Njihov odnos je bio ispunjen razmimoilaženjem, ali i divljenjem. Da li je Moskva u najvećem fizičaru 20. veka videla dekadentnog buržoaskog mislioca, ili pak najvećeg prijatelja SSSR?
Tekst: Slobodan Bubnjević
Evo šta kaže Albert Ajnštajn o socijalizmu: „Uveren sam da postoji samo jedan način da se ta teška zla uklone, naime, kroz uspostavljanje socijalističke ekonomije, povezane sa obrazovnim sistemom koji bi bio usmeren ka socijalnim ciljevima. U jednoj takvoj ekonomiji, sredstva proizvodnje poseduje samo društvo i ona se koriste planski.“
U obilju kontroverznih Ajnštajnovih citata – od kojih neke najpoznatiji fizičar svih vremena niti je zapisao, niti izgovorio, ovo „dijalektičko“ promišljanje spada među ona koja jesu autentična – Ajnštajn ga je napisao u članku „Zašto socijalizam?“, objavljenom 1949. godine, u prvom broju „Mesečne revije“ (Monthly Review). Ovaj čuveni tekst je danas, u nekoliko verzija, citiran u opskurnim pamfletima kojekakvih savremenih revolucionarnih organizacija i sasvim logično omiljen na raznim komunističkim internet sajtovima.
To nije uopšte čudno, mada se iz današnje perspektive Ajnštajnov levičarski politički kapacitet ne čini posebno važnim. Ako okolnosti i jesu dramatično drugačije, motivacija pozivanja komunista na Ajnštajnov autoritet se u ovom slučaju nije promenila od pedesetih godina 20. veka. Budući da on u nekoliko navrata nije sakrio svoje simpatije prema Sovjetskom Savezu i čak je bio jedan od članova društva prijatelja SSSR, uvek je bio potencijalno crven.
Ideja da bi slavni fizičar, pionir savremene nauke, pa čak jedan od najuticajnijih mislilaca svih vremena, mogao biti socijalista, ako ne i nešto više od toga, predstavljala je pobedu kakvu su Moskva i njen mračni gospodar mogli samo poželeti u prvim godinama hladnog rata.
Istovremeno, upravo je Ajnštajn i najveća noćna mora za dijalektične „naučnike“ – nemogućnost da pronađu mesto njegovoj teoriji relativnosti, učinilo je još u prvim decenijama 20. veka ovog mislioca najnepoželjnijim naučnikom u zemlji Sovjeta. Kakav je bio odnos Staljina i Ajnštajna i da li je najveći um tog doba, u krajnjem ishodu, zaista ostao na strani Zapada?
HUVEROVA ISTRAGA
Mada vodi direktnu prepisku sa američkim predsednikom Ruzveltom i ima ogromnu popularnost, u Sjedinjenim Američkim Državama ne posmatraju svi blagonaklono Ajnštajnove teorije, a još manje njegov društveni aktivizam. Naime, i pre nego što će pobeći od nacista i preseliti se u SAD 1933. godine, Ajnštajn je i na Zapadu imao neprijatelje koji su ga i tada sumnjičili da je komunista. I to ne samo zbog tog kluba prijatelja.
Ženska patriotska organizacija 1932. Stejt departmentu šalje pismo na čak 16 strana, u kome izlaže razloge da se Ajnštajnu ne dozvoli ulazak u SAD. „Čak ni Staljin lično nije bio povezan sa tako mnogo anarho-komunističkih grupa“, navode članice ove organizacije, podsećajući na aktivizam iz mladosti, sa početka 20. veka, kad je Ajnštajn bio izuzetno aktivan u pacifističkom pokretu i oštro govorio protiv sila koje su vodile Prvi svetski rat.
