Након објављивања потресних описа мучења у војној бази Гвантанамо Беј 2015. године, поново је отворено питање да ли је ово заиста делотворна техника испитивања?
Текст: Катарина Стекић
Средином 2009. године председник САД Барак Обама објавио је тајне документе бившег председника Џорџа Буша познате као „списи о мучењу“. Међу овим документима налазе се детаљни описи десет дозвољених техника мучења у сврхе испитивања, као што су ускраћивање сна, заточеништво у тесним просторијама и симулација дављења. Ове технике је користила CIA, а након објављивања ових докумената ту праксу је преузела новонастала група за испитивање притвореника (HIG). Заправо, улога HIG-а је да испитује ефикасност овог мучења научним путем, али јој није забрањено да га спроводи.
Уврежено лаичко мишљење каже да су ове технике, иако су неморалне, успешне у извлачењу информација. Међутим, научници нису тако сигурни. Са циљем да пружи валидне неурофизиолошке чињенице о дејству мучења, Шејн О’Мара, директор Тринити института неуронаука у Даблину, објавио је књигу „Зашто мучење не ради“ (Why Torture Doesn’t Work), у којој објашњава колико је ефикасност ових метода у долажењу до истине заправо – минимална.
Највећа заблуда почива на веровању да људи под притиском „пукну“ и кажу истину да би тиме окончали мучење. Чак се велики број затвореника и подвграва мучењу како би се „сетили“ заборављене истине. Како објашњава О’Мара, мучењем се, тзв. механизмом стресног одговора, постиже управо супротан ефекат. Лучење велике количине хормона стреса кортизола утиче погубно на хипокампус, неуралну структуру која је задужена за очување и призивање сећања. Такође, дуготрајно излагање стресу доводи до претеране осетљивости амигдале, која иначе усмерава пажњу и омогућава комуникацију између различитих делова мозга у стресним ситуацијама.
„Списи о мучењу“ наводе да је мучење ускраћивањем сна безопасно. О’Мара се не слаже: наиме, различита истраживања показују да лишавање сна има дуготрајне последице на когнитивне способности. Услед недостатка сна долази до нагомилавања глукокортикоида у мозгу, у које спада и кортизол. У комбинацији са другим стресорима, дуготрајно ускраћивање сна може имати негативне последице чак и на дисајне и кардиоваскуларне функције.
Мучење није безопасно ни за мучитеља. Особа која треба да мучи другу особу се често налази у стању које психолози зову когнитивна дисонанца. Овај феномен објашњава оптерећење под којим се налазимо када реагујемо супротно нашим ставовима и веровањима. Што је већа дисонанца између изведене радње и става особе која је изводи, то је притисак на когнитивни систем већи. Последице овога су појављивање симптома сличних посттрауматском стресном поремећају, који се јављају и код онога ко проживљава мучење.
Како наводи О’Мара, много ефикаснији начин долажења до инфорамација је – разговор. Истраживач из Даблина наводи податке о активацији једног дела мозга задуженог за осећај задовољства, зван nucleus accumbens, када се испитиваној особи пружи могућност признања. Статистика показује да само пет одсто испитиваних особа одбијају да разговарају. Успешнија од мучења би могла да буде и виртуелна реалност.
Објашњења која могу да пруже психолози на ову тему су врло уска, јер би дубље испитивање последица мучења захтевало кршење основних етичких кодекса. Стога је велики скандал настао јула 2015. године када је адвокат по имену Дејвид Хофман јавно објавио свој извештај о учешћу психолога у мучењу затвореника војне базе Гвантанамо Беј. Психолози су спроводили и присуствовали многим окрутним испитивањима, а учестововали су и у третманима ускраћивања сна, као и насилног храњења затвореника који су прибегли штрајку глађу.
Овакво понашање представља кршење једног од главних етичких принципа психологије који налаже да рад психолога не сме ни на који начин негативно утицати на човека. Америчка психололошка асоцијација (АРА) решила је овај случај већ крајем 2015. године објавивши нову полису, којом се забрањује учешће психолога у испитивањима затвореника.