Осим што ће постати јако паметан, телевизор ће у будућности моћи и да се носи у џепу
Пише: Марија Видић
Неко би могао да каже да се, откад су крајем двадесетих година прошлог века почеле са радом прве врло примитивне телевизијске станице, она кутуја у дневној соби у коју често гледамо није превише променила.
После првих експериментисања са сликом, часопис Nature је 1908. године објавио писмо Алана Арчибалда Кембел-Свинтона који је описао начин на који би се слика могла добити захваљујући употреби катодне цеви. Ова технологија убрзо је ушла у употребу и потрајала је готово читав век – тек око 2000. године престала је да буде доминантна и почеле су да је замењују нове.
Од примене катодне цеви до те 2000. године начин производње ТВ програма и допремања слике драстично се изменио, али сам ТВ апарат није. Једина већа промена настала је увођењем слике у боји – првог дана 1953. године приказана је „Парада ружа“, традиционална новогодишња прослава у Пасадени у Калифорнији, а у следећој деценији почела је убрзана транзиција ка колор ТВ-у.
У међувремену, апарати су постали већи, мањи или лепше дизајнирани, али у последњих десетак година сведоци смо и убрзане еволуције технологије рада ових апарата: нема више катодне цеви, направљени су плазма телевизори, LCD телевизори и LED телевизори, а слика је почела да долази у високој дефиницији (HD) и са трећом димензијом (3D). Осим „земаљским“ путем, почела је да нам стиже и преко антенског кабла, телефонског кабла, сателита, интернета…
Шта нас још чека?
Трећа димензија без наочара
У будућности ћемо гледати 3D ТВ.
Мада је ова технологија присутна већ неко време, додуше више у биоскопима него у домовима (сећате се филма Ајкула, који смо у биоскопима гледали са црвено-плавим картонским наочарима?), тек се очекује њена еволуција. Колико год да је тренутно популарна, она још није „исполирана“ – боле нас очи, напорно нам је да гледамо, морамо да носимо наочаре иако нам је доктор рекао да нам је вид сасвим добар…
У овом тренутку продаја 3D телевизора иде добро, али тешко да ће ово постати доминантна технологија све док се не реше проблеми који нас муче.
Наиме, 3D технологија која не захтева гледање кроз наочаре мало је комплекснија. Да би наш мозак констатовао слику са трећом димензијом – дубином – он заправо мора од очију да добије две различите слике. Ево једноставне демонстрације: ако се мало одмакнете од компјутерског монитора и затворите једно око, нећете тако лако моћи да процените његову удаљеност.
Црвено-плаве наочаре које су нам омогућавале да добијемо трећу димензију увелико су напуштене, а технологија је након тога усмерена ка такознавим полароидним и, за сада најнапреднијим, активним 3D наочарима. Њихова окна се око 60 пута у секунди замрачују тако што течни кристали у њима попримају црну боју, стварајући нам илузију о трећој димензији. Међутим, можете ли уопште да замислите гледање телевизије у друштву где сви носе наочаре, или, још боље – можете ли да замислите гледање утакмице у кафићу?
Јасно је да наочаре морају бити превазиђене, чему и теже сви ТВ произвођачи, али тренутно се суочавају са бројним проблемима од којих је један од већих угао гледања ТВ-а. Актуелни модели углавном захтевају да седите директно испред телевизора и посматрате га под углом од 90 степени како би видели и трећу димензију. Но, шта се дешава када са друштвом желите да гледате утакмицу? Ко ће да седне са стране?
Док се све то не реши, ни телевизијске станице неће улагати много у 3D технологију. За сада постоји тридесетак 3D канала, претежно спортских, али тек ћемо у мало даљој будућности гледати водитеља ТВ дневника у трећој димензији. Очекује се да би у наредних две до три године цене 3D телевизора могле да падну (сад су дупло скупљи од „обичних“), што би могао да буде нови замах за произвођаче да се детаљно позабаве постојећим проблемима.
Сам свој режисер
Но, ТВ неће добити само трећу димензију већ и мозак. Заправо, постаће компјутер са сталним приступом интернету и свим његовим садржајима. Моћи ћете сами да креирате свој програм независно од онога што телевизије желе или раде: гледа вам се неки talk show? Па, пустите га. Филм? Који, сви су вам доступни…
Нешто слично је 2010. године покренуо Гугл, који је у овај посао ушао у сарадњи са неколико произвођача телевизора. Они су смислили да на Гугл ТВ инсталирају Гугл оперативни систем Андроид. Из њега се управља програмом који се допрема преко интернета, а неколико сервиса већ је развијено и прилагођено Гугл ТВ-у. Но, овај пројекат није одмах доживео велики успех – једна од већих компанија која је сарађивала са Гуглом, Лоџитек, повукла се због превеликих губитака, па су касније склопљени уговори са новим произвођачима. Иако посао не иде добро као што се очекивало, Гугл ТВ продире полако и у Европу, а очекује се да ће у будућности овај, као и слични сервиси, заменити класично допремање слике путем кабловских оператера или антена.
Мала соба, велики ТВ
Пре него што смо стигли до HD телевизора, говорили смо како очекујемо „full HD”“, јер смо пре тога употребљавали „HD ready“, телевизор нешто ниже резолуције. Онај ко није извештио око на овакве детаље вероватно неће приметити велику разлику, али напредак у тзв. пикселажи даје много оштрију и чистију слику. Након високе дефиниције (1080 пиксела) у скоријој будућности стижемо до ултрадефиниције (UD), чије би карактеристике могле отприлике да гласе овако: 3840 x 2160 пиксела.
Но, осим што ће бити већи и имати још већу резолуцију, телевизори би могли да буду направљени од сасвим другачијег материјала који нам уводи још једну згодну скраћеницу QD (quantum dots или квантне тачке) ТВ. Реч је о кристалима који емитују светлост и који би у будућности могли да послуже за израду ултратанких телевизора или других врста дисплеја. Ови кристали су 100.000 пута мањи од људске власи, а могу се спојити у флексибилан слој пластике који наликује папиру и који се може уролати и носити у торби или можда чак и у џепу.
Где су границе? С добром батеријом и бежичним интернетом ваш флексибилни ТВ моћи ћете да гледате у парку или у канцеларији, или на било ком месту на које сте до сада носили ваш таблет или паметни телефон.
Ови QD телевизори, мада тако звучи, уопште нису тако далека будућност. За сада само у облику врло танких и елегантних (непреносивих) телевизора могли би да се појаве већ до краја 2013. године
У много даљој будућности ТВ би могао да се усмери на још више чула. На пример, може вам се десити да уђете у кућу и помислите како нешто много добро мирише у кухињи, а да се испостави да мирис ипак допире из дневне собе – прецизније, из телевизора.
ТВ апарати могли би да нам дочаравају програм баш као што се то ради у оним биоскопима који вам трескају столицу док је на филму земљотрес или вам мрсе косу када у град стиже торнадо.
Мада ово решење са мирисима већ постоји – кутијица која уз помоћ струје, течности и грејања може да произведе више од 10.000 различитих мириса – још у јавности није завршена расправа о сврсисходности и угодност: да ли ће то укључивати, на пример, и аутентичне мирисе из мртвачнице док гледамо серију Истражитељи?