Која је еволутивна предност крвних група, како су оне дистрибуиране у оквиру популација и да ли нам је заиста важно којој крвној групи припадамо?
Текст: Александар Лабус
Година је 1492. Папа Иноћентије VIII тешко је болестан. Његов доктор предлаже да као терапију узиме крв од друге, здраве особе, а како још не постоји знање о интравенском кардиоваскуларном систему, једино решење је да крв – попије. Терапија ипак не пролази успешно, јер папа недуго затим умире. Међутим, овај догађај остаје забележен као први познати случај трансфузије крви.
Низу, из данашње перспективе наивних, чак и бизарних метода за трансфузију, придодати су и вишевековни покушаји уношења крви животиња у организам човека. Колико год неуспешни, они су ипак давали свој допринос науци, макар и тако што су указивали на погрешан приступ, да би у 19. веку енглески лекар Џејмс Бландел коначно схватио да човек може примити само човечју крв. Крајем тог века научници су приметили да при мешању крви здраве и болесне особе долази до њеног згрушавања у грудвице, чиме су већ дошли надомак самог решења ове вековне мистерије. Недостајала је још само последња карика.
Године 1900. аустријски биолог Карл Ландштајнер у својим истраживањима одлази корак даље и жели да се увери да ли ће до згрушавања доћи и ако се помеша крв две здраве особе. Он узима примерке своје и крви својих сарадника, меша их сваку са сваком, уочава законитости под којима се неке крви згрушавају, а неке не и, коначно, долази до закључка да постоје три групе које именује A, B и C.
Ово епохално откриће, вредно Нобелове награде, означило је крај вишевековних неизвесности и страхова лекара у ситуацији кад неком пацијенту треба дати крв. У почетку подухват високог ризика, сада је постао рутинска процедура.
Гужва на еритроцитима
Данас знамо да се на еритроцитима човека налазе сложени протеини и шећери названи антигени. Њих је преко 270, па су ради лакше категоризације сврстани у 33 система. Примера ради, једна особа може да има једне антигене, друга особа друге, а да нема прве, док трећа може имати и једне и друге. Кад се говори о крвној групи, превасходно се мисли на два од свих ових система – ABO и Rh, пре свега због њихове критичне важности при трансфузији крви.
Систем ABO крвних група чине само два антигена – шећери N-ацетилгалактозамин и галактоза, који су везани за H антиген као основу. Први је назван А антиген, а други B антиген. Основу H антиген свако на свету има (осим једне популације, о чему ће бити речи касније), а људи се деле на оне који за H имају закачен само А антиген (А крвна група), само B антиген (B крвна група), оба (AB крвна група, што је знатно ређи случај), или немају ниједан од ова два (О или нулта крвна група).
Ова два антигена су постала „омражена“ оног тренутка кад су научници схватили да ако при трансфузији унесена крв има антиген којег нема у крви примаоца, његов имуни систем тада покреће бурну одбрамбену реакцију. Стварају се антитела у крвној плазми, која почињу да жестоко нападају и лепе се за те унете, стране антигене, стварајући раније поменуте грудвице. И колико год ми били захвални нашем имуном систему што нас оваквом реакцијом брани од страних супстанци, разлога за бригу и те како има, пошто овај процес даље доводи до ослобађања хемоглобина у плазму, што на крају резултира смртним исходом.
Зато се мора пазити која крв, тј. који се антигени смеју унети у коју крв. Крвна група А се не сме унети у B крвну групу, и обрнуто, као што се ни AB крвна група не сме унети у обе претходне, с обзиром на то да ће у оба случаја AB крвна група имати један антиген ког нема у примаочевој крви. У AB крвну групу се, међутим, може унети било која, јер јој ниједан антиген неће бити стран, па неће ни бити потребе за одбрамбеном реакцијом. Због овог се каже да је AB крвна група универзални прималац. С друге стране, нулта крвна група је посебна по томе што, будући да нема ни А ни B антигене и да је „безопасна“, може ући у крв било које од све четири крвне групе, па се зато каже да је она универзални давалац. Али она је истовремено и најрањивија кад је реч о примању крви, јер јој све (осим исте, нулте) могу нашкодити својим антигенима.
Поред ABO крвних група и њихових антигена, од значаја за трансфузију за већину светске популације је и антиген под именом Rh фактор. У зависности од тога да ли га неко има или нема, каже се да је Rh позитиван или Rh негативан. Rh позитивна особа може да прими и позитивну и негативну крв, Rh негативна особа може да прими само негативну, док ће при уносу позитивне доћи до стварања антитела. Трансфузиона реакција ипак неће оставити толико тешке последице, барем не у првој трансфузији, јер се антитела против Rh фактора стварају спорије него она против А и B антигена. При другој некомпатибилној трансфузији већ постоји опасност од фаталних последица.
У једном случају, међутим, драстично је опасније непознавање Rh крвне крупе одређене особе. Уколико брачни пар жели да има децу, од критичног значаја ће бити познавање Rh фактора будуће мајке, јер уколико је она Rh негативна, а отац позитиван, дете ће највероватније бити позитивно. Тада ће његова крв из стомака мајке прећи у њен крвни систем, те ће њен имуни систем одговорити као у случају трансфузије, дакле, стварањем антитела, која ће, опет, прећи назад у крвни систем детета, које сада има у себи Rh антиген и антитела за борбу против тог антигена. У првој трудноћи овај процес неће оставити последице на дете, али у другој, због далеко већег стварања антитела у крви мајке, оне могу бити једнако тешке као код некомпатибилности ABO крвних група, што значи да могу довести до смрти. На сву срећу, наука је довољно напредовала да уклони недостатке овакве ситуације, која тако може проћи без последица.