Ispostaviće se da su slične bojazni delile i tajne američke službe. Godine 1983. profesor sa Univerziteta u Majamiju na Floridi, Ričard Švarc, otkriva da je pod čuvenim DŽ. Edgar Huverom Federalni istražni biro (FBI) vodio opsežnu istragu o Ajnštajnu. Švarc objavljuje dosije sa 1427 stranica o praćenju Ajnštajna. Uz pomoć više nevladinih društava, pisac Fred Džerom uspeva da dobije i ostatak arhive koju u celosti objavljuje 2002. godine, pokazujući da je FBI sakupio čak 1800 dokumenata o Ajnštajnovoj antiameričkoj delatnosti.
Sudeći po tim dokumentima, Ajnštajna je FBI pratio i špijunirao već od 1933. pa sve do njegove smrti 1955. godine. Agenti su prisluškivali njegove telefonske razgovore, pratili ga i pretraživali njegove otpatke. Čak su u jednoj prilici pretresli kuću Ajnštajnove sekretarice. Mada 22 godine pod stalnom prismotrom, Ajnštajnova veza za sovjetskim agentima nikada nije dokazana.
U dosijeu se nalazi Huverovo naređenje iz 1950. godine u kome se zahteva da Biro „dostavi izveštaj o bilo kojoj sumnjivoj, inkriminišućoj informaciji koja je sadržana u bilo kom fajlu koji Biro ima o ovoj osobi“. Međutim, mada bi bez sumnje bio glavna zvezda, veća i od Openhajmera, u nimalo prijatnoj predstavi tokom Makartijevog lova na veštice pedesetih godina, nije bilo dokaza da je čuveni fizičar iz Ulma bio sovjetski špijun.
RELATIVNOST DIJALEKTIKE
Ajnštajna je na drugoj strani sveta decenijama gonila jedna druga paranoja. Lično je Staljin predosetio da iz ugla marksiste nešto ne može biti u redu sa teorijom koja se naziva relativističkom. Odbacivanje Ajnštajnove teorije proisteklo je prirodno iz osnovne sheme Marksove dijalektike, onako kako je ona tumačena u Staljinovo doba, da je čak i sam Josif Visionarovič u svom „naučnom“ opusu kritikovao teoriju relativnosti kao apsurdni proizvod buržoaske misli.
Sa druge strane, nezavisno od njegovih teorija, mada prepoznat kao prijatelj SSSR tokom tridesetih i, uostalom, najpoznatiji pacifista i protivnik nacizma među naučnicima, Ajnštajn je po držanju ocenjen i kao nedovoljno lično svestan, kao pristalica liberalnog demokratizma.
Sama teorija relativnosti, i specijalna i opšta, od samog početka je posmatrana kao mahistička, po filozofu nauke, Ernstu Mahu, što je u tradiciji Lenjinove inače sumnjive kritike nekih Mahovih postavki značilo njenu smrtnu presudu. Prividna apsurdnost postavki, uvođenje relativnih sistema i uopšte negiranje apsolutnosti, na koju marksisti neprekidno polažu kad govore o večnim procesima i istorijskoj neizbežnosti, izbacili su Ajnštajna iz igre već na samom početku.
Međutim, vremenom će se stav prema njemu menjati. Do toga dolazi prirodno, silom spoljnih prilika i očiglednih dokaza da Ajnštajnova teorija nije netačna, ma kako bila usputna i „mahistička”. Apsurdno, radeći na projektima izgradnje atomske bombe, sovjetski fizičari ne smeju da se pozovu na teoriju relativnosti, a neprekidno je koriste, ili bar onu njenu posledicu o mogućnosti pretvaranja mase u energiju, koja predstavlja osnovni princip funkcionisanja nuklearnog oružja.
No, mada je zvanično bilo zabranjeno pozivati se na Ajnštajna, brojni fizičari uočavaju da ideološka dogma suzbija teoriju koja nesumnjivo funkcioniše i koja je utemeljena na eksperimentalnim proverama. Liberalniji umovi sve otvorenije ukazuju na paradoks da fizičari poput Kurčatova i Saharova postaju heroji Sovjetskog Saveza sledeći u svom radu upravo Ajnštajna.
