Разговарала: Анђела Јеринић
Управо из тог разлога, ово грађанско истраживање се бави оваквом темом. Циљ пројекта, једног од изабраних за финансирање у оквиру првог Јавног позива за пројекте грађанских научних истраживања, који је 2023. године расписао Центар за промоцију науке, јесте да се проблему хроничних рана приступи кроз активно ангажовање особа са дијабетесом.
У истраживању ће учествовати особе са дијабетесом, здравствени радници и истраживачи, како би се идентификовали дубљи узроци, фактори ризика и ефикасније стратегије за превенцију и третман хроничних рана. Носилац пројекта је Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство са Универзитета у Београду, а партнери су Удружење за борбу против дијабетеса града Београд „Плави круг“ и Клиника за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма. О томе како хроничне ране настају, на који начин се могу превенирати и како ће изгледати овај пројекат, говори биохемичар и психолог Милош Рокић.
Зашто хроничне ране представљају изазов за лечење код особа са дијабетесом?
Дијабетес је веома комплексна, мултифакторијална болест. У Србији 800.000 људи болује од дијабетеса, при чему је око 400.000 случајева дијагностиковано. Хроничне ране су честа компликација која се јавља код извесног процента пацијената, а сви оболели од дијабетеса током свог живота развију хроничне компликације, које могу бити микро или макро васкуларне. Једна од микро васкуларних компликација су хроничне ране и оне представљају посебну компликацију дијабетеса, за разлику од осталих, као што су ретинопатија, неуропатија и нефропатија. Зашто су оне посебне? Зато што поред васкуларне етиологије имају и микробиолошку инфектолошку етиологију. Rане не зарастају дуже од 30 дана, стално су отворене, уз то се шире, и по дубини и по ширини. Такво ткиво је погодно за развој хроничне бактеријске инфекције, односно бактерија које се налазе у посебној форми, тј. у биофилмовима. Бактерије које су у форми биофилма су заштићене од дејства антибиотика и компоненти човековог имунског система. За сада не постоји ниједан третман за хроничне ране са стопроцентном успешношћу лечења. Хроничност рана је одговорна за 60 одсто нетрауматских ампутација удова, јер је ампутација тренутно најефикаснији начин да се спрече септички шок и смрт пацијента услед компликација које изазивају бактерије у ранама.
Како настају хроничне ране?
Оне настају као последица поремећаја на нивоу малих крвних судова, углавном ногу. Услед поремећаја функционисања малих крвних судова, губе се осети. Када дође до смањења осетa, особа не одговара на било какву врсту повреда која се може јавити на телу. Хроничне ране се најчешће јављају на табанима, тј. стопалима, јер се она најмање прегледају, а човек не осећа да су се ране створиле, па тако оне остају отворене и инфицирају се бактеријама из спољашње средине или бактеријама које су веома патогене. Те бактерије остају у рани, где формирају биофилм, што је у основи хроницитета.
Како изгледа истраживање на овом пројекту?
Особе које имају проблем са хроничним ранама нису препознате у нашем здравственом систему на интегрисан начин. Не постоји јединствен систем у здравству који посебно обухвата и збрињава пацијенте са хроничним ранама. У студији коју спроводимо, испитаници су пацијенти са различитих клиника: за ендокринологију и ортопедију, пацијенти који се лече у приватном сектору, а неке испитанике смо пронашли преко личних контаката.
Тренутно не постоји важећи фармакотерапијски протокол за лечење хроничних рана који у потпуности лечи ову болест, а исход овог проблема је увек ампутација, па је тако активно учешће грађана, односно оболелих, од кључне важности за ову студију. Без оболелих и увида у њихово стање, уопште не можемо доћи до неког решења. С тим у вези, ово истраживање ће ангажовати три групе оболелих од дијабетеса. Прву групу чини десетак пацијената са хроничним ранама, и циљ је да се у истраживању, на основу њихових животних прича, идентификују делови њихових свакодневних навика које су од значаја за превенцију, али и које повећавају ризик за настанак хроничних рана. Овде такође очекујемо да увидимо и одсуство неких протективних фактора када су у питању хроничне ране. Ових десет пацијената биће испитано путем дубинских интервјуа, који треба да идентификују животне факторе који утичу на стварање хроничних рана.
Другу групу грађана у овој студији чини млађа популација оболелих од дијабетеса. То је болест која вас прати цео живот, са њом се умире и од ње се умире, зато желимо да млади људи кроз учешће у истраживању развију стратешко мишљење како да предупреде хроничне компликације дијабетеса. Идеја је да млађа популација особа са дијабетесом који су у пуној професионалној зрелости и експерти осмисле упитничку студију која би се спровела у оквиру Удружења пацијената оболелих од дијабетеса, које се зове Плави круг, Удружења особа оболелих од дијабетеса из Новог Сада и из Ниша. На тај начин бисмо имали велики узорак из три већа града у Србији.
