Како jе кореjски сељак стигао од Тихог до Атлантског океана кроз Хирохитову, Стаљинову и Хитлерову воjску, читајте у новом тексту Филипа Шварма*
Текст: Филип Шварм*
Нормандиjа, 6. jун 1944, праскозорjе.
Посада бункера у саставу Хитлеровог Атлантског бедема гледа кроз пушкарницу ратне и трговачке бродове дуж читавог хоризонта; укупно их jе 5300 у наjвећем комбинираном десанту у историjи – англо-америчкоj операциjи Overlord.
„Тко ниjе видио, неће повjеровати“, записаће потом извjесни њемачки воjник.
Уз подршку 1200 авиона и бродске артиљериjа свих калибара, у првом десантном валу искрцава се 15.000 људи и 1500 тенкова; већ четрдесет осам сати касниjе, мостобран држи скоро пола милиона савезничких воjника.
Надомак jедног од два америчког сектора – плажи Jута – међу заробљеницима су Ниjемци, сразмjерно велик броj људи из Совjетског Савеза и човjек кога официри, у први мах, проглашаваjу за Jапанца. Тек касниjе, током триjаже у заробљеничком логору, утврдиће се да jе из Кореjе, да се зове се Jанг Кjонџонг и да jе у посљедњих пет година три пута заробљен у три различите униформе: jапанске Квантуншке армиjе, совjетске Црвене армиjе и, коначно, њемачког Вермахта.
Удар на сjевер
Кореjа, 1938.
Од 1896. jапанска колониjа, земља jе уз бруталну експлоатациjу и затирање националне културе и jезика, изложена новом притиску – Квантуншкоj армиjи.
Названа по кинеском полуотоку на ком jе Jапан послиjе побjеде над Русиjом у рату 1904/05. успоставио воjну базу, ова формациjа jе држава у држави. Као што jе 1932. окупациjом Манџуриjе ставила владу у Токиjу пред свршен чин, команда Квантуншке армиjе шест година касниjе на исти начин креће у продор према сjеверу Кине, Монголиjи и – у перспективи – Сибиру.
Циjену операциjе великим диjелом плаћа Кореjа: поред одузимања хране и стоке, Квантуншка армиjа насилно мобилизира сељаке. Међу њима jе и осамнаестогодишњи Jанг Кjонџонг.
Дрил у jапанскоj воjсци jе суров. За сваку грешку, могући наговjештаj непослуха или, напросто, зато што им се може, подофицири премлаћуjу воjнике.
„Падање у несвjест ниjе било рjешење“, пише будући морнарички пилот Сабуро Сакаи. „Каплар би излио на моjе тиjело канту хладне воде, заурлао и наставио…“
Офанзива максимално напреже 200.000 воjника Квантуншке армиjе.
„Вучем ноге пратећи силуете испред себе“, пише Тадахиде Хамада. „Шеснаестог – то jе трећи дан марша – грозница ме свладала. То су били берибери и потпуна исцрпљеност.“
Но, сва тежина живота у jапанскоj армиjи у потпуности блиjеди према свирепим ратним злочинима тих истих воjника.
„Прошао jе као кроз сир“, описуjе Шимада Тошио забадање баjонета у везаног кинеског заробљеника у оквиру обуке; у колони по jедан, редом, истог човjека убада читав његовог вод.
Статус Jанга Кjонџонга у Квантуншкоj армиjи тек jе нешто мало изнад ратног заробљеника. Преморен, гладан, малтретиран, у пограничном диjелу Манџуриjе и Монглиjе копа ровове поред невелике риjеке.
Име jоj jе Халкин Гол.
Паjок
Монголиjа, 20. аугуста 1939.
Након артиљериjске припреме, око 57.000 воjника Црвене армиjе креће у напад на утврђене jапанске положаjе у сливу Халкин Гола: пjешадиjа и артиљериjа махом су у центру, 500 тенкова и коњица по боковима. Три дана касниjе, опкољен jе већи дио контингента Квантуншке армиjе од 75.000 људи.
