Novi značajni projekti nagovestili su da bi mnoge afričke države mogle ubrzano da razviju svoju nauku, naročito astronomiju. Astrofizičar Darko Donevski prenosi svoje utiske sa jednog afričkog putovanja
Tekst: Darko Donevski
Iako nije bilo kiše te namibijske noći, improvizovano naselje natapali su glasovi. Grupa astronoma, biologa i lokalnih znatiželjnih studenata nakon naučno-edukativnog seminara organizovanog u glavnom gradu Vindhuku, odlučila je da ode ka zapadu zemlje. Moderni nomadi (neki od nas su to postali prvi put u životu) iz šatora smeštenog na obodu pustinje čekali su na afričko noćno nebo. Gledanje noćnog neba u potrazi za zvezdama jedno je od najuniverzalnijih ljudskih iskustava koje prevazilazi sve religijske, jezičke i geografske granice. Upoznavanje ljudi prilikom putešestvija po noćnom nebu privilegija je koju moramo da poštujemo, koristimo i pažljivo zabeležimo.
Mišel je rodom iz Konga i kaže da je jedina među nama koja nije mislila da će svoju posetu Namibiji završiti kao astronom jer je zanimaju gorile i sve u vezi sa njihovim životom.
Na afričkom kontinentu stvari se, kao i u svemiru, dešavaju nejednakom brzinom, a neke od najmnogoljudnijih zemalja imaju veliki problem sa nepismenošću i manjkom visokoobrazovanih stanovnika. Namibijci u šali kažu da se afrička nauka često kreće sporije od pustinjskog karavana. Problem ne zaobilazi ni neke manje zemlje koje su prošle politički teška vremena i pokušavaju da investiranjem u obrazovanje i tehnološke inovacije dostignu nivo onih naprednijih. Međutim, novi značajni projekti nagovestili su da bi mnoge afričke države mogle ubrzano da razviju svoju nauku, naročito astronomiju.
„To nisu ljudi u koloritnim vojnim odelima, to su oni koji prave kosmički zvuk!“, glasio je podnaslov u lokalnim novinama na vest da se u Africi gradi jedan od tehnički najkompleksnijih naučnih aparata, SKA radio-teleskop.
Dok sedimo pod afričkim nebom, razgovor odlazi daleko izvan okvira suvoparnih akademskih diskusija. Iako i dalje zagledani u zvezde, sve više postajemo zagledani u priče koje bismo mogli da čujemo jedni od drugih. Te priče su tu, uz zemlju, nadohvat svačije ruke, kao pesak. Namibijci kažu da je svemir sloboda, i da je upravo Afrika, odnosno njen jug, najbolje mesto da se ta sloboda istražuje.
„Mnogi kažu za Afrikance da nisu civilizovani kao Evropljani. Ali civilizovan bi u prevodu značilo slobodan građanin. Prema toj logici, ko je slobodniji danas od nas ovde u Namibiji? Mi smo miroljubiva zemlja, otvorena za svakoga“, govore.
Objašnjavaju mi da oni u svojoj državi imaju strukturu koja može da funkcioniše sasvim skladno i po svačijim potrebama. Imaju velika očekivanja od budućnosti. Zamolili su Brusa, mog kolegu iz Kejptauna, i mene da održimo malo predavanje o strukturama u svemiru. Pokazujemo na improvizovanom platnu kako se svemir širi. Zategli smo Brusov dugačak svileni šal po ćoškovima i tresemo ga gore-dole praveći od njega talasnu mašinu.
„Vidite ove nabore na čaršavu, to je prostor-vreme, to je univerzum. Ništa nije savršeno simetrično iako tako izgleda, sve je raspoređeno po pravilima koja još ne znamo. Zato ovde u Namibiji imamo teleskop za detekciju gama čestica, najbržih i najenergetskijih eksplozija koje možete da zamislite. Zato će uskoro i radio-teleskop da proradi u Africi, kako bismo čuli i videli radio-talase iz svemira“, objašnjavamo iako ni sami nemamo kompletnu predstavu šta sve sa ovim saznanjem može da se uradi u budućnosti. Mogućnosti su nepregledne poput kombinacija šara na maramama. Mišel posipa zrnca peska na Brusov šal, na taj naš pustinjski svemir. Zrnca se rasipaju naokolo, Mišel pomalo začuđeno gleda:
„Ali gde ona odlete kada se svemir ovako jako zatalasa?“
„Ne odlete, u centrima se nalaze objekti koji su ogromni, masivni, privlače ta zrnca i zauvek ih drže u sistemu“, odgovaraju uglas ostali studenti.
„Mora da je zvuk takvih talasa najlepši koji postoji?“, upitala je.
„To je višak bogatstva svemira koji se pretvori u zračenja koja detektujemo.“
„Ali mi naše bogatstvo ne prebrojavamo. Bar to nije u tradiciji mog plemena“, odgovara Frenk, rođeni Namibijac.
Objašnjavaju nam da, na primer, žene iz plemena Herero nose tradicionalnu evropsku odeću kao manifestaciju kolonijalnog perioda u Namibiji. „To je samo odeća“, podvlači Frenk, „ali simbol koji ona predstavlja odaje veoma jake granice između nekih ljudi.“ Priča nam takođe o Himbama i Damarama. Himbe su staro pleme koje živi u zapadnoj Namibiji. Ritualno poštovanje pustinje i mogućnosti da povedu život u njoj stalna je početna tačka njihovih putovanja.
