На основу чега се утврђује да су два отиска прста идентична? И какве везе са тим има Чарлс Дарвин?
Пише: Марија Видић
Да ли сте знали да је Чарлс Дарвин, осим за теорију еволуције, заслужан и за то што полиција данас користи отиске прстију за идентификацију људи? Добро, није Дарвин то смислио, али је за овог великог научника везана занимљива анегдота о томе како су отисци прстију ушли у полицију.
Наиме, шкотском хирургу Хенрију Фолдсу, који је радио у болници у Токију, допала је нека старинска јапанска грнчарија на којој су се видели отисци прстију у глини. Посматрајући их, др Фолдс се заинтересовао за ову тему и неко време проучавао јагодице људи, а онда чак и мајмуна, па и других животиња и открио је велику сличност и неке правилности.
Своја запажања о томе како изгледају линијице на прстима јапанских мушкараца као и Европљана записао је у чланку који је 1880. године објављен у часопису Нејчер. Фолдс би скицирао линијице на папиру и уз њих бележио податке „власника“: боју очију, коже и косе, пол, националност… У чланку је предложио да се отисци бележе и чувају тако што се прст умочи у мастило па се остави траг на папиру, јер се на овај начин добијају јасне линије. Пробао је и са остављањем отисака на стаклу, али су били доста бледи, мада врло прецизни.
Фолдс је на основу својих закључака, између осталог, сугерисао како би отисци прстију могли да послуже у идентификацији криминалаца. И сам је, како је навео, помогао да се разреше два случаја – у једном је човек, крадљивац, масним прстима пипао стакло, а у другом се пењао уз бели зид, остављајући трагове.
Када се шест година касније вратио у Велику Британију, Фолдс је своје идеје и предлоге изнео Лондонској полицији, али они нису показали интересовање за његово откриће. Но, није одустао. О свом методу писао је Чарлсу Дарвину. Овај је већ био превише стар и болестан да би се тиме бавио па је писмо само проследио свом рођаку Френсису Галтону, који је био врло заинтересован за антропологију.
Галтон се данас сматра једним од најважнијих људи када је реч о уласку отисака прстију у полицијку истрагу, јер је приметио како се они могу класификовати у неколико група. Десет година пошто му је Дарвин проследио Фолдсово писмо, Галтон је 1892. године објавио књигу „Отисци прстију“, где је дао прецизан статистички модел и израчунао како је могућност да две особе имају идентичан отисак прста 1:64.000.000.000.
37 векова раније…
Мада је та идеја о идентификацији људи по њиховом отиску прста наизглед релативно нова, још су за Вавилонце и Египћане отисци имали специјално значење. Зато су остављали отиске прстију и дланова на предметима које су правили од глине. У Вавилону је отисак прста на уговору служио као доказ да се није реч о фалсификату, а чак је према неким сазнањима вавилонски краљ Хамураби у 18. веку п.н.е. тражио да се од ухапшених грађана узимају отисци прстију.
У Кини су почетком 3. века п.н.е. отисци такође служили за идентификацију и били су чак – као и данас – доказ у случају када је неко ухапшен због крађе, о чему је и Фолдс писао у свом чланку објављеном у Нејчеру.
И поред тога, идеја о разликовању људи на основу отисака прстију није била ни разрађена ни општеприхваћена и тек је у 17. веку постала поново занимљива – пре свега научницима.
Нова сазнања
На пример, Холанђанин Говард Билдо и Италијан Марчело Малпиги истоврмено су 1685. године објавили књиге „Анатомија људског тела“ и „Анатомска обсервација спољних органа додира“, у којима су обојица објаснили тазкозване папиларне линије које видимо на јагодицама. Међутим, они се нису бавили индивидуалним разликама људи на основу изгледа јагодица.
Крајем 18. и почетком 19. века неколико лекара писало је о својим запажањима како папиларне линије јесу индивидуална карактеристика: Немци Јохан Мајер и Георг фон Меиснер, Чех Јан Пуркињ… Сер Вилијам Џејмс Хершел иницирао је 1858. године у Индији увођење давања отисака прстију помоћу којих би се осигурала исправност уговора, затим скупљао је отиске прстију затвореника, а такође је уведена обавеза да пензионери остављају свој отисак у базу како после њихове смрти рођаци не би бесправно наставили да узимају пензију од државе.
Једнако важну улогу у грађењу дактилоскопије имао је шеф аргентинске полиције Хуан Вучетић, иначе пореклом Хваранин, који је осмислио систем завођења отисака прстију и осталих података о криминалцима, као што је њихов опис – висина, односи димензија одређених делова тела, боја косе, очију и слично.
Проучавајући поменуту Галтонову књигу „Отисци прстију“, Вучетић је 1892. осмислио практичну систематизацију отисака и у Буенос Ајресу основао први биро за отиске прстију на свету.
Исте године стигао је и успех: инспектор Алварез, Вучетићев колега, радио је на случају убиства у ком је повређена жена, а њена два сина су преклана. Жена је упирала прстом на комшију, али је овај упорно и поред мучног испитивања у полицији, негирао да има било какве везе са нападом. Међутим, Алварез је на вратима куће у којој су се догодила убиства нашао отисак палца у крви. Испоставило се да се поклапа са отиском повређене жене која је након тога признала да је убила своја два сина.
Случај је прославио Вучетића и његов биро, а интересовање за дактилоскопију и форензику почело је убрзано да расте па су у наредним годинама и деценијама ницали слични бирои за отиске попут овог у Буенос Ајресу.
Који сте ви тип?
Чим је створена прва база отисака прстију, поставило се питање како да се она претражује. Како међу стотинама или хиљадама картончића пронаћи онај који тражите, а који можда уопште и не постоји?
На пример, Србија, релативно мала земља, има збирку од око 200.000 регистрованих починилаца кривичних дела, која се састоји од њихових отисака прстију, основних личних података и фотографија. Данас се база не претражује ручно, већ то ради компјутер уместо нас, али у прошлости, да би се овај посао олакшао и убрзао, направљена је груба класификација отисака на четири групе. Када полиција нађе отисак прста на месту извршења кривичног дела, они га проследе форензичарима који оцене у коју од те четири групе спада. Тако се за кратко време елиминише три четвртине базе јер такви отисци уопште нису исти тип, и наставља се претраживање само међу преосталом четвртином узорака.
Касније, када су базе постале велике, четири групе добиле су и подгрупе и тако се поново убрзала претрага.
На основу чега су направљене групе?
Главна подела направљена је на основу облика папиларних линија. Посматра се да ли се лучни узорци пружају с леве на десну страну отиска, да ли полазе с једне стране, праве полукруг у средини и враћају се натраг, да ли образују концентричне кругове…
Међутим, када форензичари посматрају отисак, они траже још неке упадљиве индивидуалне карактеристике, као што су, на пример, места где се папиларне линије рачвају или где почињу, а посматрају и центре кругова које праве линије, као и делте. Поред тога, у употреби је и такозвана ненумеричка метода идентификације која користи друге индивидуалне карактеристике као што су знојне поре, степен закривљености папиларних линија и друге.
Да би се потврдило да су два отиска прстију идентична, потребно је, бар према пракси из српске полиције, да се поклопи чак 12 оваквих индивидуалних карактеристика.
Мада су са уласком ДНК анализе у форензику многе неправедне пресуде донесене на основу отисака прста исправљене, сматра се да је дактилоскопија ипак изузетно поуздана форензичка метода за идентификацију људи. Папиларне линије су индивидуална анатомска особина човека, не мењају се током живота и непоновљиве су.