Osim što će postati jako pametan, televizor će u budućnosti moći i da se nosi u džepu
Piše: Marija Vidić
Neko bi mogao da kaže da se, otkad su krajem dvadesetih godina prošlog veka počele sa radom prve vrlo primitivne televizijske stanice, ona kutuja u dnevnoj sobi u koju često gledamo nije previše promenila.
Posle prvih eksperimentisanja sa slikom, časopis Nature je 1908. godine objavio pismo Alana Arčibalda Kembel-Svintona koji je opisao način na koji bi se slika mogla dobiti zahvaljujući upotrebi katodne cevi. Ova tehnologija ubrzo je ušla u upotrebu i potrajala je gotovo čitav vek – tek oko 2000. godine prestala je da bude dominantna i počele su da je zamenjuju nove.
Od primene katodne cevi do te 2000. godine način proizvodnje TV programa i dopremanja slike drastično se izmenio, ali sam TV aparat nije. Jedina veća promena nastala je uvođenjem slike u boji – prvog dana 1953. godine prikazana je „Parada ruža“, tradicionalna novogodišnja proslava u Pasadeni u Kaliforniji, a u sledećoj deceniji počela je ubrzana tranzicija ka kolor TV-u.
U međuvremenu, aparati su postali veći, manji ili lepše dizajnirani, ali u poslednjih desetak godina svedoci smo i ubrzane evolucije tehnologije rada ovih aparata: nema više katodne cevi, napravljeni su plazma televizori, LCD televizori i LED televizori, a slika je počela da dolazi u visokoj definiciji (HD) i sa trećom dimenzijom (3D). Osim „zemaljskim“ putem, počela je da nam stiže i preko antenskog kabla, telefonskog kabla, satelita, interneta…
Šta nas još čeka?
Treća dimenzija bez naočara
U budućnosti ćemo gledati 3D TV.
Mada je ova tehnologija prisutna već neko vreme, doduše više u bioskopima nego u domovima (sećate se filma Ajkula, koji smo u bioskopima gledali sa crveno-plavim kartonskim naočarima?), tek se očekuje njena evolucija. Koliko god da je trenutno popularna, ona još nije „ispolirana“ – bole nas oči, naporno nam je da gledamo, moramo da nosimo naočare iako nam je doktor rekao da nam je vid sasvim dobar…
U ovom trenutku prodaja 3D televizora ide dobro, ali teško da će ovo postati dominantna tehnologija sve dok se ne reše problemi koji nas muče.
Naime, 3D tehnologija koja ne zahteva gledanje kroz naočare malo je kompleksnija. Da bi naš mozak konstatovao sliku sa trećom dimenzijom – dubinom – on zapravo mora od očiju da dobije dve različite slike. Evo jednostavne demonstracije: ako se malo odmaknete od kompjuterskog monitora i zatvorite jedno oko, nećete tako lako moći da procenite njegovu udaljenost.
Crveno-plave naočare koje su nam omogućavale da dobijemo treću dimenziju uveliko su napuštene, a tehnologija je nakon toga usmerena ka takoznavim polaroidnim i, za sada najnaprednijim, aktivnim 3D naočarima. Njihova okna se oko 60 puta u sekundi zamračuju tako što tečni kristali u njima poprimaju crnu boju, stvarajući nam iluziju o trećoj dimenziji. Međutim, možete li uopšte da zamislite gledanje televizije u društvu gde svi nose naočare, ili, još bolje – možete li da zamislite gledanje utakmice u kafiću?
Jasno je da naočare moraju biti prevaziđene, čemu i teže svi TV proizvođači, ali trenutno se suočavaju sa brojnim problemima od kojih je jedan od većih ugao gledanja TV-a. Aktuelni modeli uglavnom zahtevaju da sedite direktno ispred televizora i posmatrate ga pod uglom od 90 stepeni kako bi videli i treću dimenziju. No, šta se dešava kada sa društvom želite da gledate utakmicu? Ko će da sedne sa strane?
