Нови значајни пројекти наговестили су да би многе афричке државе могле убрзано да развију своју науку, нарочито астрономију. Астрофизичар Дарко Доневски преноси своје утиске са једног афричког путовања
Текст: Дарко Доневски
Иако није било кише те намибијске ноћи, импровизовано насеље натапали су гласови. Група астронома, биолога и локалних знатижељних студената након научно-едукативног семинара организованог у главном граду Виндхуку, одлучила је да оде ка западу земље. Модерни номади (неки од нас су то постали први пут у животу) из шатора смештеног на ободу пустиње чекали су на афричко ноћно небо. Гледање ноћног неба у потрази за звездама једно је од најуниверзалнијих људских искустава које превазилази све религијске, језичке и географске границе. Упознавање људи приликом путешествија по ноћном небу привилегија је коју морамо да поштујемо, користимо и пажљиво забележимо.
Мишел је родом из Конга и каже да је једина међу нама која није мислила да ће своју посету Намибији завршити као астроном јер је занимају гориле и све у вези са њиховим животом.
На афричком континенту ствари се, као и у свемиру, дешавају неједнаком брзином, а неке од најмногољуднијих земаља имају велики проблем са неписменошћу и мањком високообразованих становника. Намибијци у шали кажу да се афричка наука често креће спорије од пустињског каравана. Проблем не заобилази ни неке мање земље које су прошле политички тешка времена и покушавају да инвестирањем у образовање и технолошке иновације достигну ниво оних напреднијих. Међутим, нови значајни пројекти наговестили су да би многе афричке државе могле убрзано да развију своју науку, нарочито астрономију.
„То нису људи у колоритним војним оделима, то су они који праве космички звук!“, гласио је поднаслов у локалним новинама на вест да се у Африци гради један од технички најкомплекснијих научних апарата, SKA радио-телескоп.
Док седимо под афричким небом, разговор одлази далеко изван оквира сувопарних академских дискусија. Иако и даље загледани у звезде, све више постајемо загледани у приче које бисмо могли да чујемо једни од других. Те приче су ту, уз земљу, надохват свачије руке, као песак. Намибијци кажу да је свемир слобода, и да је управо Африка, односно њен југ, најбоље место да се та слобода истражује.
„Многи кажу за Африканце да нису цивилизовани као Европљани. Али цивилизован би у преводу значило слободан грађанин. Према тој логици, ко је слободнији данас од нас овде у Намибији? Ми смо мирољубива земља, отворена за свакога“, говоре.
Објашњавају ми да они у својој држави имају структуру која може да функционише сасвим складно и по свачијим потребама. Имају велика очекивања од будућности. Замолили су Бруса, мог колегу из Кејптауна, и мене да одржимо мало предавање о структурама у свемиру. Показујемо на импровизованом платну како се свемир шири. Затегли смо Брусов дугачак свилени шал по ћошковима и тресемо га горе-доле правећи од њега таласну машину.
„Видите ове наборе на чаршаву, то је простор-време, то је универзум. Ништа није савршено симетрично иако тако изгледа, све је распоређено по правилима која још не знамо. Зато овде у Намибији имамо телескоп за детекцију гама честица, најбржих и најенергетскијих експлозија које можете да замислите. Зато ће ускоро и радио-телескоп да проради у Африци, како бисмо чули и видели радио-таласе из свемира“, објашњавамо иако ни сами немамо комплетну представу шта све са овим сазнањем може да се уради у будућности. Могућности су непрегледне попут комбинација шара на марамама. Мишел посипа зрнца песка на Брусов шал, на тај наш пустињски свемир. Зрнца се расипају наоколо, Мишел помало зачуђено гледа:
„Али где она одлете када се свемир овако јако заталаса?“
„Не одлете, у центрима се налазе објекти који су огромни, масивни, привлаче та зрнца и заувек их држе у систему“, одговарају углас остали студенти.
„Мора да је звук таквих таласа најлепши који постоји?“, упитала је.
„То је вишак богатства свемира који се претвори у зрачења која детектујемо.“
„Али ми наше богатство не пребројавамо. Бар то није у традицији мог племена“, одговара Френк, рођени Намибијац.
Објашњавају нам да, на пример, жене из племена Хереро носе традиционалну европску одећу као манифестацију колонијалног периода у Намибији. „То је само одећа“, подвлачи Френк, „али симбол који она представља одаје веома јаке границе између неких људи.“ Прича нам такође о Химбама и Дамарама. Химбе су старо племе које живи у западној Намибији. Ритуално поштовање пустиње и могућности да поведу живот у њој стална је почетна тачка њихових путовања.
