Карол Бефа (1973) је француски и швајцарски пијаниста и композитор, а изучавао је још и историју, математику, енглески језик и филозофију. Осим што свира и компонује, Бефа је предавао на неколико престижних универзитета у Француској, укључујући Сорбону. Тренутно је шеф Катедре за уметничко стваралаштво на Колeџу Француске и професор на Високој нормалној школи, а хабилитацију за вођење истраживања стекао је 2015. Бефа је написао неколико стотина дела, која су извођена широм света: осим у Француској, ансамбли и оркестри у Кини, Немачкој, Великој Британији, Италији, Русији, Сједињеним Америчким Државама и Јапану свирали су његова дела. Бефа је добитник и неколико престижних музичких награда, попут: Victoires de la musique classique (Победник класичне музике) и Grand Prix for symphonic music (Гран при за симфонисјку музику). Осим што је изврстан пијаниста и композитор, Бефа је написао и неколико књига. Једна од њих преведена је на српски језик, Иза кулиса стваралаштва, а издавач је Центар за промоцију науке. Ову књигу Бефа је написао заједно за својим дугогодишњим пријатељем и сарадником, иначе цењеним француским математичарем др Седриком Виланијем, у форми аутентичног дијалога, где покушавају да открију одакле долазе идеје, да ли су креативној слободи потребна ограничења, какву улогу имају ритуали у развоју мисли и који су то чудесни путеви стварања музике и решавања математичких проблема.
Господине Бефа, синоћ сте имали промоцију књиге у Београду, након чега је уследио концерт. Како вам се допала београдска публика, и цео догађај?
Заправо, ово је била прва истинска промоција превода неке моје књиге изван Париза, штавише изван Француске, и прошла је врло добро. Веома ми је драго да је све заиста било одлично организовано. Што се публике тиче, очигледно је да је београдска публика врло музикална. Теме на које сам импровизовао, а које су они предложили, биле су врло инспиративне. Ипак, можда је требало да приметим или да некоме кажем да је светло у концертној дворани требало бити усмерено и на публику, а не само на мене на сцени. То је вероватно била грешка, али све у свему, било је заиста надахњујуће.
Доводите ме до следећег питања, а то је импровизација у музици, чиме се, између осталог, и бавите. Можете ли ми рећи нешто ви- ше о читавом процесу импровизације? Да ли је стресно, с обзиром на то да вам публика каже реч или сценарио и онда за то морате да смислите музику у само неколико секун- ди? Ако сам добро разумела, то мора сваки пут бити нешто ново. Какав је осећај стварати музику на такав начин?
Не, не бих смео да кажем да је то било стресно [јуче] или да је стресно уопште. Наравно, оног тренутка када ставим руке на дирке клавира, ја заправо не знам шта ћу да радим, тачније не знам како ће форма изгледати. Имам само наговештај, знам шта ће бити почетак моје импровизације, и можда имам наговештај шта би биле силе које би могле да воде од једне до друге тачке, у смислу да су теме које ми се дају понекад позиви на суочавање два различита света или врло различитих композитора. Што су различитији, то је лакше. Ако добијем „Месечину“ у стилу Моцарта, нормално је да би неко помислио на Бетовенову „Месечеву сонату“, али ја сам одлучио да бих радије узео Дебисијеву „Месечину“, јер би временски био удаљенији од Моцартовог стила. На тај начин бих могао да доживим или да покушам да експериментишем конфронтирајући ова два стила француског композитора с краја 19. века, у време када је настала Дебисијева „Месечина“, и неких 100 година пре Моцарта.
Да ли сте задовољни како је све звучало синоћ?
Да, увек је питање да ли ће вам публика дати теме које ће заинтригирати вашу машту, што је увек веома тешко. Иако то радим већ неких 20 година, тачније више од 20 година, у почетку је компликовано пренети публици слику о томе како би требало да изгледа добра тема за импровизацију. Оно што ја радим јесте да увек наведем две ствари, чињеницу да наравно не знам све, да нисам џубокс, те ни ви не би требало да се увек позивате на један одређени покрет, одређену компилацију, било да је реч о ремек-делу одређеног композитора. Такође, могу да наведем чињеницу да све радознале, чудне теме нису нужно добре теме. Увек постоји искушење некога из публике да не размишља о томе шта би била добра импровизација, већ о томе како ја могу да привучем пажњу људи, како да се на неки начин покажем пред публиком. Али, морам да кажем да овај ризик, који увек постоји, јуче није био висок у смислу да су, генерално, све теме које су ми дате биле теме на којима би могле да се темеље импровизације.
Што се публике тиче, очигледно је да је београдска публика врло музикална. Теме на које сам импровизовао, а које су они предложили, биле су врло инспиративне.
– Карол Бефа
Читала сам много о вама пре интервјуа и рекла бих да имате прилично разнолик живот и каријеру. Бавили сте се математиком, помало и новинарством, музиком. Како сте завршили у музици, и да ли ћете у њој и остати или планирате да пређете на нешто друго?