Идеја је да упитник процењује квалитет живота особа са дијабетесом, али апострофирајући факторе ризика, које смо идентификовали у мањој популацији особа са хроничним ранама. Циљ је да подстакнемо млађу популацију, у овом истраживању, да путем упитника опише шта то значи имати дијабетес и како изгледа њихов свакодневни живот. Ту групу грађана броји десетак пацијената експерата из различитих професија, па ће тако другу групу испитаника чинити социолог, ветеринар, молекуларни биолог, лингвиста, итд. Различити профили занимања, разноврсна искуства са дијабетесом и различити однос према њему од непроцењивог су значаја за дизајнирање упитничке студије, уз податке које ћемо добити од особа које болују од хроничних рана.
План је да трећа група учесника у истраживању буду чланови различитих удружења оболелих од дијабетеса, којих има око 6000, а њихов ангажман чини онлајн попуњавање претходно направљеног упитника. Након што они попуне упитник, имаћемо увид у то колико оболелих има хроничне ране, на који начин они лече ране, да ли запостављају овај проблем и да ли су оболели довољно информисани о томе где могу да потраже помоћ за третирање ове компликације.
Испитиваћемо животни стил особа са дијабетесом, њихов психолошки профил, односно њихов доживљај болести, као и то колико је важна подршка породице и људи из њиховог окружења. Осим тога, један део истраживања биће посвећен испитивању микробиолошког састава рана код извесног броја пацијената коју буду желели да учествују у студији. Овај део истраживања пружиће експертима са дијабетесом искуство у креирању алатки, које им могу послужити као обука за будућа истраживања.
Шта представљају биофилмови и где се могу наћи?
Биофилм представља форму бактерије која је веома отпорна на све могуће спољашње утицаје. Оне се могу размножавати на вештачкој или природној површини, на пример, на плочицама у купатилу или на телу човека. Током формирања биофилма многе врсте бактерија активирају процес који се зове осећај за мноштво, односно quorum sensing (систем стимулације за координацију различитих експресија гена). Тај процес њима омогућава да оне остану на површини на којој се налазе и да себе прекрију излучевинама које их додатно штите од свих утицаја, укључујући и антибиотике. Те бактерије перзистирају веома дуго и оне ту могу да еволуирају, тј. размножавају се и смењују генерације. С тим у вези, бактерије развијају резистенцију на разне антибиотике и антимикробне агенсе. Често се догађа да су пацијентима са хроничним ранама у којима се налази биофилм потребне дозе антибиотика које су токсичне за човека, односно човек може умрети од тих доза антибиотика, док та иста доза не може да убије бактерију у ранама.
Први биофилмови бактерија, познати су општој популацији и то је зубни плак. Њега чине нагомилане бактеријe, њихови продукти, слуз и остаци хране. Уколико се не третира, зубни плак представља кључни фактор за развој каријеса и парадонталних болести. Биофилмови су свеприсутни и могу изазвати бројне здравствене проблеме, па се тако, осим у усној дупљи, могу јавити у цревима и тако повећати ризик настанка одређених врста карцинома, а могу настати и на отвореним ранама.
Група за социомикробиологију са Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду, чији сарадник је Милош Рокић, изучава различите биофилмове бактерија, односно интеракције бактерија. Релативно нова дисциплина социомикробиологија изучава како експлицитно или имплицитно присуство друге бактерије, односно другог бића, утиче на понашање оне бактерије коју ми опажамо. Осим тога, ова дисциплина изучава и начин на који бактерије тимски раде и тако успевају да коегзистирају са људима.
Који су планирани исходи пројекта?
Пројекат траје две године, а идеја је да резултат пројекта буду публикација за пацијенте, научна публикација и Бела књига о хроничним ранама и дијабетесу у Србији. Први исход пројекта је припрема публикација за пацијенте, која представља уџбеник о дијабетесу који пацијенти праве за пацијенте. Публикација „пацијенти за пацијенте“ била би вршњачко вођење кроз дијабетес као једно целовито и целоживотно искуство. Постоји више врста дијабетеса, тип 1 и 2, као и труднички. Први се дијагностификује у врло раној младости, други у старијем добу, а трећи дијабетес у трудноћи, па свакој од тих циљних група треба прићи на специфичан и јединствен начин. Није исто представити дијабетес једном предшколцу, који добија инсулин инјекцијама или једној особи која је на заласку каријере или је у пензији. Водичи би имали три компоненте. Једна компонента је когнитивно-информациона и она представља емпиријски валидне податке о болести који су засновани на научним истраживањима. Циљ је да се ти подаци на разумљив начин представе општој јавности и пацијентима. Друга компонента је емоционална компонента и она се тиче личних прича особа са дијабетесом и начина на који се они носе са болешћу. Ова компонента је важна, јер je однос између човека и његове добробити сложен тако да пацијент може узимати прекомерно прописану терапију или се одлучити на алтернативну терапију која уопште није права. Трећа компонента је интерактивна и подразумева питања, одговоре и квизове за проверу знања, односно за менталну стимулацију и промишљање шта је дијабетес. Такође, у водичима бисмо обратили пажњу на неке друге хроничне компликације, њихову превенцију и искорењивање.