Неизбежни фактор еволуције
Захваљујући науци, млади брачни парови могу да одахну. За то време, научнике и њихову радозналост муче увек нови проблеми. Пре свега питање порекла ABO крвних група у човеку и једнако интригантно питање њихове функције, или сврхе.
Ако се вратимо на почетак целе приче, видећемо да су некада лекари, дајући пацијентима животињнску крв, били на трагу нечег интересантног, макар и несвесно. У крви неких животиња заиста има крвних група, а међу њима су пси, мачке и мишеви. Међутим, оно што је за нас посебно значајно је да једино примати имају ABO крвне групе, као оне код човека. То нам говори да смо пре око 20 милиона година морали да имамо заједничког претка. Од њега су током еволуције кренуле да се гранају нове врсте, од којих су данас настали, између осталог, шимпанзе, гориле, гибони и човек. За све њих је заједничко да имају ABO крвне групе, али у једноме се битно разликују – немају сви све групе. Човек има све четири, гориле само B крвну групу, док наши најближи рођаци шимпанзе имају A и нулту. Зато се теоретски и може замислити да шимпанза лежи на кревету за трансфузију и даје крв за А крвну групу. Ниједна врста примата, осим човека, нема AB крвну групу.
Али шта се десило код шимпанзе са B крвном групом или код гориле са А крвном групом? Удаљавањем врста једних од других, код сваке од њих је долазило до засебних мутација гена који одређује крвну групу, што је за последицу имало нестанак или „гашење“ неких крвних група. Код неке врсте ће тај мутирани ген блокирати настанак ензима који ствара А антиген, код неке B антиген. Природном селекцијом и генетичким дрифтом ће временом јединке без једног од два антигена преплавити целу популацију. Научници су открили да су и код човека мутације ABO гена више пута доводиле до промене A или B крвне групе у нулту. То значи да је нулта крвна група могла настати више пута (најмање три пута) код различитих популација које нису имале додирних тачака, као у случају хомоплазије, или независне еволуције (појава крила код птица и слепих мишева).
Тешко је рећи од које крвне групе је све почело, тачније, која је била прва, после које су мутацијама настајале све остале. По једној теорији, AB крвна група је та од које су мутацијама настале А, B и нулта. По другој то је нулта, јер староседеоци у Јужној Америци и Ескими у скоро стопроцентном броју имају нулту крвну групу.
Нешто вероватнија је трећа теорија по којој је прво настао А антиген, а мутацијама током неколико милиона година дошло је до нулте групе, тј. нестанка А антигена, и на крају до настанка B антигена. Ова теорија би могла бити потврђена распрострањеношћу крвних група у свету, које јасно оцртавају миграције становништва – А крвна група је најприсутнија у Европи, нулта крвна група је убедљиво најраспрострањенија у Јужној и Северној Америци и далеко је доминантнија у том делу света него што је А крвна група доминантна у Европи, док је B крвна група најприсутнија у Азији, а најређа код староседелаца Америке и Аустралије.
Распрострањеност крвних група, али и питање сврхе и користи од њих, може се довести у везу са повећаним или смањеним ризиком од неких болести, као и условима различитих средина у којима су неке крвне групе доминантне. Наиме, нека истраживања показују да носиоци нулте крвне групе имају статистички значајно већу вероватноћу ризика добијања чира и истегнућа Ахилове тетиве, али и мањи ризик од добијања рака панкреаса. А крвна група, с друге стране, има већи ризик од добијања рака панкреаса и желуца, срчаних обољења и маларије. Ово су само неке од корелација, али које саме по себи не значе да је носилац неке крвне групе одмах и носилац предиспозиције да оболи од неких од наведених обољења.
Већу распрострањеност B крвне групе у Азији научници објашњавају епидемијама малих богиња и бубонске куге, због којих је опао број људи са А и нултом крвном групом, које су мање отпорне на ове болести. Исто се могло десити и током човекове еволуције – она крвна група која је склонија неким болестима је својом редукцијом омогућила другој крвној групи да преплави популацију путем генетичког дрифта. Једно од могућих објашњења због чега су неке групе склоне неким болестима је да се одређене бактерије лакше везују за А антиген, а неке за B антиген.
Бомбајска загонетка
Потпуна непознаница за научнике је одређена популација у Индији код које не постоји ниједна крвна група из ABO система. Они не само да немају А и B антигене, него немају ни H антиген, за који би требало да буду везани А и B.
Оно што је најзанимљивије је да ти људи немају никаквих недостатака нити осећају икакве последице оваквог фенотипа у свакодневном животу. За њих највећи проблем настаје тек кад им је потребна транфузија крви. У том случају, могу примити само исту, јер чак и нулта крвна група може имати тешке последице по њих. Ако њима ништа не фали без крвних група, наука са разлогом тражи одговор на питање да ли смо ми који их имамо у предности.