Када је фотографкиња Асошијејтед Прес-а дошла рано ујутру испред њене куће у Сијетлу, Мери Брунков је најпре помислила да се ради о шали и није поверовала да је освојила Нобелову награду. Међутим, онда се сетила телефонског позива из иностранства који је добила у сред ноћи и за који је помислила да је у питању грешка. Испоставило се да је то био Нобелов комитет из Шведске и да је постала прва жена после пет година која је освојила највеће научно признање на свету из области медицине.
Њен колега Фред Ремздел сазнао је да је постао лауреат са неколико дана закашњења – био је на планинарењу у америчкој дивљини, без сигнала, у потпуном „дигиталном детоксу“. Док је комитет из Стокхолма безуспешно покушавао да га добије, Ремздел је спокојно шетао шумама и кањонима.
„Када је супруга најзад ухватила сигнал и почела да виче, мислио сам да је угледала медведа“, испричао је кроз смех за британски Гардијан овај биолог, јер су се у том тренутку налазили близу станишта гризлија. Госпођа Ремздел заправо је видела стотине пристиглих порука које му честитају на добијању Нобелове награде.
Шта су то открили ово троје научника?
До пре неколико деценија, имунолози су веровали да се наш одбрамбени систем „учи“ да разликује сопствено од туђег само на једном месту – у тимусу, жлезди у којој сазревају Т ћелије. Тамо се, током развоја, уништавају оне имуне ћелије које би могле да нападну протеине сопственог организма.
Међутим, рад троје овогодишњих добитника Нобелове награде за медицину показао је да постоји и други ниво одбране, изван тимуса – у тзв. периферном имуном систему. Овај механизам делује као додатни сигурносни слој који стално прати и обуздава ћелије имуног система, спречавајући их да здраво ткиво грешком препознају као претњу.
Шимон Сакагучи први је 1995. године уочио постојање посебне врсте Т ћелија које делују као „чувари“ имуног система и одржавају ову равнотежу, пише у саопштењу за јавност Нобеловог комитета. Петнаестак година касније, Мери Брунков и Фред Ремздел су у америчком граду Ботелу, недалеко од Сијетла, идентификовали кључни ген за овај механизам. Уочили су да су мишеви који пате од тешких аутоимуних болести носили мутацију у гену FOXP3 – и да управо тај ген контролише развој регулаторних Т ћелија, оних које спречавају имуни систем да се „отме контроли“.
У чему се крије значај овог открића?
Ово откриће дало је потпуно нову слику функционисања имунитета и омогућило научницима да по први пут повежу мутације у FOXP3 гену са ретким, али веома тешким генетичким поремећајем који погађа дечаке, познатијим као IPEX синдром. Истовремено, поставило је темеље за савремено разумевање низа аутоимуних болести – од дијабетеса типа 1 до мултипле склерозе и лупуса.
Захваљујући раду ово троје научника, данас је могуће замислити терапије које би појачале активност регулаторних Т ћелија код пацијената како би се „угасиле“ погрешне имунолошке реакције или обрнуто – у лечењу карцинома – да се ове ћелије делимично „искључе“ како би организам снажније напао тумор. Сличан приступ могао би у будућности да помогне и у трансплантационој медицини, јер би се одбацивање пресађених органа могло контролисати на природнији начин, без дуготрајне употребе имуносупресивних лекова.
„Својим револуционарним открићима, Мери Брунков, Фред Ремздел и Шимон Сакагучи пружили су темељно знање о томе како се имуни систем регулише и држи под контролом“, истакао је Нобелов комитет у свом саопштењу за јавност и закључио: „На тај начин, они су човечанству донели највећу могућу корист.“