Nakon objavljivanja potresnih opisa mučenja u vojnoj bazi Gvantanamo Bej 2015. godine, ponovo je otvoreno pitanje da li je ovo zaista delotvorna tehnika ispitivanja?
Tekst: Katarina Stekić
Sredinom 2009. godine predsednik SAD Barak Obama objavio je tajne dokumente bivšeg predsednika Džordža Buša poznate kao „spisi o mučenju“. Među ovim dokumentima nalaze se detaljni opisi deset dozvoljenih tehnika mučenja u svrhe ispitivanja, kao što su uskraćivanje sna, zatočeništvo u tesnim prostorijama i simulacija davljenja. Ove tehnike je koristila CIA, a nakon objavljivanja ovih dokumenata tu praksu je preuzela novonastala grupa za ispitivanje pritvorenika (HIG). Zapravo, uloga HIG-a je da ispituje efikasnost ovog mučenja naučnim putem, ali joj nije zabranjeno da ga sprovodi.
Uvreženo laičko mišljenje kaže da su ove tehnike, iako su nemoralne, uspešne u izvlačenju informacija. Međutim, naučnici nisu tako sigurni. Sa ciljem da pruži validne neurofiziološke činjenice o dejstvu mučenja, Šejn O’Mara, direktor Triniti instituta neuronauka u Dablinu, objavio je knjigu „Zašto mučenje ne radi“ (Why Torture Doesn’t Work), u kojoj objašnjava koliko je efikasnost ovih metoda u dolaženju do istine zapravo – minimalna.
Najveća zabluda počiva na verovanju da ljudi pod pritiskom „puknu“ i kažu istinu da bi time okončali mučenje. Čak se veliki broj zatvorenika i podvgrava mučenju kako bi se „setili“ zaboravljene istine. Kako objašnjava O’Mara, mučenjem se, tzv. mehanizmom stresnog odgovora, postiže upravo suprotan efekat. Lučenje velike količine hormona stresa kortizola utiče pogubno na hipokampus, neuralnu strukturu koja je zadužena za očuvanje i prizivanje sećanja. Takođe, dugotrajno izlaganje stresu dovodi do preterane osetljivosti amigdale, koja inače usmerava pažnju i omogućava komunikaciju između različitih delova mozga u stresnim situacijama.
„Spisi o mučenju“ navode da je mučenje uskraćivanjem sna bezopasno. O’Mara se ne slaže: naime, različita istraživanja pokazuju da lišavanje sna ima dugotrajne posledice na kognitivne sposobnosti. Usled nedostatka sna dolazi do nagomilavanja glukokortikoida u mozgu, u koje spada i kortizol. U kombinaciji sa drugim stresorima, dugotrajno uskraćivanje sna može imati negativne posledice čak i na disajne i kardiovaskularne funkcije.
Mučenje nije bezopasno ni za mučitelja. Osoba koja treba da muči drugu osobu se često nalazi u stanju koje psiholozi zovu kognitivna disonanca. Ovaj fenomen objašnjava opterećenje pod kojim se nalazimo kada reagujemo suprotno našim stavovima i verovanjima. Što je veća disonanca između izvedene radnje i stava osobe koja je izvodi, to je pritisak na kognitivni sistem veći. Posledice ovoga su pojavljivanje simptoma sličnih posttraumatskom stresnom poremećaju, koji se javljaju i kod onoga ko proživljava mučenje.
Kako navodi O’Mara, mnogo efikasniji način dolaženja do inforamacija je – razgovor. Istraživač iz Dablina navodi podatke o aktivaciji jednog dela mozga zaduženog za osećaj zadovoljstva, zvan nucleus accumbens, kada se ispitivanoj osobi pruži mogućnost priznanja. Statistika pokazuje da samo pet odsto ispitivanih osoba odbijaju da razgovaraju. Uspešnija od mučenja bi mogla da bude i virtuelna realnost.
Objašnjenja koja mogu da pruže psiholozi na ovu temu su vrlo uska, jer bi dublje ispitivanje posledica mučenja zahtevalo kršenje osnovnih etičkih kodeksa. Stoga je veliki skandal nastao jula 2015. godine kada je advokat po imenu Dejvid Hofman javno objavio svoj izveštaj o učešću psihologa u mučenju zatvorenika vojne baze Gvantanamo Bej. Psiholozi su sprovodili i prisustvovali mnogim okrutnim ispitivanjima, a učestovovali su i u tretmanima uskraćivanja sna, kao i nasilnog hranjenja zatvorenika koji su pribegli štrajku glađu.
Ovakvo ponašanje predstavlja kršenje jednog od glavnih etičkih principa psihologije koji nalaže da rad psihologa ne sme ni na koji način negativno uticati na čoveka. Američka psiholološka asocijacija (ARA) rešila je ovaj slučaj već krajem 2015. godine objavivši novu polisu, kojom se zabranjuje učešće psihologa u ispitivanjima zatvorenika.