Према ономе што знамо о рептилима, укључујући и змије, социјално дистанцирање им иде прилично добро – већина ових животиња су самотњаци и друже се само током парења и тзв. хибернације.
Међутим, ово правило изгледа не важи за змије подвезице, које припадају роду Thamnophis, и које су прилично безопасне, а живе широм Северне и делом Централне Америке. Најновије истраживање је показало да ови рептили, не само што воле да друштвo, већ имају и својеврсне пријатеље, са којима проводе време.
До овог закључка су дошли аутори студије под именом Aggregation and social interaction in garter snakes (Thamnophis sirtalis sirtalis), која је недавно објављена у журналу Behavioral Ecology and Sociobiology. Заправо, компаративни психолог Ноам Милер и његов студент Морган Скинер, обојица са Универзитета „Вилфрид Лорија“, желели су да испитају како социјализација утиче на поједине животиње, те су почели да проучавају широк спектар врста, и схватили да различите животиње могу различито да се понашају унутар групе.
С обзиром на то да су змије ретко биле објекaт оваквих истраживања, Скинер је одлучио да тестира 40 младих змија подвезица не би ли проценио њихове карактере и друштвене преференце. У ту намеру поставио је десет змија у мали затворени простор, а свака је на глави имала обојену тачку. Камера је све време пратила њихове покрете. Два пута дневно Скинер би фотографисао окупљања змија, потом би их одвојио, очисито простор у коме су боравиле и вратио змије назад, али у различитим позицијама. Онда су камере пратиле да ли ће се исте групе поново оформити.
И исте групе змија су се заиста поново окупљале: три до осам змија се одвајало у једну од четири преграде, и најчешће је била реч о потпуно истим змијама, кажу истраживачи.
„Њихове друштвене структуре су на неки начин изненађујуће сличне онима које имају сисари, укључујући и људе“, објашњава Скинер.
Истраживачи су такође тестирали карактер сваке од 40 тестираних змија: процењивали су њихову храброст тиме што су их остављали саме у склоништу, а мерили су и време које је свака змија била у стању да проведе напољу, ван безбедног уточишта. Неке су биле храбре, док су друге биле стидљивије и везане за склониште. Занимљиво је и да кад год би биле у групи, змије би радиле оно што ради група, без обзира на њихову појединачну личност. Све у свему, змије су проводиле око 94 одсто свог времена у уточишту – и мање су биле склоне да га напуштају када је унутра било више змија.