Tako se marksisti već u Staljinovo vreme hlade od potpunog odbacivanja relativizma kao buržoaskog zla. Ako Ajnštajn radi, ne možemo ga sasvim odbaciti. Do te promene u pogledu verovatno dolazi i kod samog Staljina, koji sve blagonaklonije gleda na jevrejskog fizičara, kome priznaje praktičnu stranu njegovih teorija i korist po ugled države od njegovog konvertitstva, što se i okončava pozivom da se preseli u SSSR.
POZIV OD STALJINA
U međuvremenu, Ajnštajn provodi svoje poslednje mirne dane na Prinstonu. Sve njegove bitke su tada dobijene.
Iz tog doba je i čuvena fotografija na biciklu, slika bezbrižnog genija koji je promenio svet.
Njegove teorije o kosmosu već dobijaju svoje konačno lice, njegova rana kritika kvantne mehanike dala je konstruktivne rezultate, relativističke teorije su opšte usvojene i eksperimentalno potvrđene, a on svrstan u besmrtnike poput Njutna.
U doba kad objavljuje članak „Zašto socijalizam?“, iznoseći svoje viđenje prosvećenog socijalizma kao rešenja za narasle nepravde u kapitalističkim društvima, Ajnštajn iza sebe ima karijeru koja je bukvalno promenila svet. Drugi svetski rat je završen, bačene su atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, osnovana je država Izrael za koju se lično Ajnštajn zalagao, mada je odbio da prihvati mesto njenog prvog predsednika.
Njegov mladalački pacifizam, sa kojim se oštro suprostavljao učešću Nemačke u Prvom svetskom ratu, njegovo odbijanje da ima državljanstvo bilo koje zemlje punih pet godina, od 1896. do 1901, njegovo bekstvo od nacista 1933, njegova borba da se fašizam obuzda svim sredstvima, otvorena podrška projektu „Menhetn“ i poratno angažovanje u zagovaranju socijalne pravde i slobodnog društva, utemeljenog na miru, dostigli su poslednju, zrelu fazu.
Mada iskušan na brojnim kontradikcijama, na čestoj kritici ne samo naučnih teorija nego i društvenih pojava – jedna od njih je otvorena kritika šestojanuarske diktature kralja Aleksandra u Jugoslaviji 1929. godine – Ajnštajn i dalje zagovara ideju svetske vlade, planirane ekonomije, zaustavljanja ratova i, iznad svega, iskorenjivanja nacionalizma. Poslednje na šta bi on mogao pristati i što bi mu u životu bilo potrebno jeste prelazak u Staljinov tabor.
Međutim, upravo tada u Prinston stiže takav poziv.
Godine 1952, uprkos svemu što je napisao o njemu i njegovim teorijama, uprkos fizičarima relativistima koji su iz dijalektičkih razloga dospeli u gulage, Josif Staljin lično poziva Ajnštajna da počne da živi u sovjetskoj Rusiji.
Ajnštajn odbija njegov poziv. U pismu koje mu šalje otvoreno ga pita zašto navodno kosmopolitski Sovjetski Savez diskriminiše naučnike koji su Jevreji.
Praktično vršnjak po godinama sa Ajnštajnom, Staljin umire sledećeg proleća, u martu 1953. Ajnštajn će ga nadživeti još dve godine, do aprila 1955. Mada toliko različiti, obojica obožavani, gotovo kao božanstva, ostavljaju svet bitno drugačijim od onog u kome su rođeni i to dobrim delom sopstvenom zaslugom.
Prvi odlazi u gluvoj noćnoj tišini rezidencije u Kuncevu, nakon večere i filma, okružen prestravljenim saradnicima, Berijom, Maljenkovim, Bulganjinom i Hruščovim, tiranima koji osluškuju primiče li se smrt i koji će se uzajamno poubijati nakon odlaska velikog vožda. Drugi odlazi sasvim tiho, nakon što odbija operaciju u bolnici na Prinstonu, sa rečima: „Uradio sam moj deo, vreme je da odem.“