, kao i svemir, u svima nama!“ Ovako je svoje vanvremensko stvaralaštvo u jednom od retkih intervjua opisao Vangelis. Nedavno preminuli velikan savremene muzike bio je i pionir u kreiranju tematskih albuma koji su imali cilj da muzikom opišu kompleksnost kosmosa, naučne svemirske misije i budućnosti čovečanstva. U vreme kada je Vangelis počinjao svoju instrumentalnu karijeru, čovek je već bio kročio na Mesec, vozio rovera po njegovoj površini, sa koje je u specijalnim kapsulama dopremio više stotina kilograma važnih geoloških uzoraka koji se i danas analiziraju. Tih godina su objavljivani i pionirski radovi o objektima koji će kasnijih decenija privlačiti veliku pažnju naučnika, poput pulsara, kvazara i interagujućih galaksija. Ipak, druga polovina sedamdesetih godina 20. veka tek je najavljivala velike prodore u osvajanju dubokog svemira, počevši od našeg Sunčevog sistema pa sve do najdaljih kutaka univerzuma.
Paralelno sa erupcijom novih naučnih saznanja u astronomiji, javila se potreba da se čovečanstvu objasni njihov značaj. I dok su Karl Sagan i En Drajan u predgrađu Njujorka pisali scenario za seriju Kosmos, Vangelis se iz Atine preselio u London. Nakon nekoliko predivnih muzičkih albuma koje je napisao za dokumentarce o životinjama emitovanim na francuskoj televiziji, Vangelis je usmerio svoje stvaralaštvo ka futurističkim i svemirskim temama, kao i odnosu čoveka i svemira.
ALBEDO 0.39
Sve je počelo sa izgradnjom svojevrsne kreativne oaze, muzičkog studija po imenu Nemo u Londonu. Prvi album koji je u tom studiju Vangelis stvorio nazvao je Albedo 0.39. I zaista, mnogi će se zapitati šta bi mogli da označavaju ova neobična reč i broj koji je prati? U astronomiji, albedo planete je udeo svetlosti koji neko nebesko telo reflektuje sa svoje površine. Primera radi, do naše planete najjače svetlosno zračenje dolazi sa matične zvezde, Sunca. Hipotetički govoreći, ukoliko bi planeta Zemlja apsorbovala svu Cunčevu svetlost, ništa od te svetlosti ne bi bilo reflektovano u okolni svemir, i albedo bi bio jednak nuli (ovaj fenomen je u fizici poznat kao „apsolutno crno telo“). Suprotno tome, planeta koja bi odbijala svu svetlost sa svoje površine imala bi albedo jednak jedinici. Tih sedamdesetih godina, kada je tihi i javnosti neuhvatljivi grčki virtuoz na klavijaturama došao u London, astronomska merenja su sugerisala da albedo Zemlje iznosi 0,39. Otuda i naziv ovog Vangelisovog albuma. Današnja, mnogo preciznija merenja sa američkog satelita Suomi, pokazala su da je Zemljin prosečni albedo znatno manji, te da iznosi 0,3. Pored prosečnog albeda, sateliti su pomogli naučnicima da zaključe i da je naša planeta vremenom postala „tamnija“, te da reflektuje sve manje svetlosti usled kombinacije više efekata, pre svega globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Vangelisov Albedo 0.39 otvorio je i novi prozor za naučnu astronomsku zajednicu koja je imala veliki problem kako da efikasno komunicira nadolazeće revolucionarne svemirske misije široj populaciji. Neke od tih misija bile su lansiranja ultraljubičastih i infracrvenih svemirskih teleskopa, prva evropska misija na kometu, nova etapa u istraživanju dalekog svemira, ali i slanje u otvoreni svemir popularnih letilica Vojadžer, koje se trenutno kreću u međuzvezdanom prostoru ka svom konačnom izlasku iz Sunčevog sistema. Albedo 0.39 postavio je i muzičke okvire za još nekoliko poznatih astronomskih pojmova. Tako Mare Tranquillitatis u jednoj elegičnoj, kratkoj formi, opisuje slavni krater na Mesecu, prvu teritoriju izvan naše planete na koju je čovek kročio. Motiv „mora tišina“, kao i Vangelisova opčinjenost planetarnim geološkim strukturama na telima Sunčevog sistema, snažno će uticati i na neke njegove kasnije radove.
