Људи нису савршени, али они могу ствари побољшати промовишући кључне хуманистичке вредности
Пише: Милан М. Ћирковић
У срединама тако фанатично окренутим прошлости као што је наша, није нимало чудно да је већ ширење научне писмености – о вишим и комплекснијим начинима за побољшање статуса науке у друштву, на општу корист, да и не говоримо – прави сизифовски задатак. Један од разлога је очигледан: наука је суштински окренута ка будућности. Чак и оне дисциплине које се формално баве прошлошћу, као што су палеонтологија, космологија или политичка историја, заправо то чине ради извлачења предвиђања (или ретродикцијe) за будући рад. Зар се чак и у колоквијалном говору, па и политичком жаргону (дакле најпримитивнијој и најмање комплексној врсти жаргона), не чује толико пута како „из историје ваља извући поуке“? За шта тачно поуке? Очигледно, за будућност. Па зашто се онда том будућношћу експлицитније не бавимо? Зашто се елементарна истина да је свакодневни део било ког научног рада предвиђање – између осталог, резултата експеримената или теренских истраживања – не учи у школама?
Нико неће спорити да је прошлост легитимни предмет научног истраживања, нарочито у историјским наукама (у које, опет да нагласим, пошто се то у научно слабо писменим срединама често заборавља, спадају и палеонтологија и добар део других гео-наука, космологија и слично). Чак и ван формално историјских наука – а истинска наука не зна за поделе, за разлику од људских бирократија – врло често се појављују битни историјски елементи. Диван пример су помрачења Сунца и Месеца, која је немогуће реконструисати без разумевања историјских промена у прошлости. Као што су одлично показали Мизнер, Торн и Вилер на самом почетку њихове славне Гравитације, вероватно најимпресивније научне књиге 20. века, ми знамо да се 14. јануара 484. одиграло тотално помрачење Сунца, које је из дворишта своје куће посматрао последњи класични филозоф старог света, Проклус Атињанин. Међутим – и ту следи занимљив обрт – када вратимо наш динамички планетаријум унатраг, видимо да то није било могуће, јер је трака тоталитета пролазила далеко од Атине све док не узмемо у обзир историјске промене Земљине ротације. Такође, пре неких двадесетак година водила се у најугледнијим часописима за фундаменталну физику попут Physical Review Letters веома интересантна расправа око тога да ли је у експериментима барона Лорана фон Етвеша, мађарског физичара са краја 19. и почетка 20. века, била детектована – али не и откривена!, што је последица нашег савременог тумачења тога шта значи „откриће“ – мистериозна „пета сила“, односно нова и досад непозната фундаментална интеракција, коју предвиђају неке од квантних теорија поља. У тој расправи су се, између осталог, потезали аргументи у вези са топографским планом Будимпеште у доба Етвешових огледа, те релативни положај његове апаратуре у односу на значајне зграде у близини!
Дакле, елемената историјског истраживања има чак и у „најчистијим“ (мада је сам атрибут непријатан) областима природних наука. И то се све прихвата као сасвим легитимно, чиме отпада наивни аргумент који се и даље понегде чује од остатака позитивиста, да се истинска наука бави само вечним и ванвременским релацијама. Зашто онда елементи који се односе на будућност бивају доживљавани или као научна фантастика (и то у безразложно пежоративном смислу) или као некакве дивље и небулозне спекулације (као да су спекулације о будућности по нечему лошије од свеприсутних спекулација о прошлости)?
Срећом, ситуација се последњих деценија мења, једним делом због појаве и драматичног развоја концепата који се односе на нејасан и помало збуњујућ појам трансхуманизма. Трансхуманизам је радикално нови приступ размишљању о будућности, заснован на премиси да људска врста у свом садашњем облику не представља крај еволутивног развитка човека, већ пре његов почетак. Светска трансхуманистичка асоцијација формално дефинише трансхуманизам двојако:
- као интелектуални и културни покрет који афирмише могућност и пожељност суштинског побољшања људске ситуације кроз примену разума, посебно коришћењем технологије која би могла да успори или елиминише старење и умногоме повећа људске интелектуалне, физичке и психолошке способности; и
- као истраживање последица, обећања и потенцијалних опасности коришћења науке, технологије, креативности и других средстава да се превазиђу темељна људска ограничења.
