Која је формула успеха једне од најнапреднијих научних институција у земљи?
Пише: Марија Видић
Ове године Институт за физику, једна од водећих научних установа у земљи, прославио је пола века постојања. Епитет „водећа установа“ Институт за физику није лако стекао: по људским и инфраструктурним капацитетима, обиму међународне сарадње, као и по броју освојених европских и домаћих пројеката и броју објављених научних радова, ова установа је у самом је врху научне пирамиде у Србији.
Основан је у мају 1961. године са неколико јасних задатака: да проучава, решава и истражује сва питања из области физике, а посебно физику чврстих тела, гасна пражњења, поједине области нуклеарне физике, као и теоријску физику и историју и филозофију ове науке. Осим тога, задатак Института је, стајало је у оснивачком акту, и да организује стручно усавршавање и помаже у извођењу наставе на Универзитету у Београду.
Институт за физику је никао као плод интензивног развоја физике у послератној Југославији. То је период експлозије интересовања за квантну механику и релативистичку физику, период великог улагања у развој наоружања, али и посматрања физике као чиниоца технолошког и економског развоја.
Први човек на челу Института био је Александар Милојевић (1912–1986), угледни професор и један од оснивача ове установе. Милојевић је крајем педесетих година XX века дошао на идеју да окупи све београдске професоре физике под један кров како би развијали науку и образовали нове генерације научника. Седиште Института због тога је најпре било у згради Природно-математичког факултета, да би се две деценије касније преселио у Земун, у Прегревицу крај Дунава, где се и данас налази. Милојевић је поставио темеље будућег развоја установе: младе истраживаче је разаслао у светске лабораторије да стичу знања и да по повратку у Институт самостално покрену истраживања у најразличитијим областима.
Тако се и догодило. Институт је захваљујући таквој стратегији развоја, крајем седамдесетих, када њиме руководи Раде Антанасијевић (1938–2003), ушао у своје златно доба. У ово време, када цветају истраживања, Институт је успео да развије широку сарадњу са бројним установама тадашње Југославије као и ван граница земље.
Кроз кризно време почетком деведесетих година, Институт је провео трећи директор Марко Поповић (1936–
2011), који је, иначе, први истраживач запослен на Институту 1961. године, убрзо након оснивања. Марка Поповића је на позицији директора средином деведесетих заменио Драган Поповић, који је донедавно био на челу ове установе, учинивши је врхунским институтом. Захваљујући Драгану Поповићу, крајем деведесетих година постепено је обнављана зграда Института у Земуну, тако да је избегла судбину многих које су у време санкција и кризе оронуле и пропале.
Почетком двехиљадитих Институт је први након изолације Србије изашао у европски истраживачки простор покренувши сарадњу са бројним научним установама. У томе је имао великог успеха, као и у освајању пројеката: у Институту данас постоји више лабораторија које су означене као такозвани европски центри изврсности.
Но, запослени у Институту воле да кажу да је за оно што у овој установи зову „дух Института за физику“ заправо најзаслужнији један од наших најпознатијих и најцењенијих теоретичара ХХ века, академик Звонко Марић (1931–2006). Он је увео квантну механику на Универзитет у Београду и био врстан и свестран физичар, мада никад није имао званичне функције у овој установи. Међутим, можда је од доприноса у науци још већи његов значај био у утицају који је имао на колеге – Марић је заговарао стално усавршавање, инсистирао је на ширем сагледавању сваког задатка, као и на свестранијем приступу научном раду.
Управо таква атмосфера у Институту влада и данас, под руководством Александра Белића, када се срећу све генерације физичара – неки од њих у овој установи провели су читав радни век. Но, новом духу Института доприноси повратак једног броја успешних физичара који су део свог образовања стекли у иностранству, по угледним научним центрима Европе, Америке и Аустралије, где су градили и успешне каријере. Ту је и читава генерација младих физичара: неколико десетина младих доктораната недавно је започело свој рад на Институту за физику. Само ове године запослено их је више од 20. Баш захваљујући том „духу Института“ и људима који га чине, о њему се данас говори као о установи од националног значаја. Х