Други исход би била израда научних публикација у чијем креирању би учествовао тим експерата са Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство и Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма.
Трећи исход пројекта је најзначајнији и то је Бела књига о хроничним ранама и дијабетесу у Србији. То би био стратешки документ креиран са циљем да утиче на јавне политике, које подразумевају повезивање искустава пацијената, науке и резултата нашег истраживања. Међусобно прожимање науке, истраживања и емпиријског искуства представља важан фактор који може да промени јавну политику и однос према пацијенту који има хроничну рану и тако допринесе један увремењен и интегрисан одговор на проблем хроничних рана.
Која је тренутна превенција и шта се ради по питању искорењивања хроничних рана?
На настанак хроничних рана веома утичу стил живота, исхрана и физичка активност. Ми живимо веома брзо, због чега, несвесно, немамо пуну контролу над животом, иако често имамо илузију да је имамо па су зато хроничне ране природна последица таквог стила живота. Постоје три стратегије које су се показале као добра превенција за настанак ових рана, а то су регулација шећера у крви, смањење нивоа холестерола у крви и смањење крвног притиска. Тренутно је у свету популарна и четврта стратегија, а то је да се води рачуна о кожи, односно да се негује кожа стопала. Нега ногу дијабетичара постала је посебна тема на бројним светским конгресима, али она још не даје значајне резултате у превенцији и искорењивању хроничних рана. Бактерије у ранама су развиле резистенцију на антибиотике па је, нажалост, у земљама западне Европе и у Америци и даље ампутација решење за хроничне ране. Ту се ствар не завршава јер ампутирани пацијенти неретко имају релапс болести на другој нози а прилагођавање протезама је дуготрајан и напоран процес.
Тренутно се ради на развијању нових стратегија за лечење, које раде на томе да спрече бактерије да формирају биофилм, односно да их спрече да постану резистентне. Праве се нови антибиотици који блокирају интеракцију микроорганизама у процесу формирања биофилмова у ранама. Биофилмови су толико изазовни да чак ни обичан брис из ране не може да да податак о томе које се бактерије ту налазе већ само рад на хируршки уклоњеном ткиву током ампутације може да да пуну информацију о томе. Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду већ ради истраживања на том пољу и тренутно се развија неколико врста стратегија које се специфично баве борбом против биофилмова бактерија.
На који начин ова студија може допринети побољшању квалитета живота особа са дијабетесом?
То је један од амбициозних циљева овог пројекта. Сматрам да ово истраживање може да помогне да проблем хроничних рана постане социјално видљив, а онда када неки проблем постане тема од јавног значаја и о њему се излази у јавност, тада сте већ на добром путу да се он реши. О овом проблему се не говори много, између осталог, зато што су хроничне ране, за појединца који их има, разлог за стид и срамоту. Особа се осећа неадекватно, скрива те ране, често их самостално превија и не тражи лекарску помоћ. Разлог томе је што је у нашем друштво заступљено мишљење да бити болестан, значи да се треба стидети. То је реликт који вучемо из старих времена, да је болест срамота. Болест се дешава човеку, а ми као друштво смо одговорни да у том појединцу пробудимо најбоље и подржимо га у процесу лечења. Друштво треба да пробуди унутрашње капацитете пацијента за излечење. Овај пројекат има за циљ да побољша социјалну видљивост особа са хроничним ранама, да смернице и допринесе социјалној кохезији особа које имају хроничне ране.
Грађанска научна истраживања (енг. citizen science) представљају научноистраживачки, партиципативни метод, којим се јавност укључује у процес научних истраживања и омогућава грађанима који нису научници у датој области да науци активно доприносе кроз своје интелектуалне напоре, опште знање или сопствене алате и ресурсе. Оваква научна истраживања покривају различите дисциплине и теме, и укључују учеснике различитих нивоа стручности. Грађани истраживачи обезбеђују експерименталне податке и пружају додатну вредност науци, постављају нова питања и доприносе развоју научне културе, истовремено стичући разноврсна знања и вештине. Грађанска научна истраживања пружају могућност за прикупљање обимних података са широких географских простора, истраживање сложених тема и демократизацију научног истраживања. Учешћем грађана промовишу се различите перспективе, негује се осећај заједништва и оснажују се мреже сарадње, што доприноси остваривању заједничких циљева.