Koliko smo daleko od verovatno najkompleksnijeg, ali ujedno i najbizarnijeg hirurškog zahvata, transplatacije glave?
Tekst: Katarina Stekić
Godina je 2051. Ulazite u kliniku, gde ste zakazali pregled zbog transplantacije. Dočekuje vas hirurg, i nakon kraćeg razgovora o vašim problemima i željama, odvodi vas u posebnu prostoriju sa uzorcima. Pita vas koje biste želeli da imate, a vi ih, šetajući se kroz prostoriju, zamišljeno procenjujete.
Duž prostorije nalaze se izlozi sa izborom obezglavljenih tela na koje možete da presadite svoju glavu. Prema Serđu Kanaveru, italijanskom neurohirurgu, ovakav scenario uopšte nije fantazija. Kanavero je ove godine uspešno presadio glavu psa, i tvrdi da je ovo moguće učiniti sa čovekom u naredne dve godine.
Prespajanje tela
Kanavero već ima dobrovoljaca koji su raspoloženi da učestvuju u prvoj ljudskoj transplantaciji glave, a jedna bolnica u Vijetnamu je raspoložena da bude domaćin prve operacije. Kanaverovi volonteri imaju oštećenja nerava kičmene moždine. Njima je neophodna transplantacija glave na novo telo, što se zapravo podrazumeva pod ovim poduhvatom. Transplantacija glave je ostao ustaljen naziv od prvih naučnika koji su sprovodili ovakve eksperimente na majmunima u prošlom veku.
Transplantacija glave (tj. tela) zapravo predstavlja hirurški zahvat prespajanja nerava kičmene moždine. Procedura započinje rashlađivanjem glave i tela da bi ćelije mogle da prežive duže bez kiseonika. Krvni sudovi se povezuju pomoću tankih cevčica, a moždinski nervi pomoću PEG (polietilen glikola) koji omogućava krajevima nerava da srastu jedan sa drugim. Nakon zašivanja, životinja se drži u komi tri do četiri nedelje da bi joj se sprečilo kretanje. Elektrode joj se ubacuju u mozak da bi se stimulisalo normalno funkcionisanje nervnih impulsa.
Operacije poput ove nisu svaki put bile uspešne, usled imunološke reakcije organizma koji novu glavu prepoznaje kao strano telo. Naučnici sa Univerziteta u Hjustonu, Teksas su probali da reše ovaj problem koristeći grafenske nano-trake koje je Kanavero predložio kao zamenu za PEG. Miševi koji su tretirani grafenom su hodali nedelju ili dve dana nakon operacije. Ono što nije spomenuto u izveštaju, a zbog čega je studija kasnije kritikovana, jeste da se polovina uzorka udavila tokom sprovođenja eksperimenta.
Najveći uspeh je postigao Kanaverov saradnički tim iz Južne Koreje koji je sproveo transplantaciju glave psa. Pas je nakon par nedelja uspešno nastavio da živi i zdravo obavlja sve funkcije. Ova najnovija studija nije imala kontrolnu grupu zbog čega je odmah naišla na oštru kritiku naučne zajednice. Bez kontrolne grupe se ne može znati da li su grafenske trake zaslužne za uspešnost operacije ili je nešto drugo u pitanju. Istraživači nisu uspeli da ubede kritičare ni da je moždina psa bila oštećena u toj meri koliko se u studiji tvrdi.
Od 2013. godine, kada je Kanavero predložio prvi put zahvat prespajanja moždinskih nerava, napravljen je veliki napredak. Ipak, naučnici su skeptični po pitanju Kanaverovih prognoza o transplantaciji ljudske glave. Verovatno smo još uvek godinama daleko od prvog pokušaja ovog tipa, a još dalje od izloga sa ljudskim telima u klinici za transplantaciju.