Њихов однос је био испуњен размимоилажењем, али и дивљењем. Да ли је Москва у највећем физичару 20. века видела декадентног буржоаског мислиоца, или пак највећег пријатеља СССР?
Текст: Слободан Бубњевић
Ево шта каже Алберт Ајнштајн о социјализму: „Уверен сам да постоји само један начин да се та тешка зла уклоне, наиме, кроз успостављање социјалистичке економије, повезане са образовним системом који би био усмерен ка социјалним циљевима. У једној таквој економији, средства производње поседује само друштво и она се користе плански.“
У обиљу контроверзних Ајнштајнових цитата – од којих неке најпознатији физичар свих времена нити је записао, нити изговорио, ово „дијалектичко“ промишљање спада међу она која јесу аутентична – Ајнштајн га је написао у чланку „Зашто социјализам?“, објављеном 1949. године, у првом броју „Месечне ревије“ (Monthly Review). Овај чувени текст је данас, у неколико верзија, цитиран у опскурним памфлетима којекаквих савремених револуционарних организација и сасвим логично омиљен на разним комунистичким интернет сајтовима.
То није уопште чудно, мада се из данашње перспективе Ајнштајнов левичарски политички капацитет не чини посебно важним. Ако околности и јесу драматично другачије, мотивација позивања комуниста на Ајнштајнов ауторитет се у овом случају није променила од педесетих година 20. века. Будући да он у неколико наврата није сакрио своје симпатије према Совјетском Савезу и чак је био један од чланова друштва пријатеља СССР, увек је био потенцијално црвен.
Идеја да би славни физичар, пионир савремене науке, па чак један од најутицајнијих мислилаца свих времена, могао бити социјалиста, ако не и нешто више од тога, представљала је победу какву су Москва и њен мрачни господар могли само пожелети у првим годинама хладног рата.
Истовремено, управо је Ајнштајн и највећа ноћна мора за дијалектичне „научнике“ – немогућност да пронађу место његовој теорији релативности, учинило је још у првим деценијама 20. века овог мислиоца најнепожељнијим научником у земљи Совјета. Какав је био однос Стаљина и Ајнштајна и да ли је највећи ум тог доба, у крајњем исходу, заиста остао на страни Запада?
ХУВЕРОВА ИСТРАГА
Мада води директну преписку са америчким председником Рузвелтом и има огромну популарност, у Сједињеним Америчким Државама не посматрају сви благонаклоно Ајнштајнове теорије, а још мање његов друштвени активизам. Наиме, и пре него што ће побећи од нациста и преселити се у САД 1933. године, Ајнштајн је и на Западу имао непријатеље који су га и тада сумњичили да је комуниста. И то не само због тог клуба пријатеља.
Женска патриотска организација 1932. Стејт департменту шаље писмо на чак 16 страна, у коме излаже разлоге да се Ајнштајну не дозволи улазак у САД. „Чак ни Стаљин лично није био повезан са тако много анархо-комунистичких група“, наводе чланице ове организације, подсећајући на активизам из младости, са почетка 20. века, кад је Ајнштајн био изузетно активан у пацифистичком покрету и оштро говорио против сила које су водиле Први светски рат.
Испоставиће се да су сличне бојазни делиле и тајне америчке службе. Године 1983. професор са Универзитета у Мајамију на Флориди, Ричард Шварц, открива да је под чувеним Џ. Едгар Хувером Федерални истражни биро (ФБИ) водио опсежну истрагу о Ајнштајну. Шварц објављује досије са 1427 страница о праћењу Ајнштајна. Уз помоћ више невладиних друштава, писац Фред Џером успева да добије и остатак архиве коју у целости објављује 2002. године, показујући да је ФБИ сакупио чак 1800 докумената о Ајнштајновој антиамеричкој делатности.
Судећи по тим документима, Ајнштајна је ФБИ пратио и шпијунирао већ од 1933. па све до његове смрти 1955. године. Агенти су прислушкивали његове телефонске разговоре, пратили га и претраживали његове отпатке. Чак су у једној прилици претресли кућу Ајнштајнове секретарице. Мада 22 године под сталном присмотром, Ајнштајнова веза за совјетским агентима никада није доказана.
У досијеу се налази Хуверово наређење из 1950. године у коме се захтева да Биро „достави извештај о било којој сумњивој, инкриминишућој информацији која је садржана у било ком фајлу који Биро има о овој особи“. Међутим, мада би без сумње био главна звезда, већа и од Опенхајмера, у нимало пријатној представи током Макартијевог лова на вештице педесетих година, није било доказа да је чувени физичар из Улма био совјетски шпијун.
РЕЛАТИВНОСТ ДИЈАЛЕКТИКЕ
Ајнштајна је на другој страни света деценијама гонила једна друга параноја. Лично је Стаљин предосетио да из угла марксисте нешто не може бити у реду са теоријом која се назива релативистичком. Одбацивање Ајнштајнове теорије проистекло је природно из основне схеме Марксове дијалектике, онако како је она тумачена у Стаљиново доба, да је чак и сам Јосиф Висионарович у свом „научном“ опусу критиковао теорију релативности као апсурдни производ буржоаске мисли.