Битка jе финале необjављеног рата између Jапана и Совjетског Савеза започетог у маjу 1939. По несносноj жези, у огромним облацима прашине, разбиjене jапанске jединице боре се у обручу до посљедњег човjека; поjедини официри jуришаjу на оклопна возила витлаjући катанама.
На краjу, упад у Монголиjу, иначе сателитску државу Москве, Токио плаћа тешким поразом – наспрам двадесетак хиљада мртвих и рањених црвеноармеjаца, Jапан губи око 60.000 људи. Између олупина изгорjелих тенкова и авиона, лешева људи и коња, совjетски воjници кроз степу спроводе свега три хиљаде заробљеника – jедан jе и Jанг Кjонџонг.
Иза свих њих затвараjу се капиjе Стаљинових концентрационих логора у Сибиру: заузет кршењем моћи Квантуншке армиjе и смjенама њених команданата због пораза, Токио ионако заробљенике код Халкин Гола сматра за мртваце.
Зато, наредних година, Jанг Кjонџонг спава на дрвеним прчинама у баракама залеђених зидова; вашљив jе, криминалци му отимаjу оно мало личних ствари, обамире од хладноће замотан у крпе у разбjешњелоj пурги. Можда десет до дванаест сати дневно гура тачке на неком градилишту; можда обара стабла у таjги; можда ћускиjом разбиjа замрзнуту земљу у површинском копу рудника…
„Ако jе норма испуњена, сваки jе добио 70 дкг круха, уjутро и увечер литру jухе и 25 дкг просене или неке друге каше“, пише Карло Штаjнер у књизи 7000 дана у Сибиру, свом логорашком животу.
Снага и какво-такво здравље увjет су опстанка. Да не постане исцрпљена и болесна мрцина чиjи се живот мjери данима, наjдуже мjесецима, Jанг Кjонџонг мора савладати било какав занат коjи му омоћава да избjегне наjтеже послове; мора научити да закрпи ваљенке, направи кашику или нешто друго што може да размjени за паjок, порциjу црног круха.
„Вриjедност здиjеле jухе постала jе jеднака вриjедности човjечиjег живота“, пише Штаjнер.
Током 1939. умире 44.750 логораша, а 1940 – 41.275.
Jош jе горе након напада Њемачке на Совjетски Савез 22. jуна 1941: док се Црвена армиjа повлачи, таjна полициjа – НКВД – уз бруjање мотора камиона стреља затворенике у Бjелорусиjи, Украjини… А да би утjерала апсолутну покорност – и хиљадама километара далеко од фронта, у Сибиру.
Штаjнер: „Помоћу затворског телеграфа израчунали смо да jе у два дана било стриjељано више од четири стотине људи. Већи дио осудио jе на смрт ОСО, остале логорски суд.“
Од самог почетка рата, Совjетски Савез jе суочен са тешком оскудицом хране. Неупоредиво више од метака НКВД-а, логораши страдаjу од глади и изнурености тешким радом: смртност у логорима 1941. скаче на 115.484, а 1942. на 352.560 жртава.
Посљедња побjеда
Харков, 11. март 1943.
Продор њемачких тенкова у току ноћи: сабласно трептање фосфорних ракета, експлозиjе, рафали свjетлеће мунициjе, пожари…
„Протуоклопни топови борили су се са тенковима као у двобоjу“, сjећа се Трофим Тепљенко. „Нареднику Смирнову граната jе откинула главу и ноге.“
Код Харкова, из блатњавог рова, пуца и Jанг Кjонџонг: од средине 1942. Црвена армиjа се попуњава и логорашима из Сибира. Махом су то осуђеници за класични и привредни криминал, те нешто политичких затвореника. Совjетски команданти не штеде регуларне трупе; казнене батаљоне логораша – поготово. Од укупно 975.000 људи колико се до краjа рата бори у овим jединицама, више од половине губи животе.