Очигледно да је ово друго тумачење за нас најзначајније, али ваља неколико речи посветити и првом. Трансхуманизам се може посматрати као наставак и продужетак хуманизма, из кога је делимично изведен. Хуманисти верују да су људи значајни, те да индивидуе имају вредност саме по себи. Ми свакако нисмо савршени, али можемо ствари побољшати промовишући кључне хуманистичке вредности као што су рационално мишљење, слобода, толеранција, солидарност и демократија. Трансхуманисти се слажу са овиме, али такође наглашавају оно што имамо потенцијал да постанемо. Не само да можемо употребити рационална средства да побољшамо људску ситуацију и спољашњи свет; ми их такође можемо употребити да побољшамо сами себе, људски организам. И чинећи то, ми нисмо ограничени традиционалним хуманистичким методама, као што су образовање и културни развитак. Можемо, наиме, употребити технолошка средства која ће нам у коначном збиру омогућити да се померимо изнад онога о чему се обично мисли као о „људском“. Узгред, сам термин трансхуманизам сковао је један од највећих биолога 20. века и један од твораца Модерне синтезе (што је назив за савремену, неодарвинистичку теорију еволуције), сер Џулијан Хаксли, у сјајном есеју из 1957. године под истоименим насловом.
Готово да је универзални консензус у савременом свету да наш људски облик или детаљи наше садашње људске физиологије нису оно што дефинише вредност коју поседујемо, већ су то пре наша хтења и идеали, наша искуства и врсте живота које живимо. (У складу управо са овим темељним начелом, данас се са потпуно оправданим презиром гледа на све облике дискриминације на расној основи или дискриминације према лицима са инвалидитетом или неким обликом посебних потреба!) Отуда потиче и веома важан концепт права утемељених у личности (person-based rights), који омогућава да се све више и чешће говори о правима не-људских индивидуа као што су животиње; није тешко претпоставити да ће слична етичка начела бити развијена када се појаве и, на пример, интелигентни роботи. Са становишта трансхуманиста, напредак је када више људи постаје способно да свесно обликује себе, своје животе, и начине на које се односе према другима, у складу са њиховим најдубљим вредностима. Као што је Џим Вотсон, суоткривач структуре ДНК и први руководилац Пројекта људског генома, пре неколико година рекао са карактеристичном отвореношћу: „Нико нема одиста храбрости да то изговори, али ако бисмо могли направити људска бића бољим додавањем гена, зашто то не бисмо учинили?“ Конзервативци на десници и левици – идолатристи или „божанства“ или „природе” – нису успели, упркос огромним напорима, да дају смислен одговор на ово једноставно Вотсоново питање.
Кроз убрзани темпо технолошког развитка и научног разумевања, улазимо у потпуно нову фазу у историји људске врсте. У релативно блиској будућности можемо се суочити са појавом стварне вештачке интелигенције. Биће изграђене нове врсте сазнајних оруђа која ће комбиновати вештачку интелигенцију са технологијом нових интерфејса. Молекуларна нанотехнологија има потенцијал да створи обилне ресурсе за свакога и да нам омогући пуну контролу над биохемијским процесима у нашим телима. Тиме би се елиминисале болести и нежељено старење. Кроз редизајн или неурохемијско обогаћење наших мозгова могли бисмо стећи повећано емоционално благостање, шири распон осећања или већу способност за посвећеност нашим животним пројектима или вољеним особама. Очигледно, најзначајнији научнотехнолошки продори са становишта трансхуманизма леже у области компјутерских наука, биологије и физиологије, те физике која пружа основу за развој молекуларне нанотехнологије. Међу далековидијим трансхуманистима се често појављује и интерес за астрономију, као науку која проучава шири животни простор будућег човечанства, у складу са славном максимом великог руског инжењера и визионара Константина Циолковског: „Земља је колевка човечанства, али ко жели да читав живот проведе у колевци?“
Поред Циолковског, међу најважније интелектуалне претходнике трансхуманизма у историји идеја можемо поменути енглеског филозофа из 17. века Френсиса Бекона (са његовом Новом Атлантидом), писце Херберта Џорџа Велса и Олафа Стејплдона, теолога и палеонтолога Пјера Тејара де Шардена, нашег изумитеља Николу Теслу, и многе друге. Међу научницима 20. века, посебну пажњу привлаче визионари попут британског биохемичара и полихистора Џона Б. С. Холдејна, физичара и визионара космичких хабитата Џерарда О’Нила или медицинара Роберта Етинџера, који су разматрали примену конкретних научних достигнућа у циљу продужења и побољшања квалитета људског живота. Такође треба имати у виду да популаризација науке (у традицији, нажалост, покојног Карла Сегана, Ричарда Докинса или Стивена Хокинга) има веома велики значај за трансхуманистички подухват, будући да је то за сада главни канал којим се са релевантним достигнућима упознаје најшира публика од које се очекује смислено разматрање и политичко одлучивање о питањима од суштинског значаја за будућност човечанства.
