Grad Linc je osnivač i vlasnik Ars elektronike, najprestižnije svetske institucije koja se bavi spojem umetnosti, nauke i novih tehnologija. Istoimeni festival, koji se održava svake prve nedelje u septembru, vrhunac je godišnje produkcije i aktivnosti koje ova ustanova kreira
Tekst: Dobrivoje Lale Erić
Foto: PostCity, Festival Ars elektronika 2015. (Ars elektronika / Tom Mesic)
Linc se nalazi na tek nešto manje od 800 kilometara od Beograda. Verovatno su naši ljudi čuli za njega – uostalom, kao i u većini drugih austrijskih gradova, i tu živi dosta sveta sa ovih prostora.
Ono što je, međutim, nepoznato većini ljudi odavde, jeste da je grad Linc osnivač i vlasnik Ars elektronike, najprestižnije svetske institucije koja se bavi spojem umetnosti, nauke i novih tehnologija. Istoimeni festival, koji se održava svake prve nedelje u septembru, vrhunac je godišnje produkcije i aktivnosti koje ova ustanova kreira.
Ono što je nepoznato Srbiji, stvar je prestiža Dalekog istoka: u vreme Festivala, Linc osvajaju Japanci, Korejanci, Kinezi, Tajvanćani… Među brojnim učesnicima i još brojnijom publikom iz čitavog sveta, njihovo prisustvo, entuzijazam i dometi su uverljivo dominantni. Tamo daleko na istoku znaju da je centralna tačka koja spaja savremenu umetnost, nauku i istraživanja na manje od 800 km od Beograda. Kao i uvek kada smo mi u pitanju – tako blizu i tako daleko.
Intenzivni, zgusnuti program festivalskog izdanja za 2015. godinu održava se na nekoliko lokacija; pored centra Ars elektronika i Centra za savremenu umetnost „OK“, ključni prostor je ogromna, nedavno napuštena poštanska ispostava koja će, kako nam rekoše domaćini, biti sravnjena sa zemljom ubrzo po okončanju Festivala. Razlog je jednostavan: linška zemlja vredi više od ma kakvog i kolikog objekta.
Pored glavnih lokacija, programi se odvijaju i na manjim, uglavnom javnim prostorima. Trgovi, ulice, parkovi, delovi tržnih centara i obrazovnih ustanova obeleženi su sloganom PostCity, kao asocijacijom koja povezuje osnovnu tematiku i jedinstveni prostor ovogodišnje smotre. Kao i prošle godine, ekskluzivni sadržaj je namenjen glavnoj gradskoj katedrali posvećenoj Bogorodici. U njoj briljira tajvanska trupa Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos sa svojim nestvarnim performansom Second Body koji briše granice humanog i artificijelno kreiranog pokreta.
Foto: Performans Second Body / Drugo telo tajvanske trupe Anarchy Dance Theatre X Ultra Combos premijerno je izveden u katedrali grada Linca, ”Marijinom domu” (Ars elektronika / Tom Mesic)
U pošti se izdvaja nekoliko spektakularnih sadržaja: mercedes F 105 kao najava vožnje budućnosti, lagano provozan gradskim jezgrom tek da se pokaže da nije puka vizionarska školjka; nove generacije dalekoistočnih robotskih kreacija; radovi mladih, društveno osvešćenih pa i ostrašćenih umetnika iz selekcije U19; vizuelno raskošan performans Diaspora Machine smešten u autentične spiralne kulise nekadašnjeg spremišta pošiljki koji, iako deluje kao nedovoljno iskorišćena šansa, šalje nedvosmislenu, bolnu poruku o statusu bliskoistočnih nevoljnika na svom putu ka evropskim zemljama.
Kao takva, poruka se logično nastavlja na brojne projekte koji, od čisto konceptualnog do akcionog pristupa, tretiraju problem izbeglica i imigranata u današnjim dramatičnim okolnostima. Teško je išta dodati na ovakav sadržaj no nakon festivala, duboko urezana, ostaju lica pravih aktera, zauvek smeštena u dela umetnika raznovrsnih poetika.
Brojnost izloženih radova (priča se o oko 3500 prispelih i 1000 odabranih i izloženih dela) ne dozvoljava dublji uvid u sve tokove ovogodišnjeg festivala. Međutim, kako je Centar za promociju nauke partner projekta popularno nazvanog Art & Science, primarna misija boravka u Lincu jeste odabir gostujućih radova za prvu izložbu u Beogradu, planiranu za april 2016. u galeriji Kulturnog centra Beograd.
Tada će svoju premijeru imati i dva rada srpskih umetnika, pobednika prvog projektnog ciklusa; u pitanju su Aleksandra Jovanić i Bogdan Stefanović. Možda će njihova dela biti pozvana na neko od budućih izdanja festivala, čime bi, Ars elektronika, konačno, dobila neki proizvod naše sredine; ove godine, osećali smo se bolno usamljeni kao gotovo jedini učesnici programa iz Srbije.
Foto: Susreti Marije Ignacije Edvards, pobednički rad projekta Evropska mreža digitalne umetnosti i nauke u kome je CPN jedan od osam partnera (Ars elektronika / Claudia Schnugg)
Nazad u Ars elektronika centru, u projekcionoj sali nazvanoj Deep Space, publici je predstavljena nova akvizicija jednostavnog imena 8k. Ovo slovo i broj predstavljaju prvi i još uvek jedinstveni projekcioni sistem koji reprodukuje sliku širine 8000 piksela i ukupne površine od nešto preko 35 miliona piksela.
Prvi ikada proizvedeni projektori koji podržavaju ovu rezoluciju dopremljeni su upravo u Linc, a glavni problem predstavlja činjenica da ne postoji previše sadržaja pripremljenih u ovako zahtevnoj veličini. Ars elektronika je morala da izvede ne male strukturne poduhvate na svome objektu kako bi nova oprema uopšte mogla da bude instalirana.
Za kraj programa i našeg boravka, neverovatni završni koncert filharmonije unutar železničkog koridara napuštene pošte, u kome i dalje stoji jedna čitava vozna kompozicija. Dok se na zidu širokom oko 100 metara puštaju projekcije odabranih radova, uključujući i onaj s licima iz izbegličkog kampa Al Zaatari u Jordanu, a muzičari nepogrešivo ređaju note muzičkih velikana 20. i 21. veka, svetla se polako gase, gosti odlaze, a Linc vraća u svoju stabilnu, bogatu i mirnu srednjeevropsku rutinu.
Uprkos najavama, prave izbeglice od krvi i mesa su ovde samo delovi programa, tek donekle živa, prisutna scena. Na nešto manje od 800 km jugoistočno, imigranti u Beogradu otvorenih očiju sanjaju Austriju, kroz koju će samo proći na svom putu ka daljim destinacijama. Teško da znaju da su tamo odavno prisutni kao likovi jednog bolnog rijalitija čiji se kraj ni ne naslućuje.
Foto: Diaspora Machine, performans austrijskih umetnika Petera Androša i Anatola Bogendorfera, posvećen emigrantima i izbeglicama u Evropi, smešten u moćne kulise nekadašnje pošte u Lincu (Ars elektronika / Tom Mesic)