Истина је, ја сам се мало бавио математиком, али у поређењу не само са Виланијем, коаутором књиге, али и са свима који се баве математиком, математика коју сам ја радио била је увод тек у неке делове ове огромне дисциплине. Никада себе не бих назвао математичарем. Када сам почео да се бавим новинарством, имао сам 19 година, и то је била моја прва музичка критика и то за студентски часопис. Касније сам са истом групом људи основао часопис који се зове Класика. То је било пре више од 20 година, и још траје, и даље је веома утицајан и веома популаран. Бављење музичком критиком ми је омогућило да упознам друге композиторе, од којих неки пишу у стилу који се разликује од мог, па је то био начин да проширим своје погледе на тему композиције. Такође, треба имати на уму да у то време сва музика овог света ниjе била доступна преко једног клика, што је данас случај. Било је много теже сазнати и стећи утисак о томе како компонује композитор у некој другој, удаљеној земљи. Што се мене тиче, чињеница да сам сваког месеца добијао на десетине дискова помогла ми је да будем бољи познавалац савремене музике. И не само савремене музике: мој главни фокус био је музика с краја 20. века, али сам такође постао експерт за француску музику у међуратном периоду, а занимала ме је и музика из остатка Европе. Све ово дало ми је прилично широк спектар експертизе и драго ми је што сам се бавио музичком критиком. Такође сам извукао још једну корист из тога, а то је чињеница да, када се бавите музичком критиком, схватите да не треба да будете превише под стресом или да себе доживљавате као жртву ако којим случајем добијете лошу критику. У целини, мислим да је то добра ствар.
Бавили сте се и глумом, то сам пропустила да поменем.
Глумом сам се бавио прилично давно, као дете, између своје осме и дванаесте или тринаесте године. Глумио сам у неких 15 филмова, и за телевизију и за биоскоп. Имао сам прилику да глумим у позоришту са једним од највећих светских режисера у то време, Ђорђом Штрелером и његовим Piccolo Teatro di Milano. Свидело ми се то искуство, на неки начин ми је жао што нисам наставио, али сада имам срећу да понекад напишем музику за филм, иако је то мали део онога што радим као композитор. Знам неколико режисера који ми верују, неки од њих ми дају мале роле у својим филмовима. То је врло лепа ствар коју веома волим да радим.
Хајде да сада пређемо на разговор о вашој књизи која је преведена на српски језик и промовисана синоћ, Иза кулиса стваралаштва. Уопштено говорећи, шта се крије иза кулиса стваралаштва, и у музици и у другим дисциплинама и наукама?
Нас, заправо, не занима толико веза између музике и математике и између музике и осталих наука. Уместо тога, занимају нас уобичајени процеси креативности који су укључени у покушај решавања теорема или покушај компоновања једне стране музике. Постоји много тога заједничког, пресек ове две дисциплине прилично је широк. Постоје специфични тренуци током дана и код Виланија и код мене, када радимо, када смо уроњени у процес компоновања или у математику. Постоји и овај истински проблем за који мислим да га још нисмо решили и вероватно га нико никада неће решити, а то је како нам идеје долазе, или падају на памет. Да смо имали прилику да нађемо решење овог проблема, онда би цело питање креативности било решено. Нажалост, то није случај. То је такође један од разлога зашто смо се одлучили да напишемо ову књигу. Познајемо се прилично дуго, Вилани и ја. Обојица смо истовремено били студенти на Вишој нормалној школи, пре више од 25 година. Заједно смо пратили предмете који се налазе на самој граници између математике и музике. Ова књига била је за нас прилика да, у форми дијалога, разменимо идеје о томе како се одвија врло мистериозни процес креативности.
Нас, заправо, не занима толико веза између музике и математике и између музике и осталих наука. Уместо тога, занимају нас уобичајени процеси креативности који су укључени у покушај решавања теорема или покушај компоновања једне стране музике.
– Карол Бефа
Који би били главни закључци вашег разговора? Претпостављам да је ово прилично широко питање.