Са друге стране, независно од његових теорија, мада препознат као пријатељ СССР током тридесетих и, уосталом, најпознатији пацифиста и противник нацизма међу научницима, Ајнштајн је по држању оцењен и као недовољно лично свестан, као присталица либералног демократизма.
Сама теорија релативности, и специјална и општа, од самог почетка је посматрана као махистичка, по филозофу науке, Ернсту Маху, што је у традицији Лењинове иначе сумњиве критике неких Махових поставки значило њену смртну пресуду. Привидна апсурдност поставки, увођење релативних система и уопште негирање апсолутности, на коју марксисти непрекидно полажу кад говоре о вечним процесима и историјској неизбежности, избацили су Ајнштајна из игре већ на самом почетку.
Међутим, временом ће се став према њему мењати. До тога долази природно, силом спољних прилика и очигледних доказа да Ајнштајнова теорија није нетачна, ма како била успутна и „махистичка”. Апсурдно, радећи на пројектима изградње атомске бомбе, совјетски физичари не смеју да се позову на теорију релативности, а непрекидно је користе, или бар ону њену последицу о могућности претварања масе у енергију, која представља основни принцип функционисања нуклеарног оружја.
Но, мада је званично било забрањено позивати се на Ајнштајна, бројни физичари уочавају да идеолошка догма сузбија теорију која несумњиво функционише и која је утемељена на експерименталним проверама. Либералнији умови све отвореније указују на парадокс да физичари попут Курчатова и Сахарова постају хероји Совјетског Савеза следећи у свом раду управо Ајнштајна.
Тако се марксисти већ у Стаљиново време хладе од потпуног одбацивања релативизма као буржоаског зла. Ако Ајнштајн ради, не можемо га сасвим одбацити. До те промене у погледу вероватно долази и код самог Стаљина, који све благонаклоније гледа на јеврејског физичара, коме признаје практичну страну његових теорија и корист по углед државе од његовог конвертитства, што се и окончава позивом да се пресели у СССР.
ПОЗИВ ОД СТАЉИНА
У међувремену, Ајнштајн проводи своје последње мирне дане на Принстону. Све његове битке су тада добијене.
Из тог доба је и чувена фотографија на бициклу, слика безбрижног генија који је променио свет.
Његове теорије о космосу већ добијају своје коначно лице, његова рана критика квантне механике дала је конструктивне резултате, релативистичке теорије су опште усвојене и експериментално потврђене, а он сврстан у бесмртнике попут Њутна.
У доба кад објављује чланак „Зашто социјализам?“, износећи своје виђење просвећеног социјализма као решења за нарасле неправде у капиталистичким друштвима, Ајнштајн иза себе има каријеру која је буквално променила свет. Други светски рат је завршен, бачене су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, основана је држава Израел за коју се лично Ајнштајн залагао, мада је одбио да прихвати место њеног првог председника.
Његов младалачки пацифизам, са којим се оштро супростављао учешћу Немачке у Првом светском рату, његово одбијање да има држављанство било које земље пуних пет година, од 1896. до 1901, његово бекство од нациста 1933, његова борба да се фашизам обузда свим средствима, отворена подршка пројекту „Менхетн“ и поратно ангажовање у заговарању социјалне правде и слободног друштва, утемељеног на миру, достигли су последњу, зрелу фазу.
Мада искушан на бројним контрадикцијама, на честој критици не само научних теорија него и друштвених појава – једна од њих је отворена критика шестојануарске диктатуре краља Александра у Југославији 1929. године – Ајнштајн и даље заговара идеју светске владе, планиране економије, заустављања ратова и, изнад свега, искорењивања национализма. Последње на шта би он могао пристати и што би му у животу било потребно јесте прелазак у Стаљинов табор.
Међутим, управо тада у Принстон стиже такав позив.
Године 1952, упркос свему што је написао о њему и његовим теоријама, упркос физичарима релативистима који су из дијалектичких разлога доспели у гулаге, Јосиф Стаљин лично позива Ајнштајна да почне да живи у совјетској Русији.
Ајнштајн одбија његов позив. У писму које му шаље отворено га пита зашто наводно космополитски Совјетски Савез дискриминише научнике који су Јевреји.
Практично вршњак по годинама са Ајнштајном, Стаљин умире следећег пролећа, у марту 1953. Ајнштајн ће га надживети још две године, до априла 1955. Мада толико различити, обојица обожавани, готово као божанства, остављају свет битно другачијим од оног у коме су рођени и то добрим делом сопственом заслугом.
Први одлази у глувој ноћној тишини резиденције у Кунцеву, након вечере и филма, окружен престрављеним сарадницима, Беријом, Маљенковим, Булгањином и Хрушчовим, тиранима који ослушкују примиче ли се смрт и који ће се узајамно поубијати након одласка великог вожда. Други одлази сасвим тихо, након што одбија операцију у болници на Принстону, са речима: „Урадио сам мој део, време је да одем.“