Град Линц је оснивач и власник Арс електронике, најпрестижније светске институције која се бави спојем уметности, науке и нових технологија. Истоимени фестивал, који се одржава сваке прве недеље у септембру, врхунац је годишње продукције и активности које ова установа креира
Текст: Добривоје Лале Ерић
Фото: PostCity, Фестивал Арс електроника 2015. (Арс електроника / Tom Mesic)
Линц се налази на тек нешто мање од 800 километара од Београда. Вероватно су наши људи чули за њега – уосталом, као и у већини других аустријских градова, и ту живи доста света са ових простора.
Оно што је, међутим, непознато већини људи одавде, јесте да је град Линц оснивач и власник Арс електронике, најпрестижније светске институције која се бави спојем уметности, науке и нових технологија. Истоимени фестивал, који се одржава сваке прве недеље у септембру, врхунац је годишње продукције и активности које ова установа креира.
Оно што је непознато Србији, ствар је престижа Далеког истока: у време Фестивала, Линц освајају Јапанци, Корејанци, Кинези, Тајванћани… Међу бројним учесницима и још бројнијом публиком из читавог света, њихово присуство, ентузијазам и домети су уверљиво доминантни. Тамо далеко на истоку знају да је централна тачка која спаја савремену уметност, науку и истраживања на мање од 800 км од Београда. Као и увек када смо ми у питању – тако близу и тако далеко.
Интензивни, згуснути програм фестивалског издања за 2015. годину одржава се на неколико локација; поред центра Арс електроника и Центра за савремену уметност „ОК“, кључни простор је огромна, недавно напуштена поштанска испостава која ће, како нам рекоше домаћини, бити сравњена са земљом убрзо по окончању Фестивала. Разлог је једноставан: линшка земља вреди више од ма каквог и коликог објекта.
Поред главних локација, програми се одвијају и на мањим, углавном јавним просторима. Тргови, улице, паркови, делови тржних центара и образовних установа обележени су слоганом PostCity, као асоцијацијом која повезује основну тематику и јединствени простор овогодишње смотре. Као и прошле године, ексклузивни садржај је намењен главној градској катедрали посвећеној Богородици. У њој бриљира тајванска трупа Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos са својим нестварним перформансом Second Body који брише границе хуманог и артифицијелно креираног покрета.
Фото: Перформанс Second Body / Друго тело тајванске трупе Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos премијерно је изведен у катедрали града Линца, ”Маријином дому” (Арс електроника / Tom Mesic)
У пошти се издваја неколико спектакуларних садржаја: мерцедес Ф 105 као најава вожње будућности, лагано провозан градским језгром тек да се покаже да није пука визионарска шкољка; нове генерације далекоисточних роботских креација; радови младих, друштвено освешћених па и острашћених уметника из селекције U19; визуелно раскошан перформанс Diaspora Machine смештен у аутентичне спиралне кулисе некадашњег спремишта пошиљки који, иако делује као недовољно искоришћена шанса, шаље недвосмислену, болну поруку о статусу блискоисточних невољника на свом путу ка европским земљама.
Као таква, порука се логично наставља на бројне пројекте који, од чисто концептуалног до акционог приступа, третирају проблем избеглица и имиграната у данашњим драматичним околностима. Тешко је ишта додати на овакав садржај но након фестивала, дубоко урезана, остају лица правих актера, заувек смештена у дела уметника разноврсних поетика.
Бројност изложених радова (прича се о око 3500 приспелих и 1000 одабраних и изложених дела) не дозвољава дубљи увид у све токове овогодишњег фестивала. Међутим, како је Центар за промоцију науке партнер пројекта популарно названог Art & Science, примарна мисија боравка у Линцу јесте одабир гостујућих радова за прву изложбу у Београду, планирану за април 2016. у галерији Културног центра Београд.
Тада ће своју премијеру имати и два рада српских уметника, победника првог пројектног циклуса; у питању су Александра Јованић и Богдан Стефановић. Можда ће њихова дела бити позвана на неко од будућих издања фестивала, чиме би, Арс електроника, коначно, добила неки производ наше средине; ове године, осећали смо се болно усамљени као готово једини учесници програма из Србије.
Фото: Сусрети Марије Игнације Едвардс, победнички рад пројекта Европска мрежа дигиталне уметности и науке у коме је ЦПН један од осам партнера (Арс електроника / Claudia Schnugg)
Назад у Арс електроника центру, у пројекционој сали названој Deep Space, публици је представљена нова аквизиција једноставног имена 8к. Ово слово и број представљају први и још увек јединствени пројекциони систем који репродукује слику ширине 8000 пиксела и укупне површине од нешто преко 35 милиона пиксела.
Први икада произведени пројектори који подржавају ову резолуцију допремљени су управо у Линц, а главни проблем представља чињеница да не постоји превише садржаја припремљених у овако захтевној величини. Арс електроника је морала да изведе не мале структурне подухвате на своме објекту како би нова опрема уопште могла да буде инсталирана.
За крај програма и нашег боравка, невероватни завршни концерт филхармоније унутар железничког коридара напуштене поште, у коме и даље стоји једна читава возна композиција. Док се на зиду широком око 100 метара пуштају пројекције одабраних радова, укључујући и онај с лицима из избегличког кампа Ал Заатари у Јордану, а музичари непогрешиво ређају ноте музичких великана 20. и 21. века, светла се полако гасе, гости одлазе, а Линц враћа у своју стабилну, богату и мирну средњеевропску рутину.
Упркос најавама, праве избеглице од крви и меса су овде само делови програма, тек донекле жива, присутна сцена. На нешто мање од 800 км југоисточно, имигранти у Београду отворених очију сањају Аустрију, кроз коју ће само проћи на свом путу ка даљим дестинацијама. Тешко да знају да су тамо одавно присутни као ликови једног болног ријалитија чији се крај ни не наслућује.
Фото: Diaspora Machine, перформанс аустријских уметника Петера Андроша и Анатола Богендорфера, посвећен емигрантима и избеглицама у Европи, смештен у моћне кулисе некадашње поште у Линцу (Арс електроника / Tom Mesic)