Да, јесте. Један од закључака је повезан са чињеницом да ограничења која имате приликом стварања могу да буду веома велика. Што се музике тиче, једно од ограничења може бити сама наруџбина. Ја имам ту срећу да могу и тада да компонујем. Те поруџбине могу да дођу од државе, што је врло ретко, или са Радио Француске; могу бити са фестивала, из регионалних оркестара, од људи. Понекад су наручиоци чак и приватни спонзори. Али, морам рећи да су, генерално говорећи, ограничења која имам док радим на овим наруџбинама ипак ретка. Обично вам се понуди да напишете дело које ће бити премијерно изведено у неким специфичним околностима. Рецимо, то може бити концерт за који већ постоји јасно утврђен програм. За овај програм постоји одређена количина инструмената, што значи да ћу морати да пишем, на пример, за соло клавир, хор и симфонисјки оркестар. Дакле, то је једно ограничење. Друго ограничење односи се на то колико ће дело које пишете потрајати док се изводи, а ово је такође повезано са околностима премијере. Осим ове две ствари – специфичног ансамбла и трајања дела – нема ограничења. Као што сам јуче рекао на промоцији, може се десити да имате неке случајеве који су само на граници ограничења. На пример, пре неколико година мој пријатељ је желео да изненади своју будућу невесту и одлучио је да од мене наручи један комад за њу, као венчани поклон. Наравно, прилично сам сигуран да му се не би допало да сам написао нешто заиста тужно. Супротно томе, ако ми наручe реквијем, онда не би требало да пишем неку веселу музику за плес, већ би то требало да буде прилично озбиљно и, по могућству, тужно. Осим ових случајева, ограничења нема много, али постоје и сасвим обрнуте ситуације. Поменуо сам да је филмска музика мали део онога што компонујем, али за филмску музику ограничења су велика. Ту су сценарио, сам филм, као и мишљење режисера и продуцента. Ево, рецимо, музика за децу. Досад ускоро ћу написати и пету. У тим ситуацијама много тога одређује текст, који је одређене дужине, који преноси нека специфична осећања и наравно да се морате прилагодити тим осећањима и покушати да на свој начин изразите оно о чему се у тексту говори, а то је додатно ограничење.
Хтела сам да вас питам још неколико ствари о књизи: шта је оно што сте научили о математици и математичарима током разговора са Виланијем?
Начин рада у математици веома се разликује од начина рада у музици. Оно што је слично јесте чињеница да је активност стварања уопште врло усамљеничка: можете се осећати усамљено када покушавате да страницу напуните музиком или симболима математике. Али, што се математике тиче, ви имате могућност размене мишљења на колегијумима, семинарима, ту је такође важна интеракција са колегама у пољу које вам је врло блиско, али и помало удаљено, јер вам и они могу помоћи у решавању математичког проблема на коме радите. Када говоримо о музици и компоновању, ствари стоје сасвим другачије. Ако останем у домену уметности, и узмем за пример књижевност или филм, ту постоји неколико људи – двоје, троје, или чак шесторо – који раде на сценарију, тако да је то већ дело тима. Када је о музици реч, ви сте најчешће сами испред свог листа папира. Рецимо, да сам романописац, вероватно бих имао прилику да представим своје дело колеги, који би га прочитао и стекао утисак након неких 100 страница, за шта би му требало, рецимо, два сата. У музици је то доста другачије, поготово када радите за велики ансамбл или оркестар. Ако пишем само један музички лист за оркестар, време које ће особи коју питам за мишљење бити потребно да га темељито прочита може бити неких 10 или 15 минута, што је прилично много ако се има у виду да, када се изводи, оно траје не више од шест секунди. Дакле, можете замислити како би то изгледало да није у питању једна страница музике, већ рецимо 100 страница, и колико би времена некоме требало да то прочита, у поређењу са трајањем тог дела на сцени.
Да ли то значи да врло ретко тражите мишљење од колега, других композитора, током писања неког дела?
Да, тако је. Међутим, оно што имамо на располагању су рачунарски алати који могу бити од неке помоћи при компоновању. Ја их, ипак, не користим тако често, једноставно се не осећам угодно. Користим свој рачунар за чисте листове папира, јер мој рукопис постаје све гори и гори временом, вероватно баш зато што компонујем на рачунару. Заправо, користим софтвер под називом Финале који ми само помаже да „угравирам“ музику. Он вам може додатно помоћи тако што ће вам омогућити да чујете оно што сте искомпоновали. Међутим, моја верзија Финала је дуго времена лоше радила, и ја нисам могао да преслушавам оно што бих написао. Морам да кажем да ми то није тешко падало, чак сам био и задовољан, јер ме је то терало да се више концентришем на своју унутрашњу перцепцију, без потребе да слушам како то звучи са рачунара. У мојој верзији више нема грешака, али ја ту могућност преслушавања користим само када пишем музику са брзим темпом, где она може имати одређену функцију, или када желим да контролишем неке аспекте композиције. За то вам рачунар може бити од неке помоћи, али осим тога, ако пишем у умереном или спором темпу, рачунар ми готово уопште неће користити.
Завршила бих интервју враћајући се још једном на вашу књигу. Господин Вилани је у међувремену почео да се бави политиком, он је посланик. Да ли то значи да ћете можда у будућности имати још један разговор с њим, овога пута о процесима стварања у политици, ако можемо рећи да постоји и нека врста креације у политици?
Занимало би ме да разменим идеје са Виланијем о ономе чиме се сада бави, јер сам прилично сигуран да је он угледни посланик, посвећен својим бирачима и јавном добру као таквом. Ипак, иако ме политика генерално занима, не мислим да је количина креативности на том пољу велика. Сматрам да постоји веома јасна разлика између ствараоца који целодневно сања и размишља, и политичара који је ногама чврсто на земљи. То је одувек тако и вероватно ће вековима остати непромењено. Дакле, не бих имао ништа против да за пет или десет година напишем још једну књигу са Виланијем о питањима у вези са политиком, али то сигурно неће бити књига о стваралаштву на пољу политике.