На другој, тамнијој страни, трансхуманисти признају да неке од ових предстојећих технологија могу потенцијално проузроковати велику штету људском животу. Чак и сам опстанак врсте могао би бити доведен у питање (на пример, злоупотребом биотехнологије у сврхе биотероризма). Трагање за разумевањем опасности и рад на спречавању катастрофа међу суштинским су деловима трансхуманистичког програма. Стога је вероватно најзначајнији аспект трансхуманистичког интереса управо испровоциран питањем могу ли трансхуманистичке технологије (попут био- и нанотехнологије, вештачке интелигенције, виртуалне реалности и других) бити опасне? Одговор је очигледно позитиван, што повлачи хитну потребу да се анализирају и дискутују проблеми пре него што постану стварност. Биотехнологија, нанотехнологија и вештачка интелигенција имају потенцијал да створе огромне и веома сложене опасности ако се користе непажљиво или малициозно. Трансхуманисти инсистирају да је од највећег значаја да почнемо да узимамо ова питања најозбиљније. И то сада.
Постоје огромна етичка, друштвена, културна, филозофска и научна питања у вези са будућношћу људске врсте која треба размотрити у детаљима. Потребно је много истраживања, као и најшира могућа јавна расправа. Такође је потребно створити институције и међународни оквир који ће омогућити вођење одговорне политике и имплементацију разумне и одмерене регулативе. Све ово ће захтевати много времена, и што пре почнемо, то су наше шансе да избегнемо најопасније замке веће. Овде је важна нова категорија, тзв. егзистенцијалних ризика, тј. опасности које прете опстанку човечанства као целине, или, у најбољем случају, воде до трајног заустављања напретка човечанства и онемогућавања реализације свих људских креативних потенцијала. Док су неки егзистенцијални ризици (нпр. опасност од судара Земље са астероидом или кометом) природног порекла, и нама је заправо неопходна технологија да бисмо са њима изашли на крај на дуге стазе, дотле је већина претећих егзистенцијалних ризика данас последица човекове делатности. У ову групу спадају тако хетерогене претње као што су глобално загревање и други климатски поремећаји, опасност од глобалног нуклеарног или биолошког рата, као и злоупотреба нанотехнологије или вештачке интелигенције. Важно је напоменути да се стандардна анализа ризика (какву примењују, на пример, осигуравајућа друштва) не може применити на егзистенцијалне ризике. Један од разлога за ово јесте што стандардне статистичке методе анализе ризика не придају никакву вредност животима будућих генерација, а управо је то оно што егзистенцијални ризици највише угрожавају! Очигледно је да је за ове сврхе неопходно развити читаву нову методологију анализе, што је посао пред којим се тек налазимо. Добар пример је Foresight Institute (http://www.foresight.org/), који већ више година промовише истраживања на тему трансхуманистичких технологија и њиховог разумевања у широкој јавности, фокусирајући се посебно на молекуларну нанотехнологију.
Трансхуманизам данас постаје део мејнстрим културе, како све већи број научника, научно образованих филозофа и друштвених мислилаца почиње да озбиљно узима спектар могућности које трансхуманизам обухвата. Постоји читава фамилија трансхуманистичких група које се умногоме разликују у својим особинама и фокусу, која се брзо проширује, као и много дискусионих група у многим земљама широм света, које су сакупљене под кишобраном Светске трансхуманистичке асоцијације. И то се односи не само на науку већ и на друге велике области људске делатности – мада не можемо улазити у то у овом тексту, трансхуманистичка уметност је једна од великих струја савременог уметниког развоја, предвођена ствараоцима попут Stelarc-a, Алфреда Харта или Наташе Вита-Мор. Трансформативни потенцијал трансхуманизма, мада уочен од стране визионара још веома давно, тек је на самом почетку реализације чак и у најапстрактнијим стваралачким формама, тако да нас свакако овде очекује крајње узбудљива пловидба њутновским „океаном непознатог“.