Kako je metafora koju je Adam Smit upotrebio u osamnaestom veku promenila shvatanje cena i tržišta
Tekst: Isidora Kostić*
”Istraživanje prirode i uzroka bogatstva” je knjiga Adama Smita u kojoj se prvi put pojavljuje termin ”nevidljiva ruka”. Smit se može nazvati ocem savrmene ekonomske nauke, jer od 1776. godine, kada je knjiga predstavljena javnosti, ekonomija se posmatra kao naučna disciplina koja nepristrasno iznosi i ispituje teorije o tome kako svet funkcioniše.
Smit je smatrao da se celokupno tržište vodi cenama jer su one glavni instrument pomoću kog ”nevidljiva ruka” vodi ekonomske aktivnosti na tržištu. Cene nam govore koliki je trošak tog proizvoda, ali i kolika je korist od tog dobra. Kada želimo da naš proizvod iznesemo na tržište, ne možemo sami da postavimo cenu koja bi nama odgovarala i koja bi nam odmah donela profit, već moramo shodno drugim konkurentnim proizvodima i njihovim cenama da postavimo cenu svog proizvoda. Na primer, kada prodavac na pijaci istakne cenu svog proizvoda koja je duplo veća od trenutne cene tog proizvoda na pijaci, vrlo teško će uspeti da proda svoj proizvod a da ne prilagodi cenu sa ostalim prodavcima.
”Svaki pojedinac teži za tim da uposli svoj kapital tako da njegov proizvod bude najveće vrednosti. Uopšteno on ne namerava da promoviše javni interes, niti zna koliko ga promoviše, on pazi samo na svoju sigurnost, svoju vlastitu dobit. I u tome kao da je vođen nekom nevidljivom rukom, stvara učinke koji mu nisu bili namera. Sledeći svoj vlastiti interes, često promoviše interes društva uspešnije nego kada to stvarno želi učiniti.”
Adam Smit je pokušao da, iskoristivši samo jednom metaforu u delu, kaže da ”nevidljiva ruka” u stvari predstavlja samoregulisano tržište kome niko sa strane ne treba da upravlja jer će se veza između pojedinca i društva svakako uspostaviti. Sami trgovci podstaknuti konkurencijom i profitom usklađuju cene sa drugim trgovcima čineći tako jednu skladnu društvenu celinu.
Ipak, na tržištu postoji nesvesna saradnja sa drugim ljudima što će dovesti do ispunjavanja zajedničkih interesa i ciljeva. Smit je to opravdavao tako što je tvrdio da je rad jedini izvor bogatstva i da svako treba da upotrebljava svoje sposobnosti tako da ne nanosi štetu drugim ljudima. On je zastupao stav da će se usled podele rada povećati efikasnost, odnosno blagovremeno izvršavanje zadataka, a da to može da postoji jedino na slobodnom, ili otvorenom tržištu. Takvo tržište funkcioniše automatski, bez posredstva države. Međutim, Smit nije hteo da isključi državu kao sistem. Naprotiv, smatrao je da država treba da omogući pojedincu da razvije svoje mogućnosti i da ih iskoristi na tržištu.
Otvoreno tržište je imalo i svoju lošu stranu. Stvaralo je veliki jaz između bogatih i siromašnih, kao što je stvaralo i sve veću socijalnu nejednakost između ljudi u dohotku i potrošnji. U savremenom svetu je globalna nejednakost sve veća, a ona je upravo stvorena na tržištu. Danas u svetu 20 odsto svetske populacije prisvaja 80 odsto svetskog dohotka, dok 20 odsto najsiromašnijih raspolaže sa svega 1 odsto svetskog dohotka.
U nastojanju da povećaju svoj profit, vlasnici kapitala su spremni da ulože svoj novac u proizvode koji postižu najveći profit na tržištu jer kupci biraju najniže cene proizvoda koji su njima u datom trenutku potrebni. To će donositi profit i privlačiće ljude sa visokim kapitalom da ulažu svoj novac baš u taj proizvod, a veća kupovina tog proizvoda dovešće do povećanja bogatstva kod kapitalista.
Za razliku od Adama Smita, pristalice merkantilizma su smatrale da se bogatstvo jedne zemlje zasniva na količini novca u obliku srebra i zlata i da država treba da donese sve zakone koji će podstaći što veći izvoz, a što manji uvoz robe. Smit je smatrao da trgovinu ne treba ograničiti. On i drugi protivnici merkantilizma smatrali su da nije najveće bogatstvo države u količini zlata i srebra, već u stvaranju što veće količine različitih resursa i u njihovom efikasnom korišćenju.
Povećavajući svoj kapital određene kompanije su vremenom sticale monopol nad određenim tržištem. Čak i ako bi tržipte trebalo da bude otvoreno i da pruži jednake šanse za sve ljude, u sadašnjem svetu nije tako. Naprotiv, ljudi sa visokim kapitalom koriste termin ”nevidljiva ruka” kao neku vrstu odbrane i opravdanja da svi imaju jednake šanse, a u stvari žele da drže pod kontrolom što veći kapital i broj tržišta.
PIONIRI
Nauka je proces. Nove ideje, paradigme i znanja niču zahvaljujući radu hiljada ljudi. No, kroz borbu za tako osvojene koncepte, pojedinci preusmeravaju tokove saznanja. Ko su zapravo pioniri nauke?
* Autori serije tekstova o naučnim revolucionarima polaznici su Kolokvijuma naučnog novinarstva CPN-a.