Отпор Црвене армиjе траjе неколико дана; што jе остало од потучених jединица повлачи се на источну обалу риjеке Доњецк. Треће заузимање Харкова посљедња jе већа њемачка побjеда на Источном фронту – плаћаjу jе са 11.000 мртвих. Совjети имаjу бар 40.000 погинулих и рањених и jош толико заробљених воjника; у колони, под стражом есесоваца, према западу тетура и Jанг Кjонџонг…
„Отпочео jе моj нови живот хладноће, глади и бескраjних батина“, пише болничар Алексеj Толстухин, заробљен у истим борбама кад и Jанг Кjонџонг.
Обоjица имаjу среће. Троjицу других заробљеника извjесни њемачки воjник веже за капиjу:
„Гурнуо jе jедном ручну бомбу у џеп, извукао сигурносну иглу и отрчао у склониште“, записаће његов суборац.
Ако преживе заробљавање, црвеноармеjце чека утjеривање на пољане ограђене бодљикавом жицом. Ничег ту нема – ни заклона, ни хране, ни воде. Заробљеници пасу траву док jе има, jеду земљу, лешеве… Понекад им есесовци баце мало круха да би гледали дивљачке туче; понекад насумице пуцаjу по изнемоглим људима.
„То су полуљуди“, пише у писму са Источног фронта Карл Фукс. „Они су зликовци, талог свиjета и нису дорасли њемачком воjнику.“
До фебруара 1942, у њемачким логорима умире или jе побиjено 2.100.000 од 3.500.000 совjетских заробљеника.
Послиjе слома у Стаљинграду почетком 1943, нацисти почињу колико-толико хранити заробљене црвеноармеjце. Већина постаjе робље што до смрти ради у индустриjи оружjа; наjнесретниjи – жртве бизарних медицинских експеримента. Од укупно 5.700.000 совjетских заробљеника за вриjеме Другог свjетског рата, 3.300.000 оставља кости у нацистичким логорима и творницама.
Међутим, порази и све тежи губици Хитлерове Њемачке понеког доводе у прилику за увjетно одсуство из пакла: може постати Hilfswilliger, или, просто, Хиви; грубо преведено – добровољни помоћник.
Око милион совjетских грађана као хивиjи током рата носи униформу Вермахта или SS-а. На окупираним териториjама мотив jе понекад мржња према бољшевичком режиму, нерjетко национализам, а наjчешће пука жеља за преживљавањем; у конценентрационим логорима – готово искључиво ово посљедње. Jанг Кjонџонг тако по трећи пут ступа у нову воjску.
Хивиjи ратуjу у различитим њемачким jединицама против партизана у Совjетском Савезу и Jугославиjи; има их и у Пољскоj, Чехословачкоj, Мађарскоj, сjеверноj Италиjи, Атлантском бедему… Риjеч jе наjвећим диjелом о дивљоj солдатесци, пиjаноj, полулудоj, о људима чиjе jе разликовање добра и зла у потпуности нестало.
Повучени Американац
Краj рата Jанга Кjонџонга затиче у заробљеничком логору у Великоj Британиjи. Емигрира 1947. у Сjедињене Америчке Државе, заснива породицу и мирно живи у Илиноису. О своjим ратним искуствима не прича много. Можда само жели да их заборави, а можда се и плаши изазивања судбине – може ли постоjати увjерљива гаранциjа за човjека његове биографиjе да опет неће опет завршити у новим воjскама, ратовима и логорима?
Jанг Кjонџонг умире 7. априла 1992. као цивил и слободан човjек.
*Аутор је новинар и публициста из Београда. Одговорни уредник недељника „Време“. Аутор је више дугометражних документарних филмова као што су Јединица и Херој. Пише на ијекавском изговору српског књижевног језика.