Kada je fotografkinja Asošijejted Pres-a došla rano ujutru ispred njene kuće u Sijetlu, Meri Brunkov je najpre pomislila da se radi o šali i nije poverovala da je osvojila Nobelovu nagradu. Međutim, onda se setila telefonskog poziva iz inostranstva koji je dobila u sred noći i za koji je pomislila da je u pitanju greška. Ispostavilo se da je to bio Nobelov komitet iz Švedske i da je postala prva žena posle pet godina koja je osvojila najveće naučno priznanje na svetu iz oblasti medicine.
Njen kolega Fred Remzdel saznao je da je postao laureat sa nekoliko dana zakašnjenja – bio je na planinarenju u američkoj divljini, bez signala, u potpunom „digitalnom detoksu“. Dok je komitet iz Stokholma bezuspešno pokušavao da ga dobije, Remzdel je spokojno šetao šumama i kanjonima.
„Kada je supruga najzad uhvatila signal i počela da viče, mislio sam da je ugledala medveda“, ispričao je kroz smeh za britanski Gardijan ovaj biolog, jer su se u tom trenutku nalazili blizu staništa grizlija. Gospođa Remzdel zapravo je videla stotine pristiglih poruka koje mu čestitaju na dobijanju Nobelove nagrade.
Šta su to otkrili ovo troje naučnika?
Do pre nekoliko decenija, imunolozi su verovali da se naš odbrambeni sistem „uči“ da razlikuje sopstveno od tuđeg samo na jednom mestu – u timusu, žlezdi u kojoj sazrevaju T ćelije. Tamo se, tokom razvoja, uništavaju one imune ćelije koje bi mogle da napadnu proteine sopstvenog organizma.
Međutim, rad troje ovogodišnjih dobitnika Nobelove nagrade za medicinu pokazao je da postoji i drugi nivo odbrane, izvan timusa – u tzv. perifernom imunom sistemu. Ovaj mehanizam deluje kao dodatni sigurnosni sloj koji stalno prati i obuzdava ćelije imunog sistema, sprečavajući ih da zdravo tkivo greškom prepoznaju kao pretnju.
Šimon Sakaguči prvi je 1995. godine uočio postojanje posebne vrste T ćelija koje deluju kao „čuvari“ imunog sistema i održavaju ovu ravnotežu, piše u saopštenju za javnost Nobelovog komiteta. Petnaestak godina kasnije, Meri Brunkov i Fred Remzdel su u američkom gradu Botelu, nedaleko od Sijetla, identifikovali ključni gen za ovaj mehanizam. Uočili su da su miševi koji pate od teških autoimunih bolesti nosili mutaciju u genu FOXP3 – i da upravo taj gen kontroliše razvoj regulatornih T ćelija, onih koje sprečavaju imuni sistem da se „otme kontroli“.
U čemu se krije značaj ovog otkrića?
Ovo otkriće dalo je potpuno novu sliku funkcionisanja imuniteta i omogućilo naučnicima da po prvi put povežu mutacije u FOXP3 genu sa retkim, ali veoma teškim genetičkim poremećajem koji pogađa dečake, poznatijim kao IPEX sindrom. Istovremeno, postavilo je temelje za savremeno razumevanje niza autoimunih bolesti – od dijabetesa tipa 1 do multiple skleroze i lupusa.
Zahvaljujući radu ovo troje naučnika, danas je moguće zamisliti terapije koje bi pojačale aktivnost regulatornih T ćelija kod pacijenata kako bi se „ugasile“ pogrešne imunološke reakcije ili obrnuto – u lečenju karcinoma – da se ove ćelije delimično „isključe“ kako bi organizam snažnije napao tumor. Sličan pristup mogao bi u budućnosti da pomogne i u transplantacionoj medicini, jer bi se odbacivanje presađenih organa moglo kontrolisati na prirodniji način, bez dugotrajne upotrebe imunosupresivnih lekova.
„Svojim revolucionarnim otkrićima, Meri Brunkov, Fred Remzdel i Šimon Sakaguči pružili su temeljno znanje o tome kako se imuni sistem reguliše i drži pod kontrolom“, istakao je Nobelov komitet u svom saopštenju za javnost i zaključio: „Na taj način, oni su čovečanstvu doneli najveću moguću korist.“