Колико смо далеко од вероватно најкомплекснијег, али уједно и најбизарнијег хируршког захвата, трансплатације главе?
Текст: Катарина Стекић
Година je 2051. Улазите у клинику, где сте заказали преглед због трансплантације. Дочекује вас хирург, и након краћег разговора о вашим проблемима и жељама, одводи вас у посебну просторију са узорцима. Пита вас којe бисте желели да имате, а ви их, шетајући се кроз просторију, замишљено процењујете.
Дуж просторије налазе се излози са избором обезглављених тела на које можете да пресадите своју главу. Према Серђу Канаверу, италијанском неурохирургу, овакав сценарио уопште није фантазија. Канаверо је ове године успешно пресадио главу пса, и тврди да је ово могуће учинити са човеком у наредне две године.
Преспајање тела
Канаверо већ има добровољаца који су расположени да учествују у првој људској трансплантацији главе, а једна болница у Вијетнаму је расположена да буде домаћин прве операције. Канаверови волонтери имају оштећења нерава кичмене мождине. Њима је неопходна трансплантација главе на ново тело, што се заправо подразумева под овим подухватом. Трансплантацијa главе је остао устаљен назив од првих научника који су спроводили овакве експерименте на мајмунима у прошлом веку.
Трансплантација главе (тј. тела) заправо представља хируршки захват преспајања нерава кичмене мождине. Процедура започиње расхлађивањем главе и тела да би ћелије могле да преживе дуже без кисеоника. Крвни судови се повезују помоћу танких цевчица, а мождински нерви помоћу PEG (полиетилен гликола) који омогућава крајевима нерава да срасту један са другим. Након зашивања, животиња се држи у коми три до четири недеље да би јој се спречило кретање. Електроде јој се убацују у мозак да би се стимулисало нормално функционисање нервних импулса.
Операције попут ове нису сваки пут биле успешне, услед имунолошке реакције организма који нову главу препознаје као страно тело. Научници са Универзитета у Хјустону, Тексас су пробали да реше овај проблем користећи графенске нано-траке које је Канаверо предложио као замену за PEG. Мишеви који су третирани графеном су ходали недељу или две дана након операције. Оно што није споменуто у извештају, а због чега је студија касније критикована, јесте да се половина узорка удавила током спровођења експеримента.
Највећи успех је постигао Канаверов сараднички тим из Јужне Кореје који је спровео трансплантацију главе пса. Пас је након пар недеља успешно наставио да живи и здраво обавља све функције. Ова најновија студија није имала контролну групу због чега је одмах наишла на оштру критику научне заједнице. Без контролне групе се не може знати да ли су графенске траке заслужне за успешност операције или је нешто друго у питању. Истраживачи нису успели да убеде критичаре ни да је мождина пса била оштећена у тој мери колико се у студији тврди.
Од 2013. године, када је Канаверо предложио први пут захват преспајања мождинских нерава, направљен је велики напредак. Ипак, научници су скептични по питању Канаверових прогноза о трансплантацији људске главе. Вероватно смо још увек годинама далеко од првог покушаја овог типа, а још даље од излога са људским телима у клиници за трансплантацију.