Дамаре су, попут галаксија које се удружујући са суседним структурама стопе и промене своју оригиналну боју и сјај, много више прилагођене модерном стилу живота него Химбе. Кажу да племе Дамара прави најлепшу ватру од свих намибијских племена, користећи искључиво песак и дрвене штапиће. Сличне ствари праве и галаксије током свог живота, с тим што њихова огњишта не можемо да посматрамо ако су превише далеко од наших очију, већ само видимо остатке њихових давних активности. Дамаре су управо то – реликти неког давног живота, данас прилагођеног модерном добу. Химбе су другачија прича. Племе је остало ван утицаја трендова и живе традиционално. Номади су, путују пустињом мењајући своја села. Носе традиционалне огрлице направљене од нојевих јаја, траве и тканине. Бакарни додаци премазани су машћи и угурани у кожу како би јој дали узвишени, истинско пустињски сјај.
„Велика група њих на једном месту изгледала би као једна од тих црвених галаксија које сте нам показали“, коментаришу весело. „Једно од племена за себе каже да је настало тако што је запечено црвено блато оживело након првог изласка Сунца. Ако треба да верујемо у приче из наше традиције, мислим да је то једно од најлепших веровања.“
Намибијски студенти пуштају песме Раса Шихама, популарног локалног музичара. Из ових песама сазнајемо шта је ова земља била, шта је сада и шта ће бити. Баш као што раде астрономи истражујући галаксије.
„Чујеш топлину? Не требају вам монитори за то!“, рекао је Френк.
Коментаришемо колико рационалних и ирационалних активности може да се обави боравећи само једну ноћ на оваквом месту. Мишел каже да управо Намибију може да упореди са свемиром – много лепоте и много празнине. Не видиш ниједан аутомобил нити мотоцикл сатима, али осећаш да тај простор око тебе дише. И док тако опуштено очекујеш да постанеш најбитнија тачка сопственог универзума, наслоњен на своје мисли и битност у датом тренутку, изненада пред тобом пут прелази један масивни намибијски слон. Мали подсетник да смо ми људи само мале и лагане галаксије овог великог система и да нека правила морамо да поштујемо. Нарочито закон гравитације.
Мада су јој богатство култура и топлина људи у Намибији пријали, Мишел ипак не планира да се, попут мојих домаћина, настани у овој земљи након студија. Превише воли свој Конго иако су у њему турбулентна времена већ деценијама. Од малена се спрема да ради са горилама, још као средњошколка учила је и волонтирала, а ускоро намерава да се придружи екипи у Националном парку Вирунга.
„Није ме страх ако мој живот буде био угрожен док будем штитила гориле. Имала бих већи страх да радим у неком од рудника као моји пријатељи или да будем астронауткиња. Уплаши ме, иначе привлачно сазнање да је цео свемир смештен у компјутерима које носите са собом на овом путовању. Али како је онима који морају да оду малим свемирским капсулама горе изнад Земље, да је виде из далека? Како ће бити онима што одлуче да иду на Марс? У тим кабинама нема живота за који знам. Из куће се у мом родном месту излази директно у џунглу. Уплашила бих се простора који у себи не крије водопаде, вулкане или пустињу. Уплашила бих се да видим Африку из толике даљине. Али, гориле – то је нешто сасвим друго. Ми смо имали заједничке претке. Бака ми је чак причала да дугује живот једној горили. Слушала сам професора из Јужне Африке када је причао да штитећи гориле заправо штитимо знање о сопственом животу и еволуцији. Рекао је да су се гени одговорни за развој чула слуха развили истовремено код горила и људи. Можда не бисмо на исти начин слушали ове пустињске звуке или свемирске радио-таласе да није било тога.“
Хитро извлачи своју камеру из торбе – на снимку је мужјак планинске гориле, поносно гледа у свог сниматеља. Узбуђено и весело скаче, осећам како са њим поскакује и Мишелина камера.
„Али не чује се никакав звук!“, говоримо у глас. „Шта је то?“
„То је звук живота, чујеш га? Играј!“
Након овог разговора вођеног пре четири године, још неколико афричких земаља је отворило своје радио-опсерваторије, а пре свих Гана. У Намибији телескоп за гама таласе, HESS, вредно прикупља податке о зрачењу у центру блиских галаксија. Радио-астрономи узбуђено чекају прву фазу великог радио-телескопског пројекта SKA, чији је циљ да анализира најмлађе галаксије у свемиру. Нажалост, са друге стране Африке, у Конгу, у протеклих неколико недеља убијено је више десетина недужних ренџера Вирунге који штите животиње од организованих мафијашких група потпомогнутих паравојним трупама. Национални парк константно спроводи кампању за прикупљање помоћи која је неопходна за реализацију њихових активности. Једна од њих је одржана на протеклом лондонском маратону. За лепше вести из џунгле побринуле су се гориле. Први пут након неколико деценија број планинских горила је порастао на више од 1000 јединки. Најстарији међу њима, Попи, званично је почетком јуна напунио 42 године. Љубитељима Аутостоперскг водича кроз галаксију овај број ће свакако бити веома битан.