U numeri Main Sequence, koja se često pojavljivala na mnogim televizijskim špicama, Vangelisova muzika oslikava naziv za niz zvezda raspoređenih na osnovu njihovih fizičkih osobina. U zvezdanoj astronomiji je pojam main sequence deo jedne šire kategorizacije poznate pod nazivom Hercšprung-Raselov dijagram (skraćeno HR dijagram). Ime je izvedeno kombinovanjem prezimena naučnika koji su prvi konstruisali ovu vrstu dijagnostike zvezda. HR dijagram zapravo kvantifikuje odnos između apsolutnih magnituda, boje i temperature zvezda. Danas je usvojena paradigma da je scenario evolucije neke zvezde prevashodno uslovljen njenom inicijalnom masom. Zvezda prolazi kroz više evolutivnih faza, od kojih je za svaku tipična promena u sjajnosti (luminoznosti) i temperaturi. Upravo HR dijagram pomaže da se vizuelno prikaže pozicija zvezda na tom evolutivnom putu, pomažući naučnicima da provere teorije o razvoju i okončanju života različitih zvezdanih populacija. Dominantna populacija zvezda je ona koja je najbrojnija i koja formira tzv. Glavni niz (main sequence) na kojem se nalazi i naše Sunce. Međutim, postoje i mnoge zvezdane populacije koje odstupaju od glavnog niza. Primera radi, beli patuljci su poznata grupa zvezda koju karakterišu veoma gusta struktura materije i slaba sjajnost, što utiče da se oni nalaze daleko ispod glavnog niza. Nasuprot njima, poznate su i zvezde-džinovi, koje imaju masu desetak puta veću od Sunca, ali čija sjajnost nadmašuje Sunčevu i do 1000 puta! Zbog toga se zvezde-džinovi (na pr. crveni superdžinovi, poput Betelgejza) nalaze znatno iznad glavnog niza. Vangelisova muzika u numeri Main Sequence hitro se transformiše iz pitomih u apokaliptične ritmove, skačući iz gotovo monotonih u haotične ambijente, baš kao i evolucija zvezda u univerzumu.
SAGANOV „KOSMOS“
Nedugo nakon što je Vangelis započeo muzičku revoluciju u elektronskoj muzici, izbacujući svake godine po jedno remek-delo inspirisano svemirskim temama i budućnošću čovečanstva, dogodila se još jedna revolucija – u popularizaciji nauke. Američki astronom i naučni komunikator Karl Sagan je u Pi-Bi-Esovom serijalu Cosmos: A Personal Voyage u domove miliona ljudi uneo neka od najvećih otvorenih pitanja astronomske nauke. Stvaralačka kula Vangelisa i Sagana načinjena je na zajedničkom temelju, svemiru, te stoga ne čudi kako je Sagan upravo Vangelisovu muziku izabrao za naslovnu temu svog serijala. Preplitanje nežnih klavirskih deonica sa pulsirajućim tonovima dramatičnih zapleta, savršeno je oslikavalo nezaboravne priče nastale u kolaboraciji Sagana sa En Drajan i Stivenom Soterom. Mnogi analitičari i muzički kritičari naznačili su da je uspeh Saganovog „Kosmosa“ došao i zbog izbora muzike, pri čemu je sam Sagan rekao da postoji samo nekoliko osoba na planeti koje znaju da prenesu dramatiku svemira na čoveku dostupan medij, te da je Vangelis jedan od njih. Pored naslovne numere, još neke Vangelisove kompozicije utkane su u Saganov projekat. Pre svega, tu je Pulstar, dinamična i virtuozna muzička priča o pulsarima, snažno namagnetisanim rotirajućim neutronskim zvezdama. Pulsirajuće izvore radio-zračenja otkrila je krajem šezdesetih godina prošlog veka Džoslin Bel-Barnel, tokom rada na svojoj doktorskoj tezi na Kembridžu. Od tada do danas astronomi su identifikovali i analizirali veliki broj pulsara, a prva planeta izvan našeg Sunčevog sistema otkrivena je upravo oko jednog pulsara. Uvek aktuelnim temama, komunikacijom sa svetovima izvan Zemlje i opasnosti da čovek uništi svoju matičnu planetu, Vangelis će se vraćati nekoliko puta i na docnijim albumima – neki od znamenitijih primera su Intergalactic Radio Station sa albuma Direct, kao i slavna Memories of Green, jedna od najupečatljivijih filmskih tema iz takođe kultnog filma Blade Runner.