Damare su, poput galaksija koje se udružujući sa susednim strukturama stope i promene svoju originalnu boju i sjaj, mnogo više prilagođene modernom stilu života nego Himbe. Kažu da pleme Damara pravi najlepšu vatru od svih namibijskih plemena, koristeći isključivo pesak i drvene štapiće. Slične stvari prave i galaksije tokom svog života, s tim što njihova ognjišta ne možemo da posmatramo ako su previše daleko od naših očiju, već samo vidimo ostatke njihovih davnih aktivnosti. Damare su upravo to – relikti nekog davnog života, danas prilagođenog modernom dobu. Himbe su drugačija priča. Pleme je ostalo van uticaja trendova i žive tradicionalno. Nomadi su, putuju pustinjom menjajući svoja sela. Nose tradicionalne ogrlice napravljene od nojevih jaja, trave i tkanine. Bakarni dodaci premazani su mašći i ugurani u kožu kako bi joj dali uzvišeni, istinsko pustinjski sjaj.
„Velika grupa njih na jednom mestu izgledala bi kao jedna od tih crvenih galaksija koje ste nam pokazali“, komentarišu veselo. „Jedno od plemena za sebe kaže da je nastalo tako što je zapečeno crveno blato oživelo nakon prvog izlaska Sunca. Ako treba da verujemo u priče iz naše tradicije, mislim da je to jedno od najlepših verovanja.“
Namibijski studenti puštaju pesme Rasa Šihama, popularnog lokalnog muzičara. Iz ovih pesama saznajemo šta je ova zemlja bila, šta je sada i šta će biti. Baš kao što rade astronomi istražujući galaksije.
„Čuješ toplinu? Ne trebaju vam monitori za to!“, rekao je Frenk.
Komentarišemo koliko racionalnih i iracionalnih aktivnosti može da se obavi boraveći samo jednu noć na ovakvom mestu. Mišel kaže da upravo Namibiju može da uporedi sa svemirom – mnogo lepote i mnogo praznine. Ne vidiš nijedan automobil niti motocikl satima, ali osećaš da taj prostor oko tebe diše. I dok tako opušteno očekuješ da postaneš najbitnija tačka sopstvenog univerzuma, naslonjen na svoje misli i bitnost u datom trenutku, iznenada pred tobom put prelazi jedan masivni namibijski slon. Mali podsetnik da smo mi ljudi samo male i lagane galaksije ovog velikog sistema i da neka pravila moramo da poštujemo. Naročito zakon gravitacije.
Mada su joj bogatstvo kultura i toplina ljudi u Namibiji prijali, Mišel ipak ne planira da se, poput mojih domaćina, nastani u ovoj zemlji nakon studija. Previše voli svoj Kongo iako su u njemu turbulentna vremena već decenijama. Od malena se sprema da radi sa gorilama, još kao srednjoškolka učila je i volontirala, a uskoro namerava da se pridruži ekipi u Nacionalnom parku Virunga.
„Nije me strah ako moj život bude bio ugrožen dok budem štitila gorile. Imala bih veći strah da radim u nekom od rudnika kao moji prijatelji ili da budem astronautkinja. Uplaši me, inače privlačno saznanje da je ceo svemir smešten u kompjuterima koje nosite sa sobom na ovom putovanju. Ali kako je onima koji moraju da odu malim svemirskim kapsulama gore iznad Zemlje, da je vide iz daleka? Kako će biti onima što odluče da idu na Mars? U tim kabinama nema života za koji znam. Iz kuće se u mom rodnom mestu izlazi direktno u džunglu. Uplašila bih se prostora koji u sebi ne krije vodopade, vulkane ili pustinju. Uplašila bih se da vidim Afriku iz tolike daljine. Ali, gorile – to je nešto sasvim drugo. Mi smo imali zajedničke pretke. Baka mi je čak pričala da duguje život jednoj gorili. Slušala sam profesora iz Južne Afrike kada je pričao da štiteći gorile zapravo štitimo znanje o sopstvenom životu i evoluciji. Rekao je da su se geni odgovorni za razvoj čula sluha razvili istovremeno kod gorila i ljudi. Možda ne bismo na isti način slušali ove pustinjske zvuke ili svemirske radio-talase da nije bilo toga.“
Hitro izvlači svoju kameru iz torbe – na snimku je mužjak planinske gorile, ponosno gleda u svog snimatelja. Uzbuđeno i veselo skače, osećam kako sa njim poskakuje i Mišelina kamera.
„Ali ne čuje se nikakav zvuk!“, govorimo u glas. „Šta je to?“
„To je zvuk života, čuješ ga? Igraj!“
Nakon ovog razgovora vođenog pre četiri godine, još nekoliko afričkih zemalja je otvorilo svoje radio-opservatorije, a pre svih Gana. U Namibiji teleskop za gama talase, HESS, vredno prikuplja podatke o zračenju u centru bliskih galaksija. Radio-astronomi uzbuđeno čekaju prvu fazu velikog radio-teleskopskog projekta SKA, čiji je cilj da analizira najmlađe galaksije u svemiru. Nažalost, sa druge strane Afrike, u Kongu, u proteklih nekoliko nedelja ubijeno je više desetina nedužnih rendžera Virunge koji štite životinje od organizovanih mafijaških grupa potpomognutih paravojnim trupama. Nacionalni park konstantno sprovodi kampanju za prikupljanje pomoći koja je neophodna za realizaciju njihovih aktivnosti. Jedna od njih je održana na proteklom londonskom maratonu. Za lepše vesti iz džungle pobrinule su se gorile. Prvi put nakon nekoliko decenija broj planinskih gorila je porastao na više od 1000 jedinki. Najstariji među njima, Popi, zvanično je početkom juna napunio 42 godine. Ljubiteljima Autostoperskg vodiča kroz galaksiju ovaj broj će svakako biti veoma bitan.