Dok se sve to ne reši, ni televizijske stanice neće ulagati mnogo u 3D tehnologiju. Za sada postoji tridesetak 3D kanala, pretežno sportskih, ali tek ćemo u malo daljoj budućnosti gledati voditelja TV dnevnika u trećoj dimenziji. Očekuje se da bi u narednih dve do tri godine cene 3D televizora mogle da padnu (sad su duplo skuplji od „običnih“), što bi mogao da bude novi zamah za proizvođače da se detaljno pozabave postojećim problemima.
Sam svoj režiser
No, TV neće dobiti samo treću dimenziju već i mozak. Zapravo, postaće kompjuter sa stalnim pristupom internetu i svim njegovim sadržajima. Moći ćete sami da kreirate svoj program nezavisno od onoga što televizije žele ili rade: gleda vam se neki talk show? Pa, pustite ga. Film? Koji, svi su vam dostupni…
Nešto slično je 2010. godine pokrenuo Gugl, koji je u ovaj posao ušao u saradnji sa nekoliko proizvođača televizora. Oni su smislili da na Gugl TV instaliraju Gugl operativni sistem Android. Iz njega se upravlja programom koji se doprema preko interneta, a nekoliko servisa već je razvijeno i prilagođeno Gugl TV-u. No, ovaj projekat nije odmah doživeo veliki uspeh – jedna od većih kompanija koja je sarađivala sa Guglom, Lodžitek, povukla se zbog prevelikih gubitaka, pa su kasnije sklopljeni ugovori sa novim proizvođačima. Iako posao ne ide dobro kao što se očekivalo, Gugl TV prodire polako i u Evropu, a očekuje se da će u budućnosti ovaj, kao i slični servisi, zameniti klasično dopremanje slike putem kablovskih operatera ili antena.
Mala soba, veliki TV
Pre nego što smo stigli do HD televizora, govorili smo kako očekujemo „full HD”“, jer smo pre toga upotrebljavali „HD ready“, televizor nešto niže rezolucije. Onaj ko nije izveštio oko na ovakve detalje verovatno neće primetiti veliku razliku, ali napredak u tzv. pikselaži daje mnogo oštriju i čistiju sliku. Nakon visoke definicije (1080 piksela) u skorijoj budućnosti stižemo do ultradefinicije (UD), čije bi karakteristike mogle otprilike da glase ovako: 3840 x 2160 piksela.
No, osim što će biti veći i imati još veću rezoluciju, televizori bi mogli da budu napravljeni od sasvim drugačijeg materijala koji nam uvodi još jednu zgodnu skraćenicu QD (quantum dots ili kvantne tačke) TV. Reč je o kristalima koji emituju svetlost i koji bi u budućnosti mogli da posluže za izradu ultratankih televizora ili drugih vrsta displeja. Ovi kristali su 100.000 puta manji od ljudske vlasi, a mogu se spojiti u fleksibilan sloj plastike koji nalikuje papiru i koji se može urolati i nositi u torbi ili možda čak i u džepu.
Gde su granice? S dobrom baterijom i bežičnim internetom vaš fleksibilni TV moći ćete da gledate u parku ili u kancelariji, ili na bilo kom mestu na koje ste do sada nosili vaš tablet ili pametni telefon.
Ovi QD televizori, mada tako zvuči, uopšte nisu tako daleka budućnost. Za sada samo u obliku vrlo tankih i elegantnih (neprenosivih) televizora mogli bi da se pojave već do kraja 2013. godine
U mnogo daljoj budućnosti TV bi mogao da se usmeri na još više čula. Na primer, može vam se desiti da uđete u kuću i pomislite kako nešto mnogo dobro miriše u kuhinji, a da se ispostavi da miris ipak dopire iz dnevne sobe – preciznije, iz televizora.
TV aparati mogli bi da nam dočaravaju program baš kao što se to radi u onim bioskopima koji vam treskaju stolicu dok je na filmu zemljotres ili vam mrse kosu kada u grad stiže tornado.
Mada ovo rešenje sa mirisima već postoji – kutijica koja uz pomoć struje, tečnosti i grejanja može da proizvede više od 10.000 različitih mirisa – još u javnosti nije završena rasprava o svrsishodnosti i ugodnost: da li će to uključivati, na primer, i autentične mirise iz mrtvačnice dok gledamo seriju Istražitelji?