Vangelisova mašta i izvanredna anticipacija raznih prirodnih fenomena, od kojih su neki tek nedavno naučno potvrđeni, ogleda se najbolje na primeru kompozicije Metallic Rain. Po mnogima jedna od najlepših elektronskih melodija iz druge polovine osamdesetih godina 20. veka komunicira sa slušaocima kompozitorovo viđenje noćne kiše na dalekim i uzavrelim planetama. Iako nastala davne 1988. godine, ova tema se nedavno aktuelizovala nakon velikog otkrića da je na vansolarnoj planeti WASP-076b, udaljenoj od nas 650 svetlosnih godina, zaista moguća pojava metalnih kiša. Naime, planeta WASP-076b izložena je izuzetno visokom zvezdanom zračenju, što rezultira dnevnom temperaturom od preko 2000 stepeni Celzijusa. Naučnici su nakon mnogih analiza zaključili da tako ekstremnim uslovima velika količina metala (na primer, gvožđa) isparava, stvarajući egzoplanetarnu „metalnu kišu“.
ANTARCTICA
Dve godine nakon premijernog prikazivanja serijala Cosmos: A Personal Voyage, Vangelis je radio muziku za film malo poznatog japanskog reditelja Kurahare. Iako je film Antarctica bio motivisan istinitom sagom o spasavanju naučnika sa istraživačke stanice na Južnom polu, kao i jednom od najdirljivijih priča o vernosti čoveka i psa, Vangelisova muzika za ovaj japanski klasik navodi na mnogo šire razumevanje motiva prijateljstva i preživljavanja u pustim, izolovanim predelima kakvih je kosmos prepun. Najjužniji kontinent na našoj planeti danas predstavlja važnu stratešku tačku za mnoga astronomska posmatranja. Počevši od projekta BICEP, koji je za cilj imao da mapira mikrotalasno zračenje svemira, pa do balon-teleskopa BLAST, koji je merio stopu formiranja zvezda miliona galaksija u svemiru, Antarktik se ispostavio kao idealna teritorija za istraživanje dalekog svemira. To se, pre svega, odnosi na istraživanje termalnog zračenja masivnih galaksija, posledica interakcije gustog, hladnog gasa i velikih čestica prašine u njima. Jedan od najvažnijih instrumenata na Zemlji koji se i dalje koristi u svrhe istraživanja termalnog zračenja svemira je i velika antena prečnika deset metara, nazvana South Pole Telescope, instalirana u samom srcu Južnog pola. Pomoću ove antene možemo da registrujemo kosmičke signale (zračenje) daleko izvan granica naših ograničenih čula i standardnih, optičkih teleskopa. Zanimljivo, ubrzo nakon završetka rada na muzici za Kuraharin film, Vangelis je objavio muzički projekat Invisible Connections, na čijem omotu dominira upravo termalna slika ljudskih tela. Druga snažna veza beline zaleđenih boja Antarktika i astronomije ogleda se u onome što je Vangelis nazvao „očuvanje sećanja“. Naime, Južni pol je zbog svoje geologije i klime idealna teritorija za traženje i sakupljanje meteorita, svemirskih stena koje nose važnu informaciju o ranim stadijumima nastanka struktura u Sunčevom sistemu, te služe kao svojevrsni „arhivatori svemirske prošlosti“. Do danas je pronađeno oko 45.000 meteorita na Antarktiku, a planetarni geolozi veruju da više od 200.000 meteorita tek treba da bude pronađeno u bliskoj budućnosti korišćenjem sofisticiranih satelitskih metoda.
MUZIKA ZA VELIKE MISIJE NASA I E SA
Vangelisova nepresušna želja da geometriju svemira pretoči u zemaljsku muziku dovela je do njegove prve saradnje sa američkom svemirskom agencijom NASA. Godine 1993. završio je rad na komponovanju albuma za misiju 2001 Mars Odyssey. Album pod nazivom Mythodea: Music for NASA Mission dva puta je sviran uživo, a sam Vangelis je album prokomentarisao kao svojevrsnu odu večnom traganju za korenima čovekovog postojanja u svemiru, kako sa naučnog tako i sa filozofskog aspekta. Orbiter 2001 Mars Odyssey lansiran je 7. aprila 2001. godine, i uspešno je ušao u Marsovu orbitu šest meseci kasnije. Od tada, pa sve do danas, 2001 Mars Odyssey neprekidno šalje na Zemlju naučne informacije o Marsovoj atmosferi, planetarnoj geologiji, polarnim kapama, kao i mapiranju vodonika ispod Marsove površine. Ova letelica je najduža aktivna misija na Marsu, a služi i kao komunikacioni relej sa, takođe, još aktivnim roverom Curiosity, lanisaranim 2011. godine.
Neočekivan susret koji je Vangelisa motivisao na stvaranje narednog albuma za svemirske misije, odigrao se 2004. godine. Jedan od njegovih fanova, holandski fizičar i astronaut Erno Kuijper je kontaktirao Vangelisa direktno preko linka Međunarodne svemirske stanice. U dugom razgovoru koji se vodio na temu muzike, svemira, filozofije („…i svega ostalog“), Vangelis je bio čvrsto motivisan da napravi još jedan tematski album za nadolazeću kometarnu misiju. Naime, Evropska svemirska agencija ESA je 2004. godine započela jednu od svojih ambicioznijih svemirskih epopeja – misiju Rosetta. Misija je imala dva velika cilja: prvi, da iz neposredne blizine analizira kometu 67P/Churyumov–Gerasimenko u njenom kretanju ka unutrašnjosti Sunčevog sistema; i drugi, da na kometu, veličine 4,1 x 4,3 km, postavi robot-lender Philae, koji bi na licu mesta istraživao kompoziciju ovog malog nebeskog tela sačinjenog od prašine i leda. Vangelis je bio toliko oduševljen misijom, da je dodatno komponovao nekoliko tema u znak zahvalnosti svim naučnicima na svetu koji su misiju Rosetta učinili mogućom. Album koji je nosio isti naziv kao i ESA misija, objavljen je 2016. godine i odmah je ovenčan mnogobrojnim nagradama i pohvalama, i muzičke kritike i astronomske naučne zajednice.
Misija Rosetta donela je pregršt važnih rezultata istraživanja, ali i ostavila veliki zalog budućim generacijama naučnika i naučnica, jer će brojni radovi tek biti objavljeni narednih godina i decenija. Jedno od znamenitih otkrića misije je velika razlika u izotopskom potpisu vodene pare (izmerenom udelu izotopa deuterijuma u vodoniku) u odnosu na onaj koji je izmeren na Zemlji. Drugim rečima, naučnici su zaključili da je malo verovatno da je voda na našoj planeti došla nakon sudara sa kometom poput 67P/Churyumov–Gerasimenko. Jedan od spektakularnih snimaka instrumenta OSIRIS sa Rosetta-e je i direktan uvid u prašinasti prekrivač površine komete, kao i vizuelizacija kosmičkih zraka koji je konstantno bombarduju. Lender Philae je sleteo na telo komete, i iako je imao velike probleme pri sletanju, uspeo je da pošalje vredne podatke o njenoj strukturi. Misija Rosetta okončana je u septembru 2016. godine spektakularnim sudarom letelice sa kometom. Neposredno nakon što se snažno zarila u telo komete, Rosetta je ka Zemlji poslala svoje poslednje snimke.
Svoj finalni album iz 2021. godine Vangelis je napisao za svemirsku misiju Juno, čiji je realizator NASA. Svemirska letelica Juno (nazvana po istoimenoj boginji iz rimske mitologije) trenutno se nalazi u orbiti Jupitera gde sakuplja podatke o planetskom magnetnom i gravitacionom polju, termalnom zračenju nastalom u dubokim slojevima Jupiterove atmosfere, kao i o odnosu vodonika i kiseonika na planeti. Osetljivi instrumenti misije Juno napravljeni su da pruže pouzdane dokaze o načinu na koji je nastala najveća planeta našeg Sunčevog sistema, kao i da zavire u guste oblake prašine i gasa Jupiterove atmosfere. Ovaj naučni cilj je ovekovečen u jednoj od najefektnijih kompozicija sa Vangelisovog albuma – The Jupiter Vail of Clouds.
Vangelis nije doživeo da vidi okončanje svih etapa misije Juno koje je, Oskarom ovenčan kompozitor, verno ozvučio u svom poslednjem stvaralačkom trijumfu. U jednom od poslednjih razgovora za portal Evropske svemirske agencije rekao je: „Moramo da budemo hrabri ako želimo da istražimo nepoznato. Zbog toga me svemirske misije toliko oduševljavaju. Moja muzika je pokušaj da među ljudima na Zemlji pojačam osećaj važnosti onog što naučnici rade, a to je otkrivanje svemira i obogaćivanje znanja. Skromno mislim da je to jedini način da naša planeta ima bezbednu budućnost.“
Ovaj tekst je objavljen u sklopu kolumne Orbitiranje u 29. broju časopisa Elementi.
Darko Donevski je stipendista italijanske vlade u oblasti kosmologije, u okviru projekta „Prašina u ranom svemiru“. Doktorirao je 2018. na Univerzitetu Aix-Marseille, u Francuskoj, sa temom „Evolucija dalekih galaksija“. Kao stipendista, boravio je na institutima u Lajdenu (Holandija) i Tuluzu (Francuska). Osnovne studije završio je na Univerzitetu u Novom Sadu. Stalni je saradnik